Фјодор Лукјанов: Куда иде Блиски исток?

Израелски напад на Иран представља кулминацију скоро 25 година дуге трансформације региона Западне Азије. Овај рат није настао „преко ноћи“, нити се може објаснити једноставним манихејским дихотомијама. Оно што сада видимо је природан исход низа погрешних прорачуна, погрешно протумачених амбиција и вакуума моћи.

Из протеклих двадесет пет година не могу се извући потпуно јасне поуке. Догађаји су били превише неповезани, последице сувише контрадикторне. Али то не значи да некакве логике у томе свему није било. Напротив, хаос који се сада одвија представља најјаснији доказ до чега су довели западни интервенционизам, идеолошка наивност и геополитичка ароганција.

Већи део 20. века Блиски исток је био држан у крхком, али мање-више функционалном оквиру, који је у великој мери био обликован динамиком Хладног рата. Суперсиле су штитиле локалне режиме и та равнотежа – иако далеко од потпуно мирне – јесте била донекле стабилна и предвидива.

Али крај Хладног рата, а са њим и распад Совјетског Савеза, довели су до потпуног нестанка таквог поретка. Наредних 25 година, Сједињене Државе су остале једина неспорна сила у том региону. Идеолошка борба између „социјализма“ и „слободног света“ је нестала, остављајући вакуум који су нове силе настојале да попуне.

Рушење равнотеже

Вашингтон је покушао да наметне вредности западне либералне демократије као универзалне истине. Истовремено, појавила су се још два тренда: политички ислам, који се кретао од реформистичког до радикалног, и поновно учвршћивање ауторитарних секуларних режима као бедема против колапса држава. Парадоксално, исламизам – иако идеолошки супротстављен Западу – био је ближи либерализму гледе отпора аутократији. Док су ауторитарни режими често су били прихватани као мање зло у односу на екстремизам.

Све се променило након 11. септембра 2001, односно напада на „Куле близнакиње“. Терористички напади нису изазвали само војни одговор, него су покренули и својеврсни идеолошки крсташки рат. Вашингтон је покренуо такозвани Рат против терора, прво у Авганистану, па онда и у Ираку.

У свему томе је по среди била једна неоконзервативна фантазија да се демократија може „извести“ широм света и то на силу. Резултат је био катастрофалан. Инвазија на Ирак уништила је један од кључних стубова регионалне равнотеже. У рушевинама је процветало секташтво, а верски екстремизам је метастазирао. Из тог хаоса је изникла Исламска држава.

Док је Ирак америчком акцијом био растурен, Иран је узлетео. Више није био у окружењу, па је имао слободне руке да прошири свој утицај на Багдад, Дамаск и Бејрут. И Турска је, под Ердоганом, оживела своје империјалне тежње. У међувремену, заливске државе су почеле са већом самоувереношћу да користе своје богатство и утицај. САД, архитекта овог нереда, нашле су се заглибљене у бесконачним ратовима које је немогуће добити.

Ово распадање поретка настављено је палестинским изборима, наметнутим од стране Америке, који су поделили палестинске територије и оснажили Хамас. Потом је уследило Арапско пролеће, које су западне престонице славиле као демократско буђење. У стварности, оно је убрзало колапс већ крхких држава. Либија је разбијена. Сирија је потонула у рат. Јемен је доживео хуманитарну катастрофу. Јужни Судан, створен под спољним притиском, брзо је постао дисфункционалан. Све то означило је крај регионалне равнотеже.

Инвазија на Ирак уништила је један од кључних стубова регионалне равнотеже

Крај ауторитаризма на Блиском истоку није донео либералну демократију. Уместо тога, отворио је простор за политички ислам, који је једно време постао једини организован облик политичког учешћа. То је, заузврат, покренуло покушаје обнављања старих режима, који су многима изгледали као мање зло.

Египат и Тунис су поново успоставили секуларни поредак. Либија и Ирак, насупрот томе, су практично постале територије без државе. Пут Сирије је посебно поучан: земља је прешла пут од диктатуре до исламисичког хаоса, а затим ка мозаичној аутократији коју одржавају страни покровитељи. Интервенција Русије 2015. године привремено је стабилизовала ситуацију, али Сирија сада постепено прераста у недржавни ентитет – са нејасним суверенитетом и несигурним границама.

Нова утопија

У свему овоме није нимало случајно што кључне силе данашњег Блиског истока нису арапске земље, јер ту спадају: Иран, Турска и Израел. Арапске државе, иако гласне, одлучиле су се за опрез. За разлику од њих, ове три земље представљају различите политичке моделе – исламску теократију са плуралистичким особинама (Иран), милитаризовану демократију (Турска) и западњачку демократију коју све више обликује религијски национализам (Израел).

Упркос разликама, ове државе деле једну особину: њихова унутрашња политика је нераскидиво повезана са спољном. Ирански експанзионизам везан је за економски и идеолошки утицај Револуционарне гарде. Ердоганове спољнополитичке авантуре хране његову унутрашњу нарацију о турском препороду. Израелска доктрина безбедности померила се са одбране на активну трансформацију региона.

Ово нас доводи до данашњег тренутка. Дакле, либерални поредак који је достигао врхунац на прелазу у 21. век тежио је да реформише Блиски исток кроз тржишну економију, изборе и грађанско друштво. Као што видимо у томе није успео. Притом, бавећи се овим регионом не само да је разградио старо без изградње новог, већ су саме силе које су требале да шире демократију често јачале секташтво и насиље.

Сада је жеља за трансформацијом региона на Западу пресахла, а са њом и сам либерални поредак. Уместо тога видимо конвергенцију система који су се некада сматрали неспојивим. Израел, на пример, више није либерална оаза окружена ауторитаризмом. Тај политички систем постаје све мање либералан, управљање милитаризовано, а национализам све отворенији.

Нетанјахуова влада је најјаснији израз те промене. Може се тврдити да рат оправдава такве мере – посебно након напада Хамаса у октобру 2023. године. Али оне су почеле знатно раније. Рат је само убрзао процесе који су већ били у току.

Израелска доктрина безбедности померила се са одбране на активну трансформацију региона

Како се либерализам повлачи, на његово место ступа нова врста утопије – не демократска и инклузивна, већ трансакциона и наметнута. Трамп, израелска десница и њихови „заливски савезници“ намишљају да Блиски исток умире војном доминацијом, економским договорима и стратешком нормализацијом. Аврамски споразуми, на пример, део су те визије. Али мир изграђен на сили није прави мир.

Сведоци смо резултата те политике. Рат између Ирана и Израела није „гром из ведра неба“. Он је директна последица две деценије разградње било каквих норми, неуздржаних амбиција и дубоког неразумевања политичке структуре региона. И као што је увек случај на Блиском истоку, када утопије пропадну цену плаћа народ.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: RT International

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард

Насловна фотографија: Pixabay