ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: Визнерово признање да Косово неће добити столицу у УН и нови косовски „нон пејпер“

© AP Photo / Anonymous

Модус вивенди (Начин живљења или споразум упркос неслагању). Френк Визнер, некада члан посредничке Тројке за решавање статуса Косова и Метохије (заједно са Волфгангом Ишингером и Александром Боцан–Харченком) у последњем осврту овај појам употребљава неколико пута.
Албанци треба да се помире са чињеницом да признање од Србије неће добити у догледно време. Визнер то отворено не помиње, али је јасно: неће добити ни столицу у УН.

Слажемо се да се не слажемо

Ишингеров план (чланство албанске државолике творевине у УН без обавезе Србије да их формално призна) одавно је мртав, а са ескалацијом украјинске кризе коначно је и сахрањен. Зато се амерички дипломата враћа на модус вивенди. Односно, постизање неког споразума који ће омогућити сарадњу упркос међусобном неслагању.
Подразумева се, споразумевање укључује постизање сагласности о важним питањима. Такав договор пројектује се дугорочно. Слажемо се да се не слажемо, али живимо даље, премошћавајући баријере и одржавајући функционална решења.
Према мишљењу Визнера, Албанци треба да се помире са тим да признања неће бити, а Београд треба наговорити да размишља на дуге стазе, фокусирањем на трговину, слободно кретање људи, финансије, научну и културну сарадњу… Са једне стране, став да од „успостављања билатералних односа у пуном капацитету“ нема ништа (а на чему и даље инсистира Аљбин Курти) значајан је пошто долази од човека који није било ко. Можда је данас Визнер мање утицајан, године чине своје, можда његове предлоге не треба прецењивати, али сигурно је да га не треба ни потцењивати.

Албански „нон-пејпер“

Посебно ако се има у виду садржај „нон–пејпера“ који је циркулисао претходних дана. Искуство са „нон–пејперима“ није баш најбоље, било је са њиховом дистрибуцијом у балканску политичку чаршију свакојаких недоумица, закулисних работа, недоречености, било је и ситуација када су се аутори сакривали или одрицали својих предлога.
Последњи је, према наводима из дела албанских медија дошао из „дипломатских кругова“, а према наводима из дела српских медија од албанске стране. Да је било „петљања“ албанске стране изгледа није упитно, јер се у тачки један помињу регистарске таблице као актуелно отворено питање, а да је при том наставак интониран у другачијем тону, док се у тачки четири наводи да Србија треба да подржи „кандидатуру и избор Ветона Суроија за генералног секретара Регионалног савета за сарадњу чији је задатак зближавање Иницијативе за отворени Балкан и Берлинског процеса“, док се у наставку додаје како „Косово подржава кандидатуру и избор српског кандидата за генералног секретара ЦЕФТA идуће године (крајњи циљ је интеграција ЦЕФТA у јединствени процес Отвореног Балкана/Берлинског процеса)“.
Базирати потенцијално решење у документу са озбиљним насловом „Процес нормализације између Србије и Косова – регионални оквир“ на избору појединца на одређену функцију, није уобичајено, тако нешто не би се омакло странцима. Међутим, све остало указује да текст сасвим сигурно није писан у Приштини (укључујући и ову „трампу“ руководећих места у две регионалне иницијативе).
Модус вивенди који се овим „нон–пејпером“ оцртава постављен је на четири основе у осам тачака. Прво, то је подстицање „стапања“ регионалних пројеката у конфигурацију Отворени Балкан. Најпре ЦЕФТА – е, за њом могуће и Регионалног савета за сарадњу (који је ионако скрајнут и заборављен), уз ширење на БиХ, Црну Гору и Косово (у овом случају без фамозне фус – ноте, пошто је и то садржано у тачки три документа која гласи: „Србија пристаје на коришћење назива Косово у комуникацијама и представљању.“).
Друго, након „обједињавања западнобалканске шесторке“ припремила би се „заједничка иницијатива према ЕУ, у циљу потписивања Споразума о придруживању јединством тржишту ЕУ“ и формирао међувладин савет са ЕУ (тачка шест). Треће, у причу се убацује Квинта која би посредовала у дефинисању „безбедносног пакета укључујући мапирање потенцијала за безбедносне прекршаје, провокације и опструкције од стране трећих актера“ (тачка седам). И четврто (наведено у тачки осам), усагласио би се „свеобухватни план за енергетску безбедност региона Западног Балкана – мапирање гасовода, потенцијалних извора гаса, угља и могућности експлоатације уз минималну еколошку штету, као и могућности коришћења нуклеарне, соларне и других облика енергије (у склопу заједничког рада међувладиног савета Западно-балканске шесторке, ЕУ и САД).“

Ко су „трећи актери“

Несумњиво, део формулација базира се на до сада потписаним документима у Бриселу и Вашингтону, као и на тумачењима САД и ЕУ о обавезама (потенцијалних) кандидата током процеса евроинтеграција. Део формулација базира се и на тежњи о ширењу Отвореног Балкана на све западнобалканске актере.
Ипак, суштина се не тиче ни трговине, ни слободног кретања, ни финансија, ни научне или културне сарадње. Отварање врата такозваној „Републици Косово“ у овој регионалној конфигурацији на овакав начин најпре би значило додатну легитимизацију њиховог статуса у међународним односима преко потпуне инкорпорације у регионални политички и безбедносни оквир (без обзира што их Србија не би де јуре признала).
А затим и мењање садржаја ове регионалне конфигурације кроз увођење нових принципа који се тичу односа према „трећим актерима“ и обликовања јединствене енергетске политике. Нормално, у складу са спољном и безбедносном политиком ЕУ, што би постало нова обавеза формализацијом међувладиног савета са институцијама ЕУ и покретањем „заједничке иницијативе“ ка Бриселу (а што би Брисел оберучке прихватио!).
Ко су ти „трећи актери“? Можда Зимбабве и Еквадор!? Или Русија, па Кина, плус Иран, могуће и Турска у одређеном развоју ситуације. Коме је намењен „свеобухватни план за енергетску безбедност“ и „мапирање нових гасовода“? Чијих гасовода? По којој цени? Зашто би поред Балканског тока сада Србија ризиковала своје односе са Русијом због учествовања у неизвесним пројектима којима ће у најбољем случају стизати лимитиране количине по високим ценама? Да ли је „оживљавање“ идеје о нуклеарној енергији заправо стара намера (испољена још од стране Саљија Берише) америчког Вестингахуса да гради реактор недалеко од Скадра и да ли то има везе са начелним разговорима Београда и Москве из 2021. године о доласку Росатома у Србију? Хоће ли онда Србија куповати електричну енергију из Скадра или још у старту захваљујући „свеобухватном плану за енергетску безбедност“ бити приморана да учествује у пројекту Вестингахуса? Уз логично „спасиба за дружбу“ Росатому!?
Да ли приступање јединственом тржишту значи и усаглашавање царинске политике са западнобалканским партнерима и ЕУ? Подразумева ли то одустајање од споразума о слободној трговини са Русијом и Турском, у блиској перспективи и са Кином? Као и са другим „нон–пејперима“ и у овом случају приметне су недоумице, закулисне работе, недоречености. Могуће и због тога што се „опипава пулс“ политичких кругова и јавности.

Србију ваља „удавити“

Тек, модус вивенди који је предложен није против албанских интереса. Тема признања од стране Србије само се одлаже на одређени рок. До тада, Србију ваља „удавити“ у западнобалканској шесторци и кроз реструктурирање Отвореног Балкана натерати је да промени спољну, безбедносну, трговинску и енергетску политику. Након тога, ни признање неће бити далеко.
Уосталом, да се и у будућности све „врти“ око признања подвлачи и Френк Визнер. „Било би бескрајно боље да Србија призна независност Косова и то би означило крај. Обе стране би кренуле напред и постале чланице Европске уније.“ Са „нон – пејперима“ који стижу на сто не ставља се тачка на питање статуса, већ само запета.
sputnikportal.rs