ДРАГАНА МИЈУШКОВИЋ: Поимања зла у католицизму и православљу

ИСКРА на Фејсбуку

Драгана Б. Мијушковић (Фото: ИН4С)

Може ли данашњи човјек, који је већ увелико објавио смрт Бога, пронаћи одговор одакле зло у свијету или бар покушати да себи објасни тај феномен. Зло очигледно постоји пошто га схватамо као неку врсту супротности свему што је вриједно животу и чему треба тежити. Дакле, зло нас сусријеће као неизбјежан аспект свијета у којем живимо: гледамо зло, чинимо зло и изложени смо злу. Оно је дато у самом животном искуству па се на основу тога искуства касније може и философски промишљати и постати предметом философске рефлексије. Само искуство зла вјероватно је једно од најболнијих у нашим животима, али то искуство истовремено представља пут ка одговору чему зло и откуд толика патња. Појам зла укључује у себе мноштво разноврсних феномена као што су: болест, природне катастрофе, смрт, рат, геноцид, трговина дрогом, ропство, злостављање, насиље над дјецом и тако даље. Да бисмо се некако помирили и могли прихватити постојање оволиких зала, зло се мора схватити озбиљно као морални објект, а разумијевање зла је од суштинског значаја за разумијевање нас самих и одговорности коју имамо према другим људима.

А.Филипу у Учењу о злу код Светог Григорија Ниског говори да су се у раној Цркви супростављала два гледишта на питање о проблему зла. Једно гледиште је било Св. Августина које се може дефинисати као „етичка визија зла“, јер Блажени говори да је гријех лична кривица. За блаженога Августина главно питање о овоме проблему није quid sit malum, већ unde malum faciamus . О овоме Ипонски је писао у својим Исповијестима и у О слободној вољи и ту дефинише како душа и када хоће да пожели оно добро, иде ка “малим“ стравима, чинећи зло. Овај погрешни човјеков избор долази од његових грешака и пропуста.

Насупрот овоме западном, Августиновом виђењу зла, други став је можда најбоље изложен у богословљу Светог Григорија Ниског и може се дефинисати као“демонска структура зла“. Према овоме поимању, зло заузима кључно мјесто у хришћанској вјери. Григорије Ниски признаје парадоксално присуство зла које је зависно од пада човјековог. Филипу у овоме тексу говори о анализирању овога проблема код Брукс Отис , који објашњава да је проблем зла код Кападокијаца био „ахилова пета“. Даље, он исти говори да Августин и уједно запад много је озбиљније приступио проблему зла, који је према Бруксовом мишљењу остао необјашњен код Кападокијаца. И док на једној страни код Августина имамо апсорбовано учење са проблемом човјекове самоанализе и самоспознаје, дотле на другој страни никада нећемо наћи код Григорија Нискога и уопште грчких отаца да се питају ко сам ја? За грчке Оце проблем гријеха је више историјски, него проблем самоспознаје. Свети Григорије велику пажњу приписује пред-људској катастрофи, тј. паду анђела и тако прави основу за своје учење о злу. Код њега постоји „спољашњи „ облик зла у облику змије која вара и заводи Адама. Августин не види то овако, већ код њега изражен аргумент за „унутрашњи“облик зла. Закључак из овога слиједи да за Оце Кападокијци нијесу дали задовољавајуће учење о злу. Међутим на другој страни као у одбрану грчких отаца пише у прилог Јован Романидис у свом дјелу Прародитељски грех:

,,Човек није саздан као савршен, по западном обрасцу блаженога Бога Који по Својој природи воли човека, него је, напротив, створех као релативно савршен, како би постао савршен као Бог Светога Писма и Православља, Који је ослобођен од сваке условљености и од сваке користи “

Према томе, за разлику од Августина и запада, Оци Православља сматрају да први људи нијесу били у попуности савршени и њихов пад се не посматра само као пад, већ више као скретање са пута и да се човјек апсолутно не налази у рукама ђавола и власти смрти (како се може тумачити Августиново виђење зла, без имало изузетка). Бог је допустио, а не желио смрт, а то је са једне стране учинио управо зато да зло не би било бесмртно, а са друге стране да би човјека изнова саздао приликом васкрсења.

Тако на истоку у Православљу нема много проблема и несугласица око овога првобитног гријеха са којим се зло ушло у свијет, јер дјелимично је ђаво крив, а дјелимично човјек, али то не злачи да је човјек употпуности уништен, већ кроз патње има наде за њега и његово спасење. Ствари на западу су мало другачије, јер их је Августин концепирао управо тако да човјек и да хоће не може да зажели да се поправи ако нема велику милост Божије.

tamnivilajet.in.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.