ДРАГОЉУБ МАНДИЋ: Писац српске историје

Првог дана фебруара обележена је 30. годишњица смрти великог српског историчара Радована Самарџића. Иако је те 1994. имао непуне 72 године, вест о његовој смрти изненадила је многе из његовог окружења, будући да је и тада, иако у пензији, на својим књигама радио са истим оним прегалаштвом које га је красило током читавог живота. Био је професор и декан Филозофског факултета, дописни и редовни члан САНУ, директор Балканолошког института и председник Српске књижевне задруге.

Радован Самарџић је рођен 22. октобра 1922. године у Сарајеву, од оца Васе и мајке Милене. Самарџићи су били трговачка породица родом из Гацка, која је нагло осиромашила услед погоршавања економске ситуације у тадашњој Краљевини СХС. Упркос томе, породица је – поред народних обичаја и традиције – много пажње полагала на образовање и општу културу, па је дневни лист Политика био свакодневна душевна храна.

Радован Самарџић је још тада, као дечак био привучен људима од пера, те је у антикварној радњи Менхајма Папе купио неколико годишта Српског књижевног гласника, међу којима су биле и Сеобе Милоша Црњанског. Сусрет са овом књигом пробудио је код младог Самарџића интересовање за питања језика и писања, а које је потом продубио у гимназији. Често је у каснијим интервјуима говорио о гимназијским данима, нарочито о својим професорима попут Бошка Петровића и Марице Шнајдер, од чијих часова математике је имао такав страх да се и касније, у зрелим годинама, у зноју будио из кошмара који су, ваљда, својствени скоро свим историчарима.

Као гимназијалац је стицао прва политичка мишљења. У Краљевини Југославији и идеји интегрализма је видео брану сукобима између народа и вера из његовог окружења. Нарочито је ценио краља Александра, којег је након погибије у Марсељу увек називао блаженопочившим. Потом је био привучен идејом културне интеграције српског народа, а коју је крајем 1930-их пропагирао Српски културни клуб на челу са Слободаном Јовановићем.

Геноцид над Србима

Други светски рат га је затекао у Сарајеву, где је својим очима посматрао усташки геноцид над српским народом. Два пута је као талац извођен на стрељање, али се сплетом срећних околности спасао оба пута, након чега је спас пронашао у Недићевој Србији. Као и већина омладине у Србији, присилно је мобилисан у јесен 1944. и послат на Сремски фронт, а потом је био део партизанских снага које су млако дочекане у „ослобођеном” Загребу. Био је сведок како су партизани одмах приступили паљењу поверљиве усташке архиве, не би ли се могло манипулисати народноослободилачким ратом као борбом у којој су сви народи узели подједнако учешће.

Као део прве послератне генерације студената се уписао на Филозофски факултет, с намером да се бави светском књижевношћу. Међутим, како је та студијска група 1945. укинута одредбом факултета, Самарџић се пребацио на историју, те је тако српска историографија, сасвим случајно, добила једног од својих најбољих аутора. Како је сам говорио, настава у старом Капетан-Мишином здању се изводила „тако спонтано и са толико одушевљења”, док су професори – међу којима су били Георгије Острогорски, Јорјо Тадић, Виктор Новак, Михаило Динић, Фанула Папазоглу и Васо Чубриловић – уз непосредан однос проводили читаво време са студентима. Међутим, Самарџић је прекидао студије јер је неко време поново провео у војсци, и то на граници са Грчком, у којој се водио грађански рат између комуниста и монархиста.

Дипломирао је 1949. године са просечном оценом 9,56 и наредне године постаје асистент на катедри за општу историју новог века. Под менторством Јорја Тадића – који га је увео у тајни свет Дубровачког архива – Радован Самарџић је 1956. одбранио докторску дисертацију која је носила назив Дубровачки песник и дипломата Јакета Палмотић. На основу грађе коју је прикупио у Дубровнику и у другим архивима, али и искуства са усавршавања у Паризу код чувеног Фернана Бродела, настаје прва велика монографија, објављена 1962. под насловом Велики век Дубровника.

Заобилажењем марксистичко-лењинистичког тумачења прошлости, фасцинантним списатељским даром и ерудицијом, Самарџић се већ на самом почетку каријере издвојио из сивила послератне југословенске историографије. Након монографије којом се бавио историјом Дубровника и Медитерана у 17. веку, Самарџић се посветио истраживању историје Османског царства. Том приликом се послужио биографским методом, па је портретисањем историјских личности у позадини осликавао целокупну тадашњу епоху. Резултат оваквог приступа јесу монографије Мехмед Соколовић и Сулејман и Рокселана, које су потврдиле списатељско умеће њиховог аутора.

Током 1980-их година се Самарџић окренуо питањима националне историје. Био је главни уредник Историје српског народа – коју су у 10 томова написали тада водећи српски историчари – док је као аутор био заступљен у трећој и четвртој књизи. Иако није био задовољан баш свиме што је тада написано, сматрао је да Историја српског народа треба да буде колективно дело којим ће се тадашња српска историографија представити будућим нараштајима. Успео је да истраје упркос огромним идеолошким притисцима, који ће се поновити и приликом првог покушаја објављивања сабраних дела Слободана Јовановића. Као један од оснивача Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања, Радован Самарџић је дизао глас против идеолошке заслепљености, али и против тишине којом је комунистички режим одобравао албанско насиље над Србима на Косову и Метохији.

Имајући у виду да је историју посматрао као „предсобље садашњости”, није случајно што је у сусрет годинама расплета југословенског чвора објавио књиге Идеје за српску историју и Косовско опредељење, где су саопштени резултати вишедеценијских истраживања српског идентитета. Радован Самарџић је био први српски историчар који је за страдање Срба током историје употребио реч „геноцид”. У својим разматрањима је подједнако истицао врлине које су српски народ чиниле онаквим какав јесте, али је указивао и на грешке које су Срби чинили на сопствену штету. Њих је видео као резултат претераног самопоуздања и погрешно протумачених односа са великим силама. Самарџићев став је био да велике силе доживљавају Србе као „превратнички народ”, због чега ће у њиховим тежњама увек видети опасност.

Литерарни дар

Међутим, оно по чему је Радован Самарџић највише остао упамћен јесте његов списатељски дар. Био је један од ретких послератних настављача традиције београдског стила, оцењујући га као „другу реформу српског језика”. Сматрао је да Срби имају само једно писмо – ћирилицу – и искључиво је њом писао. Његови текстови били су лишени рогобатних реченица, хрватизама и терминологије која је била својствена комунистичкој историографији.

О личностима и догађајима је писао одмерено и са разумевањем, на начин који није представљао пуко разбацивање изразима. Стил је служио томе да се свака идеја искаже на најбољи могући начин, а то је желео да пренесе и на оне којима је био учитељ. Инсистирајући на ћирилици, избацивао је са предавања студенте који су писали латиницом. Онима које је препознао као даровите и усмерио их ка науци, Радован Самарџић је не без разлога саветовао да читају Штефана Цвајга, Александра Диму, Вука Караџића, Јована Дучића, Слободана Јовановића, Богдана Поповића, Јована Скерлића и друге. На крају крајева, разочаран све скромнијим знањем код студената, написао је Писце српске историје, четворотомну монографију о својим узорима, професорима и савременицима, а која се може посматрати као Самарџићева својеврсна аутобиографија о другима.

Колеге су Радована Самарџића називале Шарлом Дилом османске историје, а његов ученик и такође велики српски историчар – Душан Батаковић – поредио га је са Ивом Андрићем: „Колико је Иво Андрић ненаметљиво али суверено владао историјом, стављајући је у функцију књижевног проседеа, толико је Самарџић својим литерарним даром успевао да оплемени историографско дело.” Као префињени стилиста и аутентични мислилац, Радован Самарџић није био тек обичан историчар. Био је достојни наследник Стојана Новаковића, Слободана Јовановића и Владимира Ћоровића. Био је писац српске историје.

Драгољуб Мандић је мастер историчар из Београда. Ексклузивно за Нови Стандард

Насловна фотографија: Приватна архива/Драгољуб Мандић

Рељић: Европског пута корисног за Србе нема и неће га бити

Председник Матице српске: Данас се поново крше међународноправне норме, а то се чини како би се довршио посао започет 1999. године

Коју поруку Си шаље посетом Београду на дан НАТО бомбардовања кинеске амбасаде?