ДРАГАН БИСЕНИЋ: Да ли се САД враћају на Блиски исток?

Фото: EPA/BANDAR ALJALOUD)

Перцепција да су САД неповратно у процесу повлачења из своје историјске улоге на Блиском истоку сада је већ предалеко отишла. Бајденова посета Ријаду то није променила

Џо Бајден је водио кампању и победио као антитеза Доналду Трампу. Да би испунио предизборна обећања у спољној политици, у својој првој години на месту председника покушао је да понуди „за свакога понешто“, како је констатовала Ен-Мари Слотер: снажну реторику према Кини за реалисте; поновну посвећеност НАТО-у, Париском споразуму о клими и Светској здравственој организацији за либералне интернационалисте; окончање ратова заувек и, за идеалисте, спремност да се залаже за људска права.

Почевши од свог инаугурационог говора до његових изјава подршке Украјини, Бајден се више пута враћао идеји „демократија против аутократије“, као организационог принципа америчке спољне политике. Овај бинарни начин гледања на свет не служи увек америчким националним интересима или интересима људи широм света који се боре за своја демократска права да живе слободно и у миру. Нигде ово није јасније него у овонедељном путовању америчког председника на Блиски исток.

Сваки амерички председник има нову доктрину Блиског истока. Арапски и блискоисточни лидери навикли су да je протоколарно слушају чак и онда када се, као у случају Џоа Бајдена, чини да је у несагласности с већином њих. Бајденова администрација сама по себи нема доктрину. Уместо тога, покушала је да окупи „слободне нације у свету где је демократија угрожена“. Бајден је успео да изгради европски бедем према Русији због рата у Украјини, али на Блиском истоку, барем за сада, његове могућности су ограничене.

На почетку своје блискоисточне турнеје, Бајден је рекао да је померање „стратешког стожера“ са Блиског истока, у мандату његових претходника, била грешка Вашингтона. С друге стране, Американци се вајкају да то „није лепа слика дипломатије на делу – амерички председник се љубазно понаша са аутократама, са мало могућности да оствари значајан напредак у име демократије“.

Сâм Бајден је у ауторском тексту у Вашингтон посту 12. јула описао своју мотивацију да посети Блиски исток и да се сретне са владарима које ни он ни његова администрација не сматрају демократама. Пре свих то се односи на престолонаследника Саудијске Арабије, Мохамеда бин Салмана, будући да су посета Саудијској Арабији и састанак са Бин Салманом драстичан пример гажења ранијих претњи и обећања.

Уосталом, још је некадашњи познати министар образовања у Србији, професор Данило Марковић јавно саопштио: „Какав је то политичар који макар једном не полиже своју пљувачку?“ Председник Бајден је написао да је јасно да он иде бин Салману на ноге јер је то „у америчком интересу“.

Америчко повлачење

Утицај САД на Блиском истоку почео је да слаби после 2011. и „Арапског пролећа“, које се није примило, али јесте неповерење према САД. Сједињене Државе су тада напустиле вишедеценијске арапске владаре, своје дугогодишње традиционалне савезнике, од египатског председника Мубарака до јеменског председника Салеха. Заливске монархије, а посебно Саудијска Арабија, с подозрењем су гледале на злосрећне судбине америчких клијената настојећи да проникну да ли и када се Америка спрема да и њима окрене леђа.

Америчко повлачење у многим аспектима достигло је свој врхунац током Бајденових првих 17 месеци на функцији, а много дискутовано повлачење из Авганистана било је само додатни доказ за то, посебно за рањиве арапске режиме који су се за велики део своје сигурности историјски кладили на моћ, поузданост и компетенцију свог покровитеља, суперсиле САД.

Садашњу Бајденову блискоисточну политику већ су изнели саветник за националну безбедност Џејк Саливан, који је истакао жељу Вашингтона да кроз дипломатију промовише „регионалну стабилност“, као и највиши званичник Беле куће за Блиски исток Брет Мекгурк, који је говорио о жељи за „повратком на основе“ кроз „3D приступ“: одвраћање (deterence), дипломатија (diplomаcy) и деескалација (de-еscalation).

Током свог боравка на Блиском истоку, Бајден је покушао да разјасни своју позицију и да увери савезнике да новом стратегијом Сједињене Државе не планирају да напусте регион, као и да нагласи да одлука о повлачењу из Авганистана неће имати никаквог утицаја на присуство Вашингтона на Блиском истоку, те да ће, ако ништа друго, ослободити више ресурса за регион, посебно за „борбу против тероризма“.

Блискоисточне земље, међутим, политику америчког председника Џоа Бајдена виде као наставак Обамине доктрине која је „реално оснажила Иран“, како каже британско-америчка лекарка др Канта Ахмед. Канта Ахмед, иначе међународно истакнута и недвосмислена Трампова поклоница, упоредила је унутрашње рејтинге америчког председника Бајдена и саудијског престолонаследника Мохамеда бин Салмана: „Бајденова слаба популарност код куће у супротности је са младим престолонаследником Саудијске Арабије Мохамедом бин Салманом који у краљевини има преко 90 одсто популарности међу младима од 18 до 24 године – а 60 одсто краљевине је млађе од 30 година“, рекла је докторка Ахмед. „Дакле, посматрамо заиста трагичну фигуру Сједињених Држава која покушава да пронађе своје место на Блиском истоку“, закључила је она.

Краткорочни мотивациони фактор за Бајденов пут у Саудијску Арабију могу бити и цене гаса, али сматра се да је у сржи сваког приближавања САД Ријаду заједничка потреба да се супротстави Ирану. За Сједињене Државе, Иран остаје главни извор нестабилности на Блиском истоку. Вашингтону су стога потребни поуздани и способни регионални партнери. Саудијска Арабија може играти важну улогу у том погледу, не због своје војне тежине, која је безначајна у односу снага на Блиском истоку, већ због њеног огромног утицаја на глобалном тржишту нафте и њене лидерске улоге у арапском и муслиманском свету.

Сусрет са Бин Салманом

Бајден се у петак састао са de facto саудијским владаром, престолонаследником Мохамедом бин Салманом, коме је још као председнички кандидат обећао да ће Саудијску Арабију, најстаријег и најутицајнијег арапског партнера Вашингтона, претворити у „парију“ због одговорности за ужасно убиство америчког новинара Џамала Кашогија.

Листа казни била је дугачка и укључивала је обустављање продаје оружја Саудијској Арабији и Уједињеним Арапским Емиратима усред њиховог рата у Јемену против побуњеника Хута које подржава Иран, затим повлачење средстава америчке противваздушне одбране из Персијског залива управо у тренутку када су напади Хута дроновима и ракетама на саудијске центре и критичну инфраструктуру били на врхунцу, као и одбијање да одговори, или неадекватно реагује на нападе без преседана, ракетама и беспилотним летелицама, на дугогодишње савезнике попут Уједињених Арапских Емирата.

А онда, нашавши се у судбоносној утакмици са Русијом око глобалних енергетских тржишта, америчка администрација се осврнула и открила да Саудијска Арабија, најважнији светски произвођач нафте и амерички стратешки партнер скоро 80 ​​година, више није поуздан савезник, што је било грубо буђење за Сједињене Државе. Напори да се Ријад понизи и казни изјаловили су се и контрапродуктивно нашкодили интересима САД током једне од највећих криза за спољну политику САД од Другог светског рата. То помаже да се објасни Бајденова тешка одлука да отпутује у Саудијску Арабију у настојању да се искупи – упркос снажним протестима многих у његовој странци.

Биланс посете

Бајден је у Саудијској Арабији разговарао о повећању производње нафте како би се ублажио притисак на глобална тржишта нафте и на овај начин помогао коалицију која подржава Украјину. У овоме није постигао много. Саудијски престолонаследник обећао је повећање производње са 12 до 13 милиона барела дневно, после чега Краљевина више неће имати могућности да даље увећава производњу. Осим тога, Саудијска Арабија је постала велики увозник руске нафте, тако да отворено чини услугу руској страни, пошто ту нафту продаје даље, јер нико не може да утврди која нафта одакле потиче.

Иако Бајденова посета можда може да помогне да Бин Салман убудуће одговори на телефонске позиве америчког председника, пошто то није учинио након почетка руско-украјинског сукоба, мало је вероватно да ће посета сама по себи бити довољна за решавање питања стварне дугорочне моћи и утицаја САД на Блиском истоку.

Споро вењење кредибилитета САД као поузданог безбедносног блискоисточног „добротвора“, који је увећао нестабилност у најважнијем региону за светско снабдевање енергијом, а самим тим и за глобалну економију, може да се настави. Једноставно прилагођавање Бајденове тренутне политике равнотеже – која укључује мало мање смиривања Ирана, мало мање антагонизма према Саудијцима – мало је вероватно да ће бити довољно да се уклоне дубоко укорењене забринутости о стратешкој посвећености Вашингтона региону. Перцепција да су Сједињене Државе неповратно у процесу повлачења из своје историјске улоге у центру безбедносне једначине Блиског истока, сада је већ предалеко отишла.

Владајући кругови у Израелу сматрају да је обнављање односа САД са Саудијском Арабијом од велике важности за Израел, док замерке Ријаду приписују делу „антиизраелских лобиста“. Откако је Ријад постао пријатељски расположенији према Израелу, изненада се појавио и антисаудијски лоби. Путовање Бајдена на Блиски исток средином јула пример је неуспеха антисаудијског, проиранског и антиизраелског лобија. Ови испреплетени лобији нису сви исти, али имају тенденцију да буду усаглашени. Исти истраживачки центри и групе за „људска права“ који се искључиво фокусирају на опсесију Израелом или Саудијском Арабијом, веома су транспарентни у ономе што раде.

Они стручњаци за људска права који су критиковали Израел и били срећни што подржавају Ријад, изненада су основали групе за „људска права“ које су се фокусирале на акције Египта, Саудијске Арабије, УАЕ и Бахреина. Зашто? Зато што су то биле земље у миру са Израелом.

Порука је била јасна: на Западу постоји посвећена група људи, неки од њих су бивши званичници, који подржавају Иран и који су против било које земље која склапа мир са Израелом. Неки од ових лобиста су се обукли у маску „реализма“, али су тихо веровали да ће иранско нуклеарно оружје донети стабилност на Блиском истоку. Желели су да „уравнотеже“ Израел и такође поткопају сваку земљу која је била пријатељ Запада.

Блискоисточни НАТО

Као таква, нова антисаудијска тачка је да САД не би требало да „уђу у рат“ за Саудијску Арабију или да буду везане за Саудијску Арабију, Израел, УАЕ или Бахреин. За њих, једине земље са којима обично желе да се „ангажују“ су Катар и Иран. Израелски кругови који овако виде ствари, сматрају да те земље „желе благ став према Русији када је у питању Украјина“, а имају тенденцију да подрже Кину.

Дан Шапиро, бивши амерички амбасадор у Израелу за време Обамине администрације, рекао је да је циљ Бајденове посете био да помогне у стварању и одржавању партнерстава међу земљама Блиског истока које деле исте интересе као и САД, а да се у исто време омогући бољи приступ у нестабилном региону.

„Аврамов споразум и израелско придруживање CENTCOM-у су шансе које Бајден може да унапреди на овом путовању“, изјавио је Шапиро, мислећи на споразуме о нормализацији и на недавно укључење Израела у Централну команду САД (CENTCOM), која претежно делује на Блиском истоку и централној Азији. „То ствара прилику за настанак кохезивне коалиције земаља повезаних са САД и представља рецепт за одрживије присуство САД у региону“, рекао је Шапиро, истакнути сарадник у програму Атлантског савета за Блиски исток.

Иако се много прича о формирању блискоисточног НАТО-а, чини се Бајден нема такву стратешку визију или доктрину за регион и неће се претварати да је има. Саудијска страна одмах је јавно демантовала да је било говора о „арапском НАТО-у“. Али то не значи да Бајден није охрабрио такве дискусије, јер појава таквог покрета може послужити интересима САД. Сан о блискоисточном НАТО-у, колико год био нереалан у овом тренутку, такође је добро средство за САД да скупље продају оружје под строжим условима.

Бајден би желео да деескалира тензије од Јемена до Палестине, од Либије до Сирије и Залива, и надао да ће све наведено постићи стрпљиво и без велике помпе. Његов циљ није брзо пружање великих решења за велике проблеме, већ управљање регионалним кризама без директних војних интервенција. Он је, међутим, и даље одлучан да задржи снажну антитерористичку оперативну групу у региону за борбу против Исиса, Ал-Каиде и других организација које САД сматрају „терористичким“.

Иако је Бајден у теорији и даље привржен решењу са две државе у Израелу и Палестини, чини се да је уверен да такав исход није могуће постићи без директног супротстављања Израелу или моћном израелском лобију у Вашингтону. Он вероватно не види такав покушај политички корисним у овом тренутку. Стога је током посете Ријаду, Палестину више представио у хуманитарном него у политичком смислу.

Укратко, иако Бајден спроводи прагматичнију и мање амбициозну блискоисточну стратегију од своја три претходника, он од свих њих узима важне елементе, посебно борбу против тероризма, тражење дипломатских решења – укључујући и нуклеарни споразум са Ираном – и давање приоритета Аврамовом споразуму.

Картерова доктрина

Они који нису задовољни овако опрезним и минималистичким приступом, траже много робуснију акцију САД. Једно не сасвим очигледно место за тражење инспирације јесте један исечак из времена Џимија Картера. Наиме, крајем 1979, након узимања америчких талаца у Ирану и совјетске инвазије на Авганистан, кредибилитет САД на Блиском истоку је доведен у питање. Картер је одговорио у свом обраћању јануару 1980, објављујући оно што је постало познато као Картерова доктрина, која је обавезивала Сједињене Државе да користе сва неопходна средства, укључујући војну силу, како би одбиле спољне силе да преузму контролу над регионом Персијског залива.

Они данас траже да Бајден преформуилише своју доктрину и експлицитно и недвосмислено поново обавеже Сједињене Државе да користе све елементе националне моћи, укључујући и силу, за одбрану својих виталних интереса на Блиском истоку, односно да блокирају иранску амбицију за поседовањем нуклеарног оружја и регионалном хегемонијом, као да ограниче руски и кинески продор у регион. Нова доктрина би нагласила приоритет снажне подршке најмоћнијим регионалним партнерима Сједињених Држава – Израелу, Саудијској Арабији и другим земљама у арапском свету – у стварању новог система савеза предвођених САД ради заједничког супротстављања заједничким претњама.

Као део нагодбе, Бајден би требало да инсистира на томе да сарадња регионалних партнера Сједињених Држава са Кином и Русијом треба да престане; ова врста заштите од других великих сила више не би требало да буде неопходна ако се Вашингтон поново убедљиво посвети одбрани безбедности региона.

Из овог круга сугерише се да у ери обновљеног ривалства великих сила, укључујући и могућност избијања великог рата, неутралност савезника САД у погледу критичних претњи међународном поретку не би требало да буде прихватљива. Сједињене Државе би свесно и непогрешиво настојале да одбаце доминантни наратив из последње деценије о повлачењу из једног од најкритичнијих региона света, изјављујући да су дани било каквог америчког окретања од Блиског истока – непромишљеног, неразумног и опасног – званично завршени.

Али, стварност иде сасвим другим путем.

Ирански случај

Бајден је морао и да испуни два противуречна задатка када је реч о Ирану. На једној страни морао је да обећа својим регионалним партнерима да је Иран амерички „противник“ – и да ће то остати у догледној будућности – без обзира на то шта се дешава са нуклеарним споразумом. На другој страни, морао је своје партнере да убеди да је неопходно обнављање нуклеарног споразума са Ираном, што не жели већина блискоисточних држава на челу са Израелом. Бајден их је уверавао да Вашингтон неће дозволити да Иран постане нуклеарна сила, али да не може да препусти Иран утицају Русије и Кине.

Али док је амерички председник још обилазио Блиски исток, руски председник Путин је био у „ниском старту“ да полети за Техеран, где је био ове недеље, од понедељка до среде, заједно са турским председником Ердоганом. Није случајно то што је његово прво путовање у „право иностранство“ од 24. фебруара, управо у Иран: Техеран је централни ослонац руско-кинеског савеза на Блиском истоку.

Док су САД у Трамповом мандату спроводиле стратегију „максималног притиска“ на Иран, уз сталне инциденте на отвореном мору, Кина је потписала стратешки споразум са Техераном који се темељи на 500 милијарди долара кинеских инвестиција у кључне енергетске, инфраструктурне, телекомуникационе и одбрамбене ресурсе Ирана у наредних 10 година, чиме је осигурала да у наредним деценијама буде далеко најважнији партнер персијске државе. Иран је недавно поднео захтев за улазак у БРИКС.

Иран ће ове године званично да постане члан „Шангајске петорке“, на самиту у Самарканду. Интеграција Техерана у поље утицаја „Источне алијансе“ траје дуго и систематски, а светски медији почињу да расправљају о новом савезу који долази после консолидација веза унутар макроекономског троугла Русија-Иран-Кина.

Његов кључни економски аспект је развијен и већ тестиран Међународни транспортни коридор север-југ (International North South Transport Corridor, INSTC), од Санкт Петерсбурга до Мумбаија који је директан конкурент субсанкционисаном транзиту кроз Северно и Средоземно море. Он потпуно искључује учешће ЕУ.

Уопштено говорећи, ангажовање Техерана са индијским партнерима је фактор који веома повољно снажи руско учешће у синхронизацији Пекинга и Њу Делхија и даје значајне изгледе за укључивање Ирана.

Војни маневри у Латинској Америци

Најспектакуларније су, међутим, најаве војне сарадње. У московским медијима најављује се да Иран, Русија и Кина припремају војне вежбе великих размера у Латинској Америци. Такав потез био би геополитичка нуклеарна бомба, јер је то директно усмерено против центра америчке моћи у последња два века и оспорава њено идејно језгро – Монроову доктрину. Доктрина америчког председника Монроа забрањује мешање европских држава у послове Јужне Америке, а касније је проширена на све друге државе.

У војним маневрима под називом „Снајперска граница“, којима ће средином августа Венецуела да буде домаћин, поред Руске Федерације, Кине и Ирана, учествоваће још 10 земаља. Ове вежбе најочигледнија су демонстрација како амерички противници у региону развијају односе са Русијом, Кином и Ираном.

Тако је раније ове године, венецуелански председник Николас Мадуро, у оквиру турнеје по Блиском истоку, потписао споразум о сарадњи са Ираном на период од 20 година, а Никарагва је 13. јуна ажурирала одбрамбени споразум са Руском Федерацијом, дозвољавајући стационирање руске војске на територију ове земље.

Ел Сиси у Београду

Атмосфера Бајденове посете Блиском истоку засигурно ће додирнути и Србију. У Београд је допутовао египатски председник, фелдмаршал Абдел Фатах ел Сиси, који се у суботу одвојено сусрео са својим америчким колегом Џоом Бајденом на маргинама Самита за безбедност и развој у Џеди у Саудијској Арабији.

Ово је прва посета египатског председника Београду после 35 година. У председничкој делегацији која је у пуној тродневној посети Србији налази се 130 чланова, међу којима је 30 водећих египатских привредника, бројни министри, гувернери египатских области, руководиоци државних предузећа и институција. Већ сам итинерер египатског председника и његове делегације јасно наглашава важност посете.

Кренувши из Саудијске Арабије, после кратког задржавања у Каиру, председник Сиси је од 17. до 19. јула боравио у Берлину, од 19. до 22. јула борави у Београду, а у међувремену је стигао позив за посету француском председнику Макрону, па ће египатски председник пре него што се стигне на прославу Дана републике 23. јула у Каиро, прво да посети Јелисејску палату.

Београд се нашао у овако високом друштву не само због историје пријатељских односа, него и због циљаних напора српске дипломатије да се у Египту поново нађе поуздан ослонац у арапском и блискоисточном свету.

Америка покушава да обнови своју улогу на Блиском истоку упркос политици која је довела у питање ту улогу. „Највећа снага Америке у свету увек је била њена комбинација високих идеала и спремности да се сарађује са готово било ким када се ради о унапређењу мира и америчких националних интереса. Ово не значи ону врсту аморалног повлађивања диктаторима какву практикује господин Трамп. Уместо тога, то значи грађење договора, колико год они били мали, који се могу искористити за кретање ка мирнијем, слободнијем и отворенијем свету“, објаснио је ову контроверзу у свом уводнику Њујорк тајмс. Све то је јасно, али чини се, за сада недовољно прихватљиво за узнемирени арапски свет.

 

Извор РТС ОКО

 

Насловна фотографија: EPA/BANDAR ALJALOUD

standard.rs