Драган Мијовић: Кад загрми Невесињска пушка

Устанак у Херцеговини дуго је припреман и често одлаган због неповољне политичке констелације, а смрћу кнеза Михаила нестао је један ватрени поборник идеје изгона Османлија са Балкана. Херцеговци, са турским ханџаром под грлом, упиру поглед на Цетиње и Београд, а ови у Петроград, међутим они су неспремни за сукоб са Турском. Књаз Никола тактизира пред Турцима, али и Аустријом, и вјешто глуми миротворца. Час тајно храбри Херцеговце на побуну, а час их тјера на покорност Османлијама.

Херцеговци немају куд, јер је свака борба без наслона на Црну Гору осуђена на пропаст. У то вријеме хајдучке чете су врло активне по Херцеговини, посебно она Петра Тунгуза који посијече неколико великих зулумћара, јер се Турци бијаху безочно острвили. Србе убијају гдје стигну и одгоне у мостарске тамнице, гдје бројне брутално уморише. Харачлије плијене и отимају задњи залогај народу, а 1874. као и претходна година бјеше неродна. Народ је огорчен и узрујан.

Притјешњени том суровошћу, угледни главари у невесињском крају, стари Јован Гутић и други, спремају устанак, одлучни да се покољу с крвницима, јер је „дара превршила мјеру“. Турци то начуше па кренуше хапсити коловође, али наоружани сељаци из Зовог Дола их одбише.

Крајем 1874. и други главари се нађоше у опасности, па се уз Јована Гутића, Симуна Зечевића, Илију Стевановића, Трифка Грубачића, Продана Рупара, Петра Радовића и многи други склонише у Грахово, гдје презимише. Они од књаза Николе поново траже подршку за устанак, обећавају му са пар хиљада волова платити пушке и џебану. Књаз коначно условно пристаје да се око Ђурђевдана 1875. крене са устанком. На прољеће влада велика напетост, Селим-паша крваво пријети ако му Херцеговци не предају хајдуке и јатаке.

Харамбаша Тунгуз са својом четом, у ноћи четвртог на пети јули западе на Ћетној пољани у Бишини и нападе и заплијени турски војни караван из Мостара. Том приликом посијече седам Турака и тако стави „крвав нож“ међу двије сукобљене вјере. Очекујући опаку турску одмазду, главари дижу устанак. Хитно шаљу Трифка Грубачића да побуни Братач, Кифино Село, Крекове и све до Борча.

Ехо Невесињске пушке

Јован Гутић, Кико Стевановић и Драгић Радовић са око осамдесет људи рано ујутро, деветог јула, у Крековима излетјеше пред Турке на брдо Гребенац, гдје се бој заметну. Током вишечасовне борбе Србима је пристизала помоћ из околних мјеста, предвођена Трифком Грубачићем, Трифком Бухом и Мићком Гузином. Турцима је узалуд било што и њих појачава војска из Невесиња, пред вече су били потиснути у град. Због добрих заклона, губици на обје стране нису били знатни.

Тако је, деветог јула 1875. године, запуцала Невесињска пушка, чији ће ехо далеко допријети све до европских дворова. Драматуршко правило Чехова каже: „Ако на позоришној сцени у првом чину на зиду виси пушка, она у трећем чину мора опалити“. Управо је устанак у Херцеговини и Босни био завршни чин драме зване „Источно питање“, око које су се велике силе деценијама надмудриваше без јасног договора.

Оно ће овим устанком прерасти у Источну кризу, јер ће Србија, Црна Гора, и коначно Русија, бити увучене у оружану борбу са Турцима, с циљем докидања њихове власти на Балкану. Зато је Невесињска пушка један од најкрупнијих догађаја у историји српског народа, којим је неповратно покренут процес преобликовања Балкана.

Устанак се шириo као шумски пожар, на оружје скочи цијела Херцеговина источно од Неретве. Ту се и раније на силу узвраћало силом кроз тринаест већих и мањих буна и устанака. Временом се наталожила силна енергија вапијућег народа за слободом и правдом, дошавши до тачке „сад или никад“. Велика национална идеја из Карађорђевог устанка да будемо сви једно и заједно у слободној држави свих Срба на Балкану била је у зениту. Постало је несносно и даље живјети под мртвом руком Стамбола, чија се државна грађевина већ деценијама љуљала и одавно би се срушила без подупирања западних сила.

Ако је вјеровати турском попису и аустријским подацима, уочи устанка у Босни и Херцеговини је живјело око 1.300.000 становника. Од тога је скоро половина, односно 635.000, било православних Срба, муслимана је било 382.000, а католика 180.000, док је у самој Херцеговини живјело чак 57 одсто Срба, односно 130.000.

Видећи опасан потенцијал ове буне, Турци покрећу јалове преговоре, купујући вријеме за довлачење јачих снага. Тада под командом Селим-паше у Херцеговини скупе око 6.000 војника, што редовних (низама) и резервиста (редифа) са башибозуком (добровољци), те пандурима (заптије) уз једну брдску батерију и нешто коњице, плус сталне посаде у утврђеним кулама и караулама.

Цетиње Херцеговину сматра својим двориштем у којем књаз Никола жели имати све конце у својој руци. Његову продужену руку на том простору чиниле су војводе Пеко Павловић и Петар Вукотић. Први му је био тетак, а други таст. Они одмах преузимају команду над свом устаничком војском, а 27. јула растурају Врањску скупштину, на којој се требала формирати привремена устаничка влада. Том приликом војводе Љубибратић и Јакшић једва извукоше живу главу. „Свијетли господар“ тражи апсолутну послушност рушећи углед виђеним војводама, да би се само његова реч слушала, што неће бити без посљедица по сам устанак.

Деветог јула 1875. године, запуцала је Невесињска пушка, чији ће ехо далеко допрети све до европских дворова

Устаници, са друге стране, не мирују. У августу месецу заузимају тврђаву Крстац. Затим, 29. августа нападају Невесиње које брани око 700 турских војника. Пред сами напад, дванаест српских главара се завјерише да ће град заузети или изгинути. У жестоком јуришу га и заузеше и сагорјеше, посјекавши око 300 Турака, уз својих око 120 мртвих и рањених. Ипак, невесињску тврђаву Кнежачу без топова нису могли заузети. Током септембра нижу се устаничке побједе на Равнама, Слушкињ-долу и Папратници, гдје Турци трпе знатне губитке.

Крајем септембра, свом жестином букну и устанак у Босанској Крајини. Устанак је покренут и у Санџаку, Васојевићима, те око Вишеграда.

Херцеговачки устаници нижу побједу за побједом. У октобру им у руке пада 49 турских караула, од Пиве и Гацка до Бањана, а потом туку Турке код Клека и Требиња. У Пиви, на Муратовици, Турци су 11. новембра 1875. потпуно разбијени, изгубивши тада 1.325 људи. Пет мјесеци касније ту ће их поново настрадати око 800, оставивши на бојишту 1.300 пушака.

Свесрпски покрет

Сво српство, од мора до Дунава, дисало је једном душом и у родољубивом заносу давало подршку устанку. Свеколика јавност врши снажан притисак на владе у Београду и Цетињу да уђу у рат са Турском. Међутим, у тим околностима појачава се суревњивост два двора, који се иза кулиса надмећу за што већи утицај на догађаје у побуњеној Босни и Херцеговини.

Црна Гора је у тај сукоб врло брзо увучена јер је кроз вијекове заједнички отпор туђину исковао нераскидиво борбено и духовно јединство сусједних српских племена, па стотине добровољаца (јајоша) прискочи у помоћ браћи. Ратоборни Црногорци тако добише и прилику да се освете за нечувен покољ из октобра 1874, кад Турци у Подгорици посјекоше 20 и ранише осам Црногораца.

У крвавој бици код Глуве Смокве, од 18. до 20 јануара 1876. године, Турци су разбијени уз 400 мртвих и преко 1.000 рањених. Срби су имали мале губитке, али ту паде истакнути бањански војвода Максим Баћовић „човјек изузетне физичке снаге и љепоте, храбар до безумља и мудар политичар.“ (Стилман)

Ствар се за Турску отимала контроли, узалудно покушавају разним комисијама отклонити узроке побуне, што подупиру и европски конзули из Мостара и Дубровника. Њихове владе притишћу Истанбул да реформама олакша положај хришћана. Али Херцеговци у то више не вјерују, јер су вјерски загрижени домаћи муслимани изиграли све претходне султанове реформе. Чврсто ријешени да се боре до краја, народ предводе храбре вође: Јован Гутић, Мићо Љубибратић, Максим Баћовић, Лазар Сочица, Стојан Ковачевић, Богдан Зимоњић, Трифко Вукаловић, Трифко Буха, Продан Рупар, Михајло Гутић, Мрдак Лубурић и други.

Покушавајући да дотури храну опсађеном Никшићу Мухтар-паша је 13. априла 1876. у Дуги разбијен и уз велике губитке натјеран назад у Гацко. Ипак, он за само 15 дана окупља 22.000 војника и са тим јаким снагама 29. априла успијева продријети у Никшић, спасивши га у задњи час, јер се очајна посада скоро предала.

У повратку тим снагама устаници наносе нове огромне губитке. Оба похода Турци су платили са 3.200 жртава, док устаника изгину око 370. Крајем маја на Кобиљој глави, Турци су поново разбијени са неких 470 погинулих. Мање окршаје овом приликом не наводимо.

Послије много натезања и надмудривања, тешком муком у јуну 1876. склопљен је споразум између Србије и Црне Горе да уђу у рат са Турском. Ускоро, 18. јула долази до чувене епске битке на Вучијем долу, кад 11 херцеговачких и 17 црногорских батаљона извојеваше величанствену побједу над Турцима, којих око 8.000 ту нађе смрт.

Заједничка војска почетком августа заузима Плану, а 15. септембра попали Корјениће. Потом у боју на Клобучким гредама избацују из строја око 1.400 турских војника. Херцеговачки батаљони учествују у свим операцијама црногорске војске и ван Херцеговине. Коначно, четвртог априла 1877. и Русија објави рат Турској, а осмог септембра те године, послије 45 дана опсаде, заузет је и Никшић. И ту побједу, као и Вучији до и неке друге, многи данас приписују само Црној Гори. Уз сво поштовање за изузетне војне успјехе њихове војске, не смије се занемарити огроман допринос Херцеговаца – устаника.

Услиједио је период разних преговора у сусрет окончању Источне кризе. Ранијом нагодбом Аустрија је Русији обећала неутралност у будућем рату са Турском, те права у Бугарској, како би ова њој препустила Босну и Херцеговину. Западне силе ипак нису дозволиле да Русија оствари плодове побједе над Турцима те 1878. кроз Санстефански мир. Оне, ради његове ревизије, сазивају Берлински конгрес у јуну исте године, којим ће ослабити руски утицај на Балкану, а Аустроугарској чланом 25 дати право да окупира Босну и Херцеговину на период од 30 година.

Разоружани и разочарани

Без обзира што је уз Србију и Црна Гора тада добила пуну независност, али и знатна територијална проширења на рачун Херцеговине, тај епилог је био поражавајући за укупни српски национални покрет. Пропуштена је велика прилика да дође до свеопштег српског уједињења. Упркос великим људским жртвама и ратним напорима, Срби Босне и Херцеговине су били највећи губитници, јер су добили новог, још опаснијег окупатора. Многи њихови прваци су сматрали да би за неко вријеме била чак боља и аутономија под Турцима, него овакав исход.

Постоји теза да је Источну кризу делимично подстакла и Аустроугарска, како би се у датом тренутку умијешала и дочепала Босне и Херцеговине. Наиме, у прољеће 1875. цар Франц Јозеф је посјетио Далмацију и низ пограничних католичких мјеста, која је наводно охрабривао на побуну против Турске.

Сво српство, од мора до Дунава, дисало је једном душом и у родољубивом заносу давало подршку устанку

Од тада локане вође и католички клер почеше све гласније истицати да Босна и Херцеговина по праву припада Аустрији. Није требало бити пророк па спознати како ће против Срба у Босни и Херцеговини стати и званични Беч. Цар се другог маја у Котору састао и са књазом Николом и вјерује се да је тад пао неки начелни тајни договор о подјели Херцеговине.

Аустроугарска, свјесна своје снаге, ускоро отвара карте и најбудније пази да не дође до прикључења Босне и Херцеговине Србији и Црној Гори. Стварање јаке српске државе на Балкану не желе ни други, посебно Велика Британија. Тако Беч у једном моменту преко своје територије пропушта турска појачања за Херцеговину, допремана бродовима у луку Клек, док је Србима потпуно затворио границу.

У овом великом српском устанку, на почетку ће учествовати и један дио католика из доње Неретве под командом дум Ивана Мусића, да би временом он, уз 500 форинти мјесечно, из Беча примио и инструкцију да избјегава сукобе с Турцима и припрема долазак аустроугарских трупа у Херцеговину.

Значајно је поменути да су се на страни херцеговачких устаника борили многи добровољци са разних страна, као на примјер чета Сима Самарџића из Боке и друг. Било је и помоћи из „даљег иностранства“, попут Гарибалдијевих бораца. Широм српских земаља и Европе оснивани су комитети за помоћ босанским и херцеговачким избјеглицама, јер је стотине хиљада тих невољника избјегло у Црну Гору, Србију и Аустроугарску, али то је тема која заслужује посебан есеј.

Књаз Никола је у почетку прижељкивао заузеће Херцеговине до ријеке Неретве, али му је Беч одмах преко пуковника Темела поручио да и не помишља ићи даље од Бишине, јер је то њихова интересна сфера, а и за ту „милост“ ће морати да буде „услужан“. На миг Аустрије, Никола је из Херцеговине протјерао Љубибратића, најобразованијег војводу, популарног још из Вукаловићевог устанка. Прогонио је Стојана Ковачевића, Пера Тунгуза и друге. За смрт цијењеног војводе Максима Баћовића, који се залагао за самосталну Херцеговину, многи су окривили књажевог таста Петра Вукотића, познатог по различитим сплеткама.

Вукотић ће остати упамћен и по томе што је организовао предају оружја 6.750 херцеговачких устаника аустроугарском окупатору. Његов срамни цинични говор одржан тим поводом на Горичком пољу код Требиња, шестог октобра 1878, најбоље осликава наличје политике књаза Николе према херцеговачком устанку: „Браћо! Херцеговина је постала земља Ћесара бечког, треба да признате његову власт јер сте то поштено заслужили… Слобода је дивна ствар и ви сте се за њу дивно борили, Ћесар вам доноси благостање“.

То полагање оружја је било једна уистину потресна слика, слика ојађених и понижених ратника, који су, сврстани у 16 херцеговачких батаљона, три године беспоштедно крварили за слободу. Међу војском је тада владао хук, жамор и негодовање док је Невесињац Јовица Зиројевић уз потресан говор предао алај барјак – заставу устанка уплаканом Божу Петровићу, представнику „куће Петровића“.

Ти ратници су тврдо вјеровали да своју крв и животе дају за велико дјело народне слободе и уједињења. Били су величанствен примјер и инспирација наредним генерацијама Херцеговаца да наставе борбу за те идеале. Њихове жртве и прегалаштво треба да буду за сва времена надахнуће и опомена потомцима да морају сачувати вриједности за које су се њихови часни преци борили.

Наслов, лекутра и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Глас Српске

Насловна фотографија: Wikimedia commons/Public domain