Али, шта ако је ово ипак била иницијатива Пелосијеве? Да ли је мотив био приватне природе или повезан са националним интересима?

Бивша „шефица“ Демократске странке се после две деценије обављања те функције повукла након што је њена партија изгубила већину у Представничком дому, али су иза ње остале афере. Између осталих и оне повезане са берзанским улагањима њеног супруга у компаније чије су деонице углавном вртоглаво расле. Како је знао где да улаже? Колико је то повезано са сазнањима и одлукама супруге? Да ли је било трговине утицајем и злоупотребе функције?

Пелосијева је званично од 2008. до 2022. године повећала своје лично богатство за 140 милиона долара. Бројка делује још импресивније ако се узме у обзир да је то лично богатство 2008. године износило око 30 милиона долара.

И она ту није једина. Неки конгресмени и сенатори се обогате док су на функцији, неки након истека мандата. Високе тантијеме и разне повластице их свакако чекају у управним и саветодавним одборима мултинационалних компанија. Зато што су способни и успешни менаџери или експерти? Не, већ зато што су за те исте корпорације радили током свог мандата, па им се онда хонорари исплаћују накнадно.

Амерички политички систем се, упозорава Џефри Сакс, претворио у плутократију. Након последњих избора огорчено је написао: „Штета за амерички народ што умишља да је управо изабрао нови Конгрес. На формалан начин, наравно да јесу. Јавност је гласала. Али на суштински начин, није тачно да су они изабрали своју владу. Ово су били избори милијардера, милијардера обе странке.

И док милијардери Републиканске и Демократске партије имају неке разлике, оно што их уједињује много је јаче од онога што их дели, осим неколико изузетака. Заиста, многи од најбогатијих појединачних и корпоративних донатора дају обема странама. Поларизација лево-десно о којој се много говори није уопште поларизација. Политички систем је заправо релативно уједињен и веома ефикасно ради за најбогатије међу богатима.“ Истина, слично је било и раније. Но, некако се увијало у разне обланде о лобирању, донаторима, регулисању процеса зарад спречавања злоупотреба, па се то и мање видело.

Протоком времена суштина је постајала све јаснија. А суштина је да за просечну кампању кандидату требају милиони долара и жестока медијска подршка. Спонзори који обезбеђују и једно и друго, подразумева се, не чине то због алтруизма, већ зато што желе да утичу на доношење закона још док су предлози на „првом читању“, далеко од пленарне сесије и расправа у јавности.

Конгресмени и сенатори тако постају заступници корпорацијских интереса и пре него што су изабрани, још док је кампања у току. Потпуно је апсурдно, а о чему пише Сакс, да постоје и случајеви када један донатор финаснира оба кандидата на изборима (пошто се по изборној јединици у САД обично појављују два кандидата). Он још ову матрицу назива „фаустовском погодбом“. „Можете освојити власт, али изгубити своју политичку душу.“ Где је ту сврха избора? Наравно, интереси грађана који су гласали у најбољем случају остају на другом месту, а некада их уопште и нема.

Од пролећа 2022. године и ескалације Украјинске кризе објављено је више стотина текстова и постова о „источним деспотијама“ које „пливају у корупцији“ и западним демократијама које се заснивају на правима и слободама. Са закључком да ће демократије ипак на крају изаћи јаче из ове кризе и савладати све препреке које доноси актуелни тренутак у међународним односима. Толико упадљиво се овакав дискурс шири, да се још може и помислити како се ради о каквој организованој операцији.

Елем, „источне деспотије“ ће, како је то и једино логично – пропасти, упркос текућим победама, било политичким или војним. Узрок пропасти је недостатак демократије, подразумева се и права и слобода појединаца, као и корупција захваљујући којој се одвија прекомерно богаћење уског круга људи.

Корупције је увек било и увек ће је бити. Исто као што је увек било и увек ће бити да се они „најближи казану“ највише и омасте. Ко одлучује о расподели средстава или одређује легислативне оквире у могућности је да се побрине и о корпорацијским интересима.

Међутим, оно што је апсолутно погрешно, јесте да се тај феномен везује само за незападни део света. На политичком Западу све је отишло толико далеко да више ништа није извесно. Чак ни путовање Ненси Пелоси на Тајван које је могло резултирати Трећим светским ратом. Јер, ко зна, можда је баш тих дана неко инвестирао у деонице произвођача полупроводника!?

Плутократија је „појела“ демократију. Са њом и права и слободе. Остале су само приче о демократији, правима и слободама, а које ће медији бесомучно понављати. Исти они медији чији су власници корпорације које финансирају предизборне кампање кандидата за Конгрес и Сенат.