Душан Пророковић: Зашто су САД потцениле руску одлучност у Украјини?

фото: Vitaliy Nevar/TASS

У мају 2020. један од популарнијих и утицајнијих украјинских публициста Дмитриј Гордон интервјуисао је једног од водећих руских журналиста Владимира Познера. На рачун Познера, и они који га воле и они који га не воле свашта су писали, али није познато да га је ико сврставао међу подржаваоце Владимира Путина и заговорника официјелне политике.

За разлику од слике креиране у западним медијима, ето, могуће је да један такав новинар води емисију на државној телевизији, у ударном термину.

Елем, у занимљивом разговору, на тему руско-украјинских односа, на питање – да ли су Крим и Донбас трагична грешка Русије, што је теза широко распрострањена како у Кијеву тако и међу бројним западним аналитичарима, уследио је експлицитан одговор:

„Не! Када држави прети егзистенцијална опасност, она се више не осврће на правила!“

Познер је ситуацију упоредио са Кубанском кризом и из тога извео закључак. Да ли су обе државе – Куба и Совјетски Савез – биле међународно признате, чланице УН, власне да потписују међусобне споразуме без мешања треће стране? Јесу. Шта их је са формалног становишта ограничавало да усагласе договор о размештању ракетних система? Ништа. Јесу ли имале на то право? Да. Да ли је сличан претходни корак САД у Турској и размештање ракета средњег домета недалеко од Измира био довољно добар разлог да се реципрочно делује? Јесте. Због чега је онда Џон Кенеди тако бурно реаговао, спречавајући инсталирање совјетског оружја у бази источно од Хаване по цену избијања новог глобалног сукоба!? У суботу, 27. октобра 1962. године, након обарања америчког авиона и потере за совјетском подморницом у Карипском мору, мало је недостајало да започне Трећи светски рат!

Егзистенцијална опасност

Једноставно, Сједињеним Државама претила је егзистенцијална опасност. Из Сан Кристобала могуће је гађати Вашингтон. Одбрана од тога, практично, није постојала. Образложење за бурну реакцију пронађено је у формулацији да се таквим приступом од стране Москве нарушава америчка интересна сфера. Компарација са Украјином намеће се сама по себи. Међутим, испоставило се, највећи проблем је у томе што руску логику, којом се руководе и они које није могуће сврстати међу подржаваоце Владимира Путина и заговорнике официјелне политике, апсолутно не разумеју у Вашингтону.

У Вашингтону су, очигледно, заборавили на Кубанску кризу. Осим Хенрија Кисинџера који се тога сећа, па је најпре изокола, а затим и врло отворено упозорио на последице. Онеспокојава чињеница да је Кисинџер и раније, другим поводима упозоравао, али га доносиоци одлука нису слушали.

Амерички стратези стасали у времену једнополарности навикли су да своје замисли истерају до краја, туђе интересне сфере за њих не постоје. Нису легитимне. Пре или касније, уз употребу силе, синхронизоване политичке акције са савезницима и вазалима, примену економских санкција, злоупотребу међународних организација и оркестрирану медијску кампању, углавном су успевали да „сломе“ противнике или их доведу у безизлазну позицију.

Ипак, у то доба несумњиве америчке доминације, које је трајало неких две деценије, имали су и велики простор за грешке. Маргина за тражење решења, чак и приликом погрешних процена и лоших одлука, остајала је прилично широка. Док су САД биле у напону снаге, нико није имао намеру да се са њима оштро сукобљава, самим тим ни да се окористи њиховим погрешним проценама и лошим одлукама.

Такође, по правилу, САД су „ударале“ на далеко слабије противнике, актере који им нису били дорасли по војној, економској и политичкој моћи. Уз то, отварање бројних кризних жаришта, од Блиског истока до Балкана, иако је у одређеној мери кварило стратешке рачунице других „великих играча“, није за њих представљало и егзистенцијалну опасност.

САД не схватају руску логику

Кренувши у „украјинску авантуру“ из тог оквира, најпре у Обаминој, а затим и Бајденовој администрацији проценили су да ће замисао истерати до краја. Зато су игнорисали Минске споразуме и резолуције Савета безбедности, провоцирали Русију преко сваке мере показујући да им се тако може, увелико планирали „угуравање“ у НАТО не само Украјине, већ и Грузије и Молдавије, инструирали украјинске званичнике да отворено прете „војним решењем“.

При свему томе, и не покушавајући да схвате руску логику и занемарујући анализу перцепције друге стране. Изгледа су поверовали да је перцепција друге стране идентична са ставовима њихових плаћених НВО – делатника у Москви, којима су широм отворили простор у свим западним медијима. Довољно је још мало притиска па да се незадовољство излије на руске улице, а затим да се након свргавања Путина октроише нова власт. И џаба сва упозорења, позиви на објективност и реално сагледавање ситуације. Каква улица, какви бакрачи, каква обојена револуција и наметање новог председника!

Ако им је било тешко да појме руску логику, могли су нешто научити из сопствене скорашње историје. Кенеди је морао ићи до краја, зато што другог излаза није имао. И Путин мора ићи до краја, зато што другог излаза нема. Док не елиминише претњу за егзистенцијалну безбедност.

Разлика између 1962. и 2022. године огледа се у многим детаљима, али и у две битне ствари. Прво, Хрушчов је правилно проценио последице и одустао од оружаног сучељавања. Друго, због релативног и апсолутног опадања војне, економске и политичке моћи америчка маргина за тражење решења никада није била ужа још од те 1962. године. Не помаже ни војна помоћ украјинским снагама, ни дисциплиновање ЕУ која је натерана на самоубиство, ни синхронизоване политичке акције којима се осим колективног Запада нико није придружио, ни економске санкције, ни злоупотреба међународних организација, од политичких до спортских, ни језива антируска медијска кампања. Не помаже ништа што је до сада примењивано, јер нити су САД у напону снаге, нити су овога пута ударили на слабијег противника.

Насупрот често разматраној тези о томе шта ће се дешавати са Русијом и унутар ње после Украјине, отворено је, па можда и актуелније шта ће се дешавати са САД и унутар њих након Украјине!?

Не само због текућих дешавања на терену која указују на исход оружаног сукоба, већ и због тога што амерички стратези више или не желе или просто не могу разумети туђу логику. А Сун Цу је давно написао:

„Уколико не познајеш ни себе ни свога непријатеља – у великој си невољи.“

standard.rs, Спутњик