ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: Сумануто пријатељство

Насловна фотографија: Танјуг/Миистарство рударства и енергетике/Зоран Петровић

Шта се то променило у политици Сједињених Држава према Србима па нам Зорана Михаловић предлаже стратешко пријатељство са том земљом? Ништа, буквално ништа

Министарка рударства и енергетике у одлазећој влади, ових дана је – уз понављање већ добро познатих својих ставова да је Србији „место на Западу“ – изјавила да смо са САД „пријатељи и партнери који раде заједно“. Како сматра Зорана Михајловић такав однос треба да буде крунисан „стратешким споразумом“ (читајте савезништвом), јер „Балкан тражи мир, стабилност и регионално повезивање које је сигурно могуће са САД као партнером“.

Пре него што се дубље позабавимо речима госпође Михајловић, како би њихова суштина била јаснија корисно је да се прво осврнемо на вишедеценијски однос Вашингтона према нама. Одлична полазна тачка за то је изјава Питера Галбрајта, високопозиционираног америчког дипломате из деведесетих година прошлог века, тада ангажованог на нашим просторима. Он нам је, уз сву дрскост садржану у његовом исказу, неуобичајено отворено рекао шта Американци мисле о нама и како ће нас третирати.

Мање познати син широм света чувеног економисте (Џона Галбрајта), поручио нам је 1993. године – у време када смо у ратовима за југословенско наслеђе ми побеђивали –  ужасне ствари, које очито и данас оптерећују наше животе. Како је рекао: „Ви треба да знате да сте водили рат против воље Америке и да сте тај рат добили. Али, то је Пирова победа. Ми, за сада, немамо довољно интереса да се непосредно, на терену, ангажујемо ради мењања исхода овог рата, али, знајте, не само Ви и Ваша деца, већ ће и деца Ваше деце гадно испаштати због тога што сте се супротставили нашој вољи”. (М. Јевтић, „На истоку запада – разговори са Дарком Танасковићем“, Београд, 2000, стр. 191-2).

Једна политика, два метода

Убрзо, већ 1995. године, Америка је нашла интерес да се и директно војно ангажује против Срба. Не само што је пружила сву могућу посредну подршку хрватској војсци у њеном походу на нас (као што то данас чини са украјинским снагама у рату са Русима), већ је извела и снажне ваздухопловно-ракетне ударе по положајима армија Републике Српске Крајине и Републике Српске, односно на виталну инфраструктуру тих српских земаља. Резултат свега тога, у комбинацији са дефетизмом у Србији, било је брисање са лица РСК и протеривање стотина хиљада Срба са тамошњих простора где су вековима живели (што је Галбрајт Јуниор мирно посматрао седећи на хрватском тенку). После тога, дошло је до освајања и етничког чишћења западног дела РС.

Американци су проценили да би даље операције против Српске довеле до неминовног уласка Србије у рат као и милионске избегличке кризе. Услед тога су одлучили да офанзива буде обустављена, те да се форсирано крене ка изналажењу мировног решења. Тако је, релативно брзо, закључен Дејтонски споразум, којим је БиХ уређења као конфедерално-федерални хибрид два ентитета и три народа. То је нашем народу западно од Дрине дало прихватљив оквир за државни живот. Но, Вашингтон такво стање није сматрао трајним. Само је оружану агресију против Срба заменио мирнодопским јуришем на РС.

Дејтонско мастило се још није ни осушило, а отпочео је удар на Српску, који је у наредних десет година резултирао отимањем око 70 овлашћења (од државне безбедности, преко контроле границе и царине, до војске) и њиховим преношењем на ниво Сарајева. На жалост Вашингтона, такав ток је прекинут. Милорад Додик, за кога су тамо у почетку мислили да је њихов играч, чим се учврстио на власти извео је коперникански обрт и повео енергичну националну политику. Имао је храбрости да се директно сочи са САД и њеним ЕУ партнерима бранећи интересе РС. Услед тога ни једна једина надлежност није отета РС у протеклих 15 година, што је П. Галбрајта навело да кивно каже да су Американци јако погрешили што 1995. нису подржали освајање Бањалуке.

Престоницу РС нису окупирали, али зато су то учинили са Косовом и Метохијом. По свим параметрима међународног права, са тим циљем су извршили класичну агресију на Србију 1999. године. Затим су, како би Београд прихватио привремени губитак контроле над својом јужном покрајином, пристали да се Резолуцијом 1244. потврди суверенитет Србије над њом. Косово и Метохија су доспели под формалну међународну управу а суштински НАТО окупацију, али је договорено да такво стање траје до изналажења компромисног решења у духу суштинске аутономије унутар Србије.

Основ за варање

Али као што су Дејтон схватили као основ за варање Срба, Американци су тако третирали и Резолуцију 1244. Њима није важно шта је договорено, већ да они контролишу ствари на терену и процес имплементације споразума. Тада се роди оно шта желе, макар то било и противприродно. При томе верују или се праве да верују – како је својевремено рекао Френклин Рузвелт – да имају „судбинску мисију“. Она им „даје право“ да раде шта хоће где год то могу, и при томе да се заклињу у хуманост и поштење. Тако смо стигли и до прокламовања косовске тзв. независности у америчкој режији упркос договору из 1999, односно њиховог и ЕУ, сада додатно појачаног, притискање Србије да је постепено прихвати. Толико о томе. Сада се свим оним што се од 1999. до данас дешавало на КиМ нећемо детаљније бавити.

Битно је рећи то да за промену америчког става према нама ништа није вредело ни то што смо ми 2000. године окренули нови лист који је био по њиховој вољи (или да будем прецизнији саучествовали смо у њиховом избору странице за нас). Упркос томе што су Србијом завладали западни пријатељи, умишљене геополитичке месије су на стари начин наставиле да гурају по своме, тежећи заокруживању отмице Косова и Метохије, односно централизацији БиХ. Оно што су неки Срби тумачили као почетак дружбе са Американцима, они су видели као наше пристајање на тоталну капитулацију. Тако се они традиционално „друже“ са подређеним народима.

Да ли се ишта у том погледу променило до ових дана, када нам Зорана Михајловић предлаже стратешко партнерство са САД? Ништа! Буквално ништа. То видимо од КиМ, преко Црне Горе, до РС. Американци, где год за то имају потенцијале, подржавају гажење српских интереса. Ипак, ако причамо о променама, изгледа су се оне догодиле, али код нас. И то не само оне јасно видљиве, већ и много опасније прикривене, којима се поново наводи вода на америчку воденицу. Нескривено прозападне снаге су са власти пале 2012. године јер је народу било доста квислиншке политике (идентификација са окупатором). Сменио их је СНС, који је такву политику наводно заменио колаборационистичким односом (сарадња са непријатељима како би се спасло нешто од националних интереса) према Западу, што је требало да буде корак напред. Власт се и даље клањала окупаторима али се трудила да не делује да баш и њихове слике претвара у иконе.

То не значи да нису давани огромни уступци самозваним евроатлантским господарима света (најпогубнији од њих је био тзв. пакет Брисел 2 из 2015-16, којим смо деинсталирали механизам одбране севера Косова), али све то је грађанима представљано као куповина времена како би се глобалне околности додатно промениле нама у корист, а Србија ојачала како би их искористила. Међутим, уступци су се ем нагомилали толико да је могућа корист пала у сенку већ учињене огромне штете, ем све више делује, сада када је Сорошево доба почело убрзано да пролази, да државни врх Србије за њим жали и гледа како да нас, упркос вољи народа, укрца на окупаторску „Нојеву барку“. Стиче се тако утисак да Србијом и после „жутих“ поново у потпуности владају „жути“ (који док раде и горе ствари од оних које су чинили стари „жути“, упорно њих прозивају као кривце свих недаћа Србије).

Разоткривање истине

Сада да се вратимо речима већ више пута поменуте министарке, која је симбол описаних национално штетних процеса. Она, да то поновим, каже да смо са Американцима „партнери који раде заједно“. Али као што добро знамо, они доследно раде против нас. Од тога не одустају. Да ли то значи да госпођа Михајловић нацији признаје да Вучићева власт, ради својих лично-партијских интереса, саучествује у ономе што Вашингтон чини српском народу? Ако стварно ради заједно са онима који делују против Срба, онда испада да је тако.

По низу потеза који су учињени у вези са урушавањем наших одбрамбених позиција на Косову и Метохији те сваког ефективног присуства државе Србије на том простору, односно по понашању према БиХ где се, примера ради, узурпатор Кристијан Шмит (од Запада силеџијски инсталиран без одобрења Савета безбедности ОУН) од Београда третира као пуноправни „високи представник“ науштрб интереса РС – стиче се утисак да су те министаркине речи истините.

С друге стране, оно што владајући пласирају као национално само је маска за обављање посла који – тешким околностима оправдану – колаборационистичку политику процесом политичке алхемије претвара у срамно квислиншко затирање сопствене земље и нације, како би коначно на тзв. Западном Балкану био успостављен поредак који, без икаквих суштинских промена, САД натурају од почетка деведесетих година прошлог века. „Стратешки споразум“ са њима, могућ је само на тим основама.

Политичко позориште

Да ли ствари у вези са онима који воде ову земљу стоје као што сам горе рекао (допуштам могућност да није тако), или се можда ипак ради о лукавој игри (која превазилази моје спознаје капацитете) онога ко ведри и облачи Србијом, ускоро ћемо видети. При томе не мислим на то како ће бити састављена предстојећа влада, односно колико ће у њој бити министара који деле ставове Зоране Михајловић. Они су и овако, када се ради о најважнијим стварима, само икебана. О свему битном одлучује Вучић, уз малу саветодавну помоћ пар људи из његовог најближег личног окружења. Министрима је допуштено да у неким сферама испољавају своје ставове па и да се свађају само зато да се то не би јасно видело. А и да би постојали пригодни жртвени јарци. Ту се ради о трагикомичном политичком позоришту, а распоред улога у њему не мења фундаментални квалитет политике која се води.

Како би се то ипак десило,, односно како бисмо имали и најмањег основа да поверујемо да је политика естаблишмента и даље само коалборационистичка, а не квислиншка, потребни су брзи искораци по питању Косова. Официјелни Београд звецка оружјем и „мрко“ гледа албанске екстремисте, али они несметано окончавају успостављање контроле на северу Косова, налик оној коју имају над Приштином или Призреном. Недеље су остале да Србија нешто енергично преузме да се то не догоди пре наговештеног „нормализовања“ односа Београда и Приштине. А без икакве опасности од правог сукоба, буквално преко ноћи – као што је укинула „Цивилну заштиту“ која је бранила тај део Србије – Србија може тамо да инсталира „саморганизоване“ структуре које би то поново чиниле. Тамо где има 95 посто Срба, то не би изазвало рат, једино би можда угрозило кредибилитет овдашњег доносиоца великих одлука у очима НАТО врхушке.

Ахтисари и Ишингер

Али то је једини пут за одбрану минимума наших интереса на КиМ. После тога можемо и да кооперативно видимо шта то значе нове косовске арматуре Брисела и Вашингтона о којима је говорио председник Србије. Без тога Зорана Михајовић и Петер Галбрајт могу да одиграју НАТО коло, док би им Вучић из сенке аплаудирао. Све иде ка брзом успостављању мантре „мир, стабилност и регионалног повезивање“ на Балкану, по старом клинтоновско-сорошевском моделу, док је наша куповина оружја из Русије и Кине, подсећање на трагедије Јасеновца и Олује и геополитичко балансирање – само мешавина зачина за чорбу у којој би перфидно биле скуване српске жабе.

На крају ће се показати – било би чудо да се то не дести – да су оно, што нису могли да одраде локални заговорници отвореног евроатлантског приступа, обавили реформисани радикалски техничари УРА патриотизма. Србија неће признати Косово али ће га третирала као пуноправну „државу“ (по рецепту „две Немачке“), којој већ неко време омогућава да фазно успоставља потпуну контролу над целом територијом коју сматра својом. То је и била срж немачког (Ишингеровог) плана из 2007, који је тада, захваљујући Коштуничиној упорности, наша држава одбацила.

Тренутак истине се приближава. Врло брзо ћемо видети да ће Вучић, заједно са Ахтисаријевим планом који је већ прихватио, (о чему сам писао у претпрошлом броју Печата) реализовати и Ишингеров план, и тако нас вратити у 2008, и то у стању које су тада Вашингтон и Брисел желели али га ипак нису добили чак ни од Бориса Тадића. То ће бити тотална косовска капитулација Србије. А ако би се Београд определио и против Русије, ствари би постале још горе (за Србе, не за власт која би до краја испунила квислиншки задатак). Тиме режим суштински не би нанео штету Москви, већ, одрицањем од руске подршке око Косова (у том случају би лично Вучић био одговоран за чланство Косова у ОУН) и Републике Српске, нанео би штету виталним српским интересима. Ствари могу да се премазују разним бојама и неко време лажно представљају како моћници то хоће, али ни они то не могу да чине довека.

 

Драгомир Анђелковић је историчар и политички аналитичар. Ексклузивно за Нови Стандард. 

 

Насловна фотографија: Танјуг/Миистарство рударства и енергетике/Зоран Петровић

 

Извор Нови Стандард

standard.rs