Драган Бисенић: Улога Американаца у пучу 27. марта 1941.

standard.rs

Који то документи и личности са америчке стране су имали веома важну улогу у догађајима с почетка 1941, која је остала делимично непозната и нерасветљена у нашој јавности

Не престаје полемика да ли би Југославија била поштеђена жртава, грађанског рата, стварања НДХ, а затим комунистичке владавине, да није било државног удара 27. марта 1941. Током целог послератног периода, ово питање окупирало је југословенске, међународне и емигрантске кругове, а данас се из њега извлаче савремене аналогије о српској политици у последњих 30 година, од 1991, преко 1999, до данас. Оно што се мање зна јесте америчка улога у припреми пуча.

Срби вероватно никада неће прекинути расправу о свом односу према снажнијима, моћнијима од себе, побуни или прихватању поретка снаге и моћи, без обзира на моралне аргументе, праведност захтева или рационалност избора. У косовској етици, то се зове избор између „царства небескога“ и „царства земаљскога“. Осим самог Косовског боја, тој категорији припадају све крупне ситуације избора рата и мира у 20. веку, од Аустроугарског ултиматума 1914. до 1999. године.

Нешто другачије је питање приступања Југославије Тројном пакту 24. марта 1941. и потоњег државног удара 27. марта, због чега је нацистичка Немачка напала Југославију и приморала је на брзу капитулацију. Од тада не престаје полемика да ли би Југославија била поштеђена жртава, грађанског рата, стварања НДХ, а затим комунистичке владавине, да није било државног удара? Током целог послератног периода, ово питање окупирало је југословенске, међународне и емигрантске кругове, а данас се из њега извлаче савремене аналогије о српској политици у последњих 30 година, од 1991, преко 1999, до данас.

У тим расправама понекада се губи из вида да није тадашња Југославија била та која је насрнула на било коју земљу, него да је нацистичка Немачка брутално бомбардовала Београд, напала и раскомадала Југославију и наметнула грађански рат у више форми, а да то нису последице 27. марта самог по себи. Онда, историја је дала за право онима који су били на страни 27. марта, а који су победили у светском сукобу. Та победа није донела ништа добро онима који су пришли Тројном пакту и били савезници нацистичке Немачке.

Представићемо документе и личности са америчке стране које су имале веома важну улогу у догађајима с почетка 1941. а која је остала делимично непозната и нерасветљена у нашој јавности.

Пролог

После пада Француске у јесен 1940. готово цела Европа била је под немачком контролом, само је ситуација на југоистоку Европе била неизвесна. Балканске државе покушале су бројним маневрима да очувају своју независност и суверенитет, прилагођавајући се новим реалностима немачке снаге и западне слабости.

У исто време, САД су почеле да напуштају своју двадесетогодишњу политику изолације и минималну бригу за европска питања. Појављивање САД као активне светске силе и растућа криза на Балкану спојили су се у годинама пред Перл Харбур. За кратко време 1940-1941. догађаји на Балкану били су на врхунцу листе америчких приоритета. Као резултат америчке умешаности, САД су преко Балкана закорачиле на европску, а тиме и на светску сцену. Југославија је била „лепак“ помоћу ког су САД чврсто стале уз Велику Британију, с политиком која је сломила амерички изолационизам.

Због тога, и америчком председнику Френклину Рузвелту Београд је постао важан центар на светској мапи. Он је 10. октобра 1938. потврдио свом амбасадору у Београду, Артуру Блис Лејну, да он веома пажљиво прати догађаје на Балкану. „Чини ми се“, написао је амерички председник, „да је Београд сада кључно место у европској ситуацији, пошто експанзија Немачке може да дође у сукоб са италијанским интересима у Југославији. Јасно је да југословенска влада мора да води опрезну спољну политику која ће максимално да наплати домишљатост.“

На једној страни Тројни пакт, а на другој страни Велика Британија потпомогнута Америком, покушавају да створе коалицију џиновских размера од Балтичког мора до Босфора, а одатле, преко Балкана, до срца централне Европе. СССР, Турска и Југославија требало је да буду језгро те коалиције која је, попут огромних маказа, требало да се појави над Европом, састави се негде у Мађарској, одвоји Немачку од Румуније и нападне немачки Рајх у срцу континента.

Југославија је постала поприште немилосрдне борбе та два огромна плана и у њима није било места за празан или неутрални простор како су то замишљали кнез Павле и југословенски политичари.

Путовање дивљег Била

Черчил је био опседнут Балканом, тврдио је командант британских снага на Блиском истоку, генерал Арчибал Вејвел. Због вишемесечне балканске мисије, министар спољних послова Ентони Идн сели се у Каиро који је од тада постао центар у коме се решавала судбина Београда. Њему се за Нову годину придружују посебни емисари који треба да обиђу балканске земље. Први је био амерички пуковник Вилијем „Бил“ Донован.

Будући први шеф и оснивач ОСС, претече ЦИА, Донован је био амерички херој Првог светског рата и командант експедиционог корпуса који се искрцао у Русију и покушао да заустави бољшевике. Још важније, он је био лични и блиски Рузвелтов пријатељ, као и већине водећих људи у његовој администрацији. Његово путовање од 45.000 километара била је посебно важна заједничка америчко-британска акција коју је водила Британска канцеларија за безбедносну координацију под руководством Вилијама Стивенсона, званог „Интерпид“, смештена у Рокфелеровом центру у Њујорку.

На затвореним састанцима Донована са лидерима Бугарске, Југославије, Турске, Шпаније и на Блиском истоку он је преносио свима исту поруку: Френклин Рузвелт неће допустити да Велика Британија изгуби рат. У Донована је Черчил имао безгранично поверење, па га је британским командантима најавио као „најважнијег емисара којег ћете срести на овом или неком другом свету“.

Улога Чипса Ченона

Њему врата у Београду код кнеза Павла треба да отвори посебна личност од кнежевог највећег поверења, која никада до сада није поменута у вези са 27. мартом. То је био Хенри Ченон – „Чипс“. Ченон је био Американац, натурализовани Британац, који је направио друштвену и политичку каријеру у Британији, али га је пратила контроверзна репутација, будући да је скандализовао Британију својим неприкривеним хомосексуалним и бисексуалним аферама које су довеле до његовог каснијег развода и пратећих сензација у лондонским салонима. И поред свега, задржао је одређени висок статус и био је до краја живота члан Горњег дома британског Парламента.

У британским енциклопедијама и магазинима спекулише се и даље какав је однос постојао између Чипса и кнеза Павла. Нил Балфур је Павлову приврженост Ченону оцењивао као „најдубљу“ и „најтрајнију“, додајући да је тај однос био „ексцентричан”. Ченон је свом сину, који је рођен 1935, дао име Паул (Павле) у част најближег пријатеља, кога је 1934. описао као „особу коју је највише волео“.

У књизи Lord of Hosts: The life of Sir Henry „Chips“ Channon, Ричард Карењо наводи да су кнез Павле и Ченон били нераздвојни још у студентским данима. Карењо отворено пише да однос Ченона и кнеза Павла, као и однос Ченона и војводе од Кента, није био само платонски. „Док је ‘Чипс’ уживао у сексуалним чарима војводе од Кента и кнеза Павла, Павлова жена, књегиња Олга, била је сестра војвоткиње од Кента. Била је то чисто породична ствар”, наводи Карењо.

„Чипс“ Ченон у то време био је у самом центру лондонских перипетија и сплетки. Он је био упућен у тајну аферу између америчке распуштенице Валис Симпсон и будућег краља Едварда VIII, а на лондонским вечерама с њима били су Павле и књегиња Олга.

Ченон је боравио у Белом двору као Павлов гост од 12. до. 19. јануара, када кнежевим авионом лети у Атину. Током свог боравка најавио је долазак америчког изасланика, пуковника Вилијема „Дивљег Била“ Донована и објаснио његову мисију.

У својој скраћеној верзији дневника наводи да је 16. јануара ручао са британским послаником Роналдом Кембелом који га је „питао стотине питања“ о регентовим намерама следећег септембра, када је требало да Петар ступи на престо пошто би постао пунолетан. „У кризном свету, с претећим ратом, не би било мудро, рекао је регент, скоро немогуће да се власт преда момку од 17 година. Ја сам се сложио и покушао да убедим регента да остане“, навео је Ченон, чиме је потврдио раширене спекулације да Павле није намеравао да преда трон Петру.

Дивљи Бил код Симовића

Донован је стигао у Београд 22. јануара и сместио се у резиденцији амбасадора Лејна. Срео се са свим водећим људима Југославије, али за њега посебно важан био је састанак са командантом Ратног ваздухопловства, генералом Душаном Симовићем у Земуну. Черчил је Команду ваздухопловства описао као „тајни центар опозиције немачком утицају на Балкану и против садашње југословенске владе“.

Може се рећи да су Донован и Симовић тада склопили свој пакт. Донован је обећао да ће Америка ући у рат, уз помоћ својих савезника поразити Осовину и немилосрдно се односити према онима који су прешли на Хитлерову страну. „Наш народ никада неће изневерити своје пријатеље и савезнике из прошлог рата“, обећао је Симовић.

Донована је пратио амерички војни аташе Пол Фортије. Пол Фортије је био важна карика подршке државном удару са америчке стране. Он у свом извештају са састанка није ни на који начин дао назнаке пуча, нити постојања таквих група, али је касније написао да је Донован пре разговора са Симовићем био упознат с постојањем такве групе и да је Симовић био њен „номинални шеф“.

Пореклом из Њу Орлеанса, Фортије је био специјалиста за француску армију. Тридесетих година учио је, а затим предавао на елитној Ратној школи у Паризу. Многи југословенски команданти били су његови школски другови и студенти. Његов блиски пријатељ из тих дана био је Дража Михаиловић.

Фортије је био у крајње блиским односима с кључним официрима са антинемачким ставом. Имао је приступ досијеу југословенског Генералштаба о немачкој армији, што је помогло да Београд буде кључни обавештајни центар о нацистичким намерама. Потпуно упознат са завером против кнеза Павла, он се само питао да ли ће његови војнички пријатељи имати смелости да је изведу. Сматрао је да југословенска војска може да се одупре немачком нападу највише 10 дана, али је настављао да их охрабрује за борбу. Када је упознао Дражу Михаиловића са овим тешким чињеницама, он му је одговорио: „Када Срби треба да одлуче између исправног и погрешног, они бирају исправно.“

Фортије је описао генерала Симовића као човека с „квалитетима природног вође и … снажним проамеричким ставом“.

Бројни су историчари који тврде да је Донован утицао на Симовићеву одлуку да своје неслагање с Павловом политиком претвори у државни удар. То су Харфорд Хејд, хроничар Британске канцеларије за обавештајну сарадњу Чарлс Хауард Елис, Донованови биографи Кори Форд и Ентони Кејв Браун. Сви су недвосмислено написали да је Симовићева одлука да крене против принца Павла директна последица Донованових личних уверавања да ће Америка ући у рат.

Америчка веза

Како је дошло до тога да Симовић постане вођа пуча и на који начин је био повезан са Американцима? Према наводима самог Симовића, он је своју начелну сагласност да се нађе на челу југословенске владе дао још 1938. током својих честих политичких сусрета које је као начелник Генералштаба југословенске војске имао са прваком Демократске странке, др Драгомиром Иконићем. После дужег инсистирања, Симовић је пристао да уђе у политику „у случају да се нађе да би непосредним учешћем у јавно-политичком животу могао бити од користи својој земљи и народу, ставио бих се на располагање и то под условом да се постигне споразум с Хрватима“.

Прве обликоване идеје о државном удару стигле су до британског посланика Кембела средином јула 1940. о чему је известио Форин офис. Лорд Халифакс сматрао је да би било преурањено подстицати тај покрет, али да би касније „влади Његовог Величанства могао бити од прворазредне важности“. Хју Далтон је, као министар одговоран за СОЕ, забележио: „Не можемо себи допустити да занемаримо било какву – па и најнезнатнију – шансу да побољшамо наше изгледе на победу у догледно време.“

Стварање Велике Албаније

Ако се може судити по извештају Џулијана Емерија, зачетник плана био је српски политичар и бивши посланик у Тирани, припадник „Црне руке“ Јован Ђоновић, а уз њега Милан Гавриловић, Милош Тупањанин из српске Земљорадничке странке и вођа Народне одбране која се свом снагом борила против „пете колоне“, Илија Трифуновић Бирчанин.

У покушајима да се Југославија прикључи британско-америчкој алијанси разматране су све мере, па и најдрастичније: Александар Кадоган је предлагао да се подигне албански сепаратистички устанак, а у Београду су се појавиле мапе Велике Албаније о чему је извештавао Сајрус Сулцбергер у „Њујорк тајмсу“, док је амерички амбасадор прикупљао извештаје о снази комуниста и шансама да се они појаве као борбени ослонац савезничке политике. „Ако би се данас у Србији одржали слободни избори, комунисти би победили“, известио је Стејт департмент 11. фебруара 1941.

Хју Далтон почетком марта 1941. на састанку у премијерској резиденцији у Чекерсу представио је Черчилу тајни план како ће се поступити с кнезом Павлом. „У случају да кнез Павле потпише споразум с Хитлером, тајни агенти СОЕ у Београду подржаће државни удар. Они су већ били у контакту са дисидентским вишим официрима Ратног ваздухопловства, а тајним субвенцијама већ су ‘храњене’ антивладине новине и политичари“. Далтон је у свом дневнику навео да је „Черчил изразио свој највећи презир према принцу Павлу“ и одобрио све ове планове.

У својим мемоарима Симовић негира да је имао било какве контакте са странцима и да су они на било који начин утицали на његову одлуку да изврши државни удар. Он изричито каже да су за припреме државног удара 27. марта знали само др Срђан Будисављевић, др Драгомир Иконић, Божа Максимовић, адвокат Бора Ч. Марковић и његов брат, Милош Т. Симовић. Страни извори и историчари, немачки обавештајци и Недићева влада посебну важност дају другима контактима.

Израелски историчар Сол Фридландер у књизи Prelude to Downfall: Hitler and United States 1939-1941 тврди да је америчко-југословенски адвокат Ђорђе Радин био „амерички агент у Југославији у име Харија Хопкинса“, а Иво Тасовац наводи да је Радин био особа која је препоручила Симовића Доновану и да је, након одласка из Београда, Донован „именовао Радина да буде веза између њега и Симовића“. Никола Миловановић у књизи Пукотине краљевства коју је писао на основу материјала УДБА, наводи да је Радин „био лични Рузвелтов пријатељ“ и да је „битно утицао на свог пријатеља Симовића на преврат“. Професор Мирко Косић је тврдио да му је Симовић рекао да му је Донован у Рузвелтово име обећао „бескомпромисно уништење немачког нацизма, чак и по цену рата“ и „створио стални контакт с њим преко адвоката Ђорђа Радина“.

Тајни емисар Радин

Танасије Динић је Комисији за истраживање одговорности за ступање Југославије у рат, која је деловала од успостављања немачке управе у Београду, рекао да су октобра 1940. новинари „Њујорк тајмса“ Рајброк и Сулцбергер, „преко Рузвелтовог емисара који је дошао из Америке и настанио се у Београду, адвоката Ђорђа Радина, као и преко познатог агента Интелиџенс сервиса, Мапелбека, успоставили први контакт са хистерично-амбициозним и поткупљивим генералом Симовићем“. Они су на састанку у Радиновој кући у новембру 1940. сковали план за пуч, о чему је Лејн обавестио Рузвелта и након чега је уследила Донованова посета.

Главни уредник провладиног дневног листа „Време“ и једна од кључних личности која је учествовала у приступању Југославије Тројном пакту, др Данило Грегорић, у својој књизи Смрт Југославије објављеној 1942. објавио је да су се Радин и Симовић срели на Планици, након што је Симовић смењен са места начелника Генералштаба и пребачен за команданта ваздухопловства. „Догађаји који су дошли после дугих разговора ових усамљених шетача по снежним путевима или у ниским, дрветом обложеним просторијама спортског хотела у Планици, показали су да су Америка и Британија нашле свог човека који је имао да спроведе њихове планове на Балкану“, а „Симовић је том приликом успоставио коначно ону везу споља која је била потребна да спроведе своје планове изнутра“, забележио је Грегорић. Према наводима Иве Тасовца, Симовић није размишљао о војном удару све до сусрета са Донованом.

Ђорђе Радин је Србин рођен у румунском граду Свети Никола. Дипломирао је право на Колумбија универзитету 1925. и почео своју правничку каријеру у адвокатској канцеларији „Хорнблауер, Милер & Гарисон“ (Hornblower, Muller & Garrison). Заједно са значајним америчким историчарем Чарлсом Бердом написао је књигу The Balkan pivot: Yugoslavia која је објављена у Њујорку 1929. Радин је први пут 1926. дошао у Београд из Америке. У међувремену се оженио кћерком судије Хаџи Поповића који је некада био власник читавог једног дела Београда, названог по њему Хаџи Поповац. Често је путовао у Америку.

Симовић и Радин су живели у Гледстоновој улици (данас Пушкинова) и често су се виђали. Извесно је да је Радинов дом био место на коме су размењивала мишљења водеће домаће и важне иностране личности, а да су Радин и Симовић интензивно посећивали један другог.

Пишући своју књигу Сједињене Америчке Државе и балканска криза 1939-1941, Петер Лејн, тада млади докторант на Универзитету Вашингтон у Сијетлу, обратио се у новембру 1970. писмом главном уреднику часописа „Форин аферс“, Хамилтону Фиш Армстронгу. Објашњавајући да је током истраживања наишао да је Армстронг био „веома забринут за судбину Југославије током кризе 1941“, а као циљ свог истраживања навео је да жели да опише које су све кораке предузеле САД да одврате Југославију да се прикључи силама Осовине.

Лејн је посебно желео да провери тврдње да је Ђорђе Радин био „амерички агент у Југославији који је деловао у име Харија Хопкинса“. Иако се у архиву тадашњег главног Рузвелтовог саветника Харија Хопкинса налазила само једна референца о Радину, и она је била довољно мистериозна. Реч је била о напомени да је Радин упутио писмо Армстронгу и неколицини других истакнутих Американаца о ситуацији у Југославији, а написано је „23. или 24. марта“. Лејн је замолио за копију тог писма, уколико је Армстронг поседује. При томе је обећао да ће са сваком информацијом и документом „располагати на одговоран начин“.

Српски пријатељ из Вашингтона

Хамилтон Фиш Армстронг је један од људи који су обликовали америчку спољну политику од краја Првог светског рата. Био је 50 година, од 1922. до 1972. уредник спољнополитичког часописа америчког естаблишмента „Форин аферса“. За нас је изузетно важан јер је све време свог деловања био активан у Фонду за помоћ Србији у који се укључио као студент Принстона 1912. организујући са својим пријатељем, каснијим шефом ЦИА, Аленом Далсом, такође активним у овом фонду, лутрију за помоћ српској војсци.

Овај фонд се касније претворио у Америчко-југословенско друштво у којем је Армстронг био председник. Био је први амерички војни изасланик у Београду после ослобођења 1918. године.

За своју несебичну помоћ Србији добио је бројна признања. За време боравка у Србији одликован је српским Орденом Црвеног крста (1918), Орденом Светог Саве петог реда (1918), да би онда постао и носилац Ордена белог орла с мачевима (1919). Касније је одликован орденом Светог Саве првог реда (1926).

Армстронг је деценијама био блиски пријатељ југословенских владара, краља Александра и кнеза Павла. Београд и Југославију посећивао је сваке године. Посебно је био близак с владиком Николајем Велимировићем чији је портрет држао у својој канцеларији као што се то види на овој фотографији.

Армстронг је, као и Донован и Ален Далс с којим је написао чувену књигу Ми или они био међу водећим личностима пробританске струје у Америци.

У време ових догађаја, као председник Група за студије рата и мира у Савету за спољне односе од 1937, које су се претвориле у Групе за планирање мира Стејт департмента и обликовале послератни свет, био је снажно заинтересован да се Југославија не прикључи Тројном пакту. Управо због одлучујуће улоге коју је имао у стварању света после Другог светског рата, Савет за спољне односе добио је репутацију неформалне групе која управља светом.

Скривено писмо

Армстронг је Лејну убрзо одговорио са жаљењем што не може да изађе у сусрет младом истраживачу. „Жао ми је што морам да вас обавестим да у претрази својих докумената из марта 1941. нисам нашао никакву преписку с Радином“.

Ова преписка не би излазила из оквира уобичајене академске комуникације, да је била истинита. Армстронг је прећутао Лејну да је то писмо, као и многа друга пре и после, стигло до њега, а такође и да се са Радином познаје више деценија и да су у активној преписци. Сарадњу са Фиш Армстронгом Радин је почео у Америчко-југословенском друштву које је основано 1923. године. Армстронг је био председник Друштва, а секретари су били руководилац америчког Црвеног крста Џон Кингсбери и Радин.

То писмо Армстронг је имао у својим папирима, где је уосталом пронађена и ова цела преписку. Из самог садржаја писма јасно је зашто га је Армстронг прећутао Лејну, пошто оно упућује на сасвим другачије односе које је Радин имао са америчким званичницима, а првенствено на важне информације које се односе на инспираторе и извођаче државног удара 27. марта. Због тога је очигледно да је сам Армстронг сматрао да би требало да писмо остане ван досега јавности, али да је, изгледа случајно, оно остало у архиви коју је касније предала његова супруга Криста Армстронг.

Радин у опширном писму „америчким пријатељима“ од 10 густо куцаних страница, које је послао 24. марта 1941, за политичку ситуацију у Југославији каже да је „лоша већ дуже време“, да „постоји велико народно незадовољство“ и да је Србима, „који су били навикнути на либералну форму демократске власти, било тешко да живе у диктатури Александра Карађорђевића чак и врло кратак период“.

Срби преузимају ствар

Сада, када је земља суочена с „фаталним питањем да ли треба или не да се прикључи силама Осовине, одлучиће кнез Павле и представници Хрвата и Словенаца“, пошто „српски народ није представљен у садашњем режиму и не може се изјаснити о овом највиталнијем чину у његовој скоријој историји. Да ли ће то значити да је дошао час да Срби узму ствари у своје руке?“, пита се Радин.

Радин затим пореди косовску традицију и тренутак у коме се нашла Србија. „Ако су ултиматуми из 1389. и 1941. године врло слични, шта ће онда сада урадити српски народ? Бој на Косову вођен је 28. јуна 1389. године и краљ Лазар и већина његових војника су погинули. Према српској традицији они су изгубили животе, али су спасили душе. Отада Срби сваке године обележавају и славе 28. јун као дан спасења: То је наш национални празник“, објашњава Радин и додаје да је његова кћерка рођена 28. јуна и да се због тога зове Вида.

Описујући кнеза Павла, он каже да га лично познаје и да нико не сумња у његов патриотизам. Али, он је у стању да говори нормално о свим темама осим о комунизму. „Када би се комунизам поменуо, његова физиономија би се променила. Лице би му се најежило, а руке би му подрхтавале. Кнез је, очито, више волео Словенце и Хрвате него Србе, јер су Срби волели Русе и мислио је да би они могли постати лаке жртве комунизма.“

„Срби воле руски народ пошто је Русија била уз њих практично све време током њихове борбе за слободу и независност у последњих стотину и четрдесет година“ и окривљују Павла што „до пре два месеца није признао совјетску Русију“. Срби осећају да би совјетска помоћ у овим временима, „ако се мудро унапред договори, могла значити врло много за њихову земљу. Одговор на питање у којој мери је ово осећање оправдано могу дати само владари у Москви“, навео је Радин у писму.

Кључни део писма односи се на Душана Симовића кога Радин и овде истиче као будућег вођу и због чега је Фиш Армстронг највероватније прећутао постојање овог писма. Средином јула 1940. Радин је с породицом отпутовао у Дубровник, а одвезао их је секретар америчке амбасаде Беџингтон. Задржали су се два дана у Сарајеву и били гости генерала Симовића, тадашњег заповедника Друге армије и Радиновог комшије.

На интересовање домаћина о стању у Србији, Радин му је рекао да „има много вести, али све су лоше“. Пренео је оно што је већ написао владики Николају и рекао професору Слободану Јовановићу у Београду. „Срби су све узнемиренији. Врло мало је потребно да потпуно изгубе стрпљење. А страхујем да ускоро долази време у којем ће се од некога тражити да води народ. Генерал Симовић, професор Јовановић и владика Николај тројица су људи који би по мом мишљењу требало да се нађу на челу. Срби ће имати поверења у њих и следиће их“, рекао је Радин. На тренутак је наступила тишина, „генерал је спустио главу, а лице му је пребледело, није било никаквог коментара“.

Велимировић, Симовић, Јовановић

Објашњавајући зашто је уз владику Николаја и Слободана Јовановића укључио и Симовића и зашто мисли да је он „један од кључних људи“, Радин каже да их сву тројицу познаје и да мисли да су „они прави“. О владики Николају и Јовановићу не пише „јер су они познати нашим пријатељима у Америци“. О Симовићу каже да је његов комшија и да га је добро упознао „како у његовом, тако у мом дому“. Затим потврђује да су у фебруару 1940. заједно били на Планици и током планинарења „разменили мишљења о разним темама“, о чему пише Данило Грегорић.

Радин истиче да „овај истакнути представник југословенске армије осећа и мисли исто што српски сељаци“, да „о правима људи говори исто што и председник Рузвелт“, те да је он „потпуно демократичан човек и одлични тип Србина, рођен у Крагујевцу, у срцу Србије“.

Указујући да је „свестан опасности“ ако војник дође на чело владе, он наводи да, „ако се од човека као што је генерал Симовић тражи да преузме водећу улогу у вођењу његовог народа у оваквим временима, сматрам да ће такав војник знати када је дошло време да се повуче“. На крају каже да владика Николај не жели у владу, „пошто би то био опасан преседан у српској цркви“.

Од огромног значај био би садржај једног другог разговора, заједничког разговора епископа Николаја Велимировића, Душана Симовића и Радина у децембру 1940. у Радиновој кући. О том сусрету је Радин говорио у интервјуу Петеру Лејну за његову књигу, али није изнео детаље.

Душан Симовић је, како сам каже, био у веома пријатељским односима са владиком Николајем од 1939. када је као начелник Главног Генералштаба „радио на изглађивању извесних неспоразума између патријарха Гаврила и Владике Николаја поводом избора патријарха након загонетне смрти патријарха Варнаве“. Пре одласка на састанак с кнезом Павлом, Николај се у Патријаршији видео са Симовићем који му је рекао свој став о намерама за потписивање Тројног пакта. Николај је подржао Симовићево гледиште.

На разговору 23. марта, кнез Павле је питао Симовића: „Да ли остајете при Вашем гледишту да ће победити Енглеска?“ „Остајем и сматрам да Енглеска губи све битке осим последње“, одговорио је Симовић. Тада му је отворено најавио могућност државног удара.

У претходном разговору, средином марта, Симовић је упозорио Кнеза на непопуларност његове политике. „Југославија је опкољена и ухваћена у клопку. Ја једва држим у рукама моје официре и може се десити да на случај неповољног обрта ствари и погрешних одлука, бомбардују мене и Команду ваздухопловства, потом Генералштаб и министарства, па и Вас у Белом двору“, рекао му је Симовић.

Још једна бизарност је играла важну улогу. Хитлер је желео да јапанском министру спољних послова Јосуки Мацуки, који је посетио Рајх 25. марта да би из прве руке проверио право стање немачке контроле над читавом Европом, покаже да нема ни једног дела Европе који му није лојалан, а нарочито Југославију и Србију, јер је од својих дипломата био извештен о јапанском поштовању према Србији, које је потицало из 1905. када је јапански амбасадор, виконт Мотоно, упознао и спријатељио се с престолонаследником Александром, тада кадетом Пашког корпуса и гостом цара Николаја II који је живео у Зимској палати у руској престоници.

Планирање државног удара

У британској амбасади 19. марта одржан је састанак свих обавештајних служби, СОЕ, СИС и особља амбасаде, који се сматра кључним моментом за одлуку о извођењу државног удара и формирању нове владе. Идн је 21. марта овластио Кембела да „настави према свом нахођењу свим средствима“ и да „предузме све мере за које мислите да их је исправно предузети за промену владе или режима, чак и државним ударом“.

Када је Југославија 25. марта потписала пакт, за 48 сати ваздухопловство и пешадија извели су успешни државни удар. Черчил је усхићено изјавио: „Југославија је поново нашла своју душу“.

Касније је, објашњавајући британско понашање, подсетио да је Британија тада обећала: „Ако паднете, ми ћемо вас подићи“ и испунила то обећање обновом Југославије после рата. Донован је послао Симовићу телеграм: „Сећам се нашег сусрета у Београду“. Донован, иначе, никада није рекао „Срби немају право да се позивају на 27. март јер смо ми то платили“, као што се код нас често наводи.

Владика Николај је 27. март дочекао је у манастиру Жича поред Краљева. Хамилтон Фиш Армстронг му је 29. марта 1941. послао телеграм: „Честитке Вама и мојим другим старим југословенским пријатељима, с најбољим жељама за чврсту, уједињену и независну државу, сада и увек“. У преписци коју су водили 1946. владика је написао да му је Фиш Армстронгова књига Ми или они отворила очи „шта је нацизам у стварности“. Преминуо је у Америци 1956. године.

Душан Симовић се вратио у Београд где је живео до своје смрти 1962. године у својој кући у Пушкиновој улици. Хамилтон Фиш Армстронг је умро 1973. Ђорђе Радин је умро 1980, а некролог је објавио „Њујорк тајмс“. Први том потпуних дневника Хенрија „Чипса“ Ченона, чије објављивање је дозволио тек 60 година после своје смрти, а умро је 1958, објављен је недавно. Кућа на Белгрејв тргу у којој је Ченон живео, сада припада руском милијардеру Олегу Дерипаски.

Песма Рандолфа Черчила

Син Винстона Черчила, Рандолф, 6. априла послао је свом оцу пародију „Југ“ на Иднову мисију у Каиру. „Верујем да ће те ово забавити. Аутор је командант лично. Да ли си знао да су генерали тако писмени?“, написао је Рандолф Черчил.

Објашњење: Жаклина = Лејди Лампсон; Џек = генерал Дил; Југ = Кнез Павле; Ентони = Ентони Идн.

(Дил и Вавел спавали су када их је Идн усред ноћи пробудио како би разговарали о неком телеграму)

ЈУГ (Врч)

(уз извињење Луису Керолу)

У граду у ком су Цигани, Каиру
певам ову песму уз гитару

(„Осим што је нећу стварно певати,“ објаснио је Ентони
„Много ти хвала, заиста“, рече Џеклин 
У Атини када сам срео Грка
Рећи ћу шта то тражим, није фрка
(„Било би то лепо знати“, рече Џеклин)

На Кипру где Турчина сам срео
Казаћу ти како ћемо то извести
У Лондону, кад сам безбедно слетео
Џеку ћу све то поново отпевати

(„Ко је Џек?“, упита Џеклин, мало збуњено.
„За Џека и Џил“, оштро рече Ентони, „чула си сигурно“.
„Наравно“, рече Џеклин, он то је, јел?“
„Не“, сажаљиво рече Ентони. „То су Џек и Дил.“
Мислио сам сви то знају.)

Послао сам поруку и за Југ
Рекао сам му буди друг.

Рекох мора да је пукао, то је зихер
Када хоће у пакт који му нуди Хитлер
Југ одговори ми, „Видиш ли,
Колико ми је тешко, је ли“

 („Тешко је и мени“, рече Џеклин тужно.
„А ништа лакше неће ни бити“, рече Ентони) 

Оловку узех велику и нову
Написах телеграм за прилику ову
Онда дође код мене неко, али,
„На спавање одоше генерали.“

 Рекох јасно, рекох гласно
„Поново их буди, је л’ ти јасно!“
Према њима био сам врло чврст, море
Задржах их до два сата, све то зоре.

(„Није ли то било прилично ружно“, рече Џеклин.
„Уопште не,“ одрешито каза Ентони,
„Генерали су нам потребни, не спавалице.“
„А и престани да ме прекидаш“)

 С полице узех ђумбир вично
Рекох себи идем лично

„Врата затворена су“, наш другар Југ одговори
„Знаш да бих волео с тобом да се видим, али –“

Послао му писма једном, дваред
Са најбољим саветима, што је ред.

Срочих то љуто, најоштрије што се знаде
Али добих назад наду без икакве наде.

Рече ми: „Буди чврст и удри маљем
Запрети му, ултиматум онда шаљем“

Мастило црвено и перо сам узео
писао му опет и одмах послао

(„И то је све?“ рече Џеклин, после паузе.
„Све за сада. Ново следи вечерас, ако
будеш будна довољно дуго“)

(Превод: Влада Матес)

 

Извор Око РТС

 

Насловна фотографија: РТС Око

standard.rs
?>