ДРАГАН ДОБРАШИНОВИЋ: За ким звона звоне

Фото: Пресс центар

Објашњаваће нам наредних дана и недеља како се није догодило оно што су сви помислили да се догодило. Потцртаваће нам танану али очигледну разлику између параде и параде. Подсећаће нас на заборављену лекцију да је организована шетња могућа само на улици, никако у парку.

Дефиловаће разноразни Вулини, Ј Вучићевићи, Бокани и остали несрећници и полтрони пред нашим очима. Слушаћемо тираде о политичкој мудрости, рационалности, суверености и неутралности. Биће још понечега о светости и вечности, али на то се не обазирите. Као ни на ово претходно, уосталом.

Једино што треба запамтити од те суботе, 17. септембра 2022. године је да на промоцији нове класе официра Војске Србије није био присутан Патријарх Српске православне цркве нити иједан српски владика. Десно од говорника стајала је извесна пластифицирана прилика, лево надбискуп Станислав Хочевар. До надбискупа муфтија београдски Мустафа Јусуфспахић.

Промоција младих официра дешавала се неколико сати пре догађаја који се није догодио зато што га нико није одобрио, те га, сходно томе, није ни обезбеђивало 5000 полицајаца које ту нико никада није постројио. А ако се ту можда и нашло 5000 униформисаних лица, сасвим је могуће да је реч о оним „глупим америчким полицајацима“ који су, јурећи Џорџа из Радована III, некако доскакутали до центра Београда. Али то сигурно није била српска полиција нити оно са нама има икакве везе.

Да, није било Патријарха и владика Српске православне цркве на промоцији најмлађе класе официра Војске Србије. Штета због њих који су, у огромној већини од преко 90%, православни Срби. Али права срећа за говорника који је добио лекцију коју ће памтити до краја живота. Јер, Патријарх и владике су, очито, пре осталих знали „шта то шапуће ветар“ и шта следи само неколико сати касније и свега стотињак метара даље.

И остало је још једно да се упамти. Када је тог 17. септембра 2022. године, поред по први пут у историји утамничене цркве Светог Марка пролазила колона бестидника и беспризорника који ту никада нису прошетали, зазвонила су црквена звона. И звонила су док и последњи, а ту других сем последњих није ни било, није прошао поред српске светиње.

Можда се некоме учинило да су та звона звонила за тим заблуделим стадом невољника и скрнавитеља, али будите сигурни да нису. Та упорна и речита звона, речитија од сваке изговорене и прећутане речи, звонила су за говорником, оним који се обраћа младим српским официрим док му са десне стране, уместо српског Патријарха, друштво прави пластифицирана виршла. Ето, то је то.

Да, не рекох, некако не стигох. Говорник се зове Александар Вучић. По занимању, ако се не варам, окупациони управник Србије, потрчко и посилни Кристофера Хила!?

И не рекох још ово. Патријарх и владике на чело колоне, српски народ за њима, само тако се ово зло побеђује.