Др Радомир Павловић: Култура сјећања

Зашто ми Срби тако лако праштамо и заборављамо? Боли ме што и гробове својих предака  заборављамо, слабо обилазимо. Зашто су заборављене све наше јаме и крваве бајке? Сва наша страдања и жаљења? Наше мараме у црном? Јецаји наших мајки? Наше судбине у ХХ вијеку? Шта нам је попило ту памет да више волимо Тита од своје мајке која нас је родила, а о њему је и  данас остала тајна ко је био? Зашто су увијек други били наши господари? Кошмар је и у нашим гробљима која су пуна петокрака, а крстова тек у задње вријеме је све више. Усташе нам на Дрини највеће гробнице направише, а та мјеста још нисмо ни обиљежили. Наше хероје из 1914. и 1941. прогласимо издајницима и побисмо ради идеологија. Чијих?

 Други вјерују у своје Бајраме и Божиће, а нама забрањују наше славе и крштења. Тужне су те судбине биле. Наши Солунци умираше од глади по београдским улицама, а аустроугарски официри постадоше наши стратези за наша истребљења. Заборависмо и Крагујевце и Пребиловце и Дрину и Козару, све ради шаке власти. Од 1945. до 1951. убисмо ми својих Срба неистомишљеника 600000. Па на Сремски фронт посласмо  нашу омладину у смрт. О Јасеновцу да не причамо. Па Голи оток и то идеолошко преваспитавање само да се Срби сломе. Ево гледам сваки дан аутобусе у Поточарима, а гдје су наше школе по Братунцу и Кравици? Гдје су историјски часови о нашим страдањима? Сјетих се из гимназије такмичења из историје „Тито, револуција, мир“ по цијелој држави. Зашто наше институције то не раде? Да ли бисмо и ми могли да наше најбоље ученике наградимо путовањем у Јасеновац, Крагујевац, Јадовно, Мачков камен, на мјеста наших страдања? То су све мјеста поред којих пролазимо, а ми их више не примјећујемо. Чему онда служе ти споменици? 

Гдјсу наше књиге о нашим страдањима и истинама? Шта ће бити кад свједоци помру? Kо ће писати и причати о нашим истинама? Каква је данас наша култура сјећања? Кад ће бити наше екскурзије по српским згариштима? Од Братунца, Кравице до Војничког гробља на Сокоцу, у Бијељини, Бања Луци…широм Републике Српске. Историја нам се понавља. Све је исто и 1914. и 1941. и 1992. Сви су на истим странама. Само правде за Србе нема. А нема јер је истина наша закопана. Мало се улаже у култури сјећања. Мали су програми за то. Свака општина у Републици Српској и Србији треба да има Дане сјећања на српска страдања у ХХ вијеку. Без тога брзо ће нам нашу историју претворити у своју, наше писмо у своје, наш језик у њихов. Шта ће остати од те Немањићке државе и Душановог законика, ако све будемо заборавили. И наши гробови ће обрасти у коров и замјењени неким другим гробовима. На сјени је историја прекрајања народа у 21. вијеку, а ту је српски народ на првом мјесту. Све чешће се историјске чињенице тумаче неисторичари, публицисти и политичари. Они злоупотребљавају прошлост ради својих циљева били они идеолошких или финансијски. Зато је нама у овом тренутку потребна култура сјећања. Потребно нам је знање и идеје, а наша идеја треба да буде у знању. Нема ни великих пјесама из задњег рата као што би Крвава бајка, Јама или Стојанка мајка Кнежопољка. А Отаџбина Ђуре Јакшића. Срби за своја страдања у Подрињу у задњем рату написаше неколико књига, а Бошњаци на стотине. И ко је крив за то што нам се све ово дешава и наша сјећања блиједе и одлазе у заборав?! Зато браћо Срби, мислимо својом главом и не дајмо своју земљу и слободу. Сјетимо се “Титовим стазама револуције”.

Кренимо и ми нашим стазама револуције. Наша слобода и држава мора бити у нашим књигама, у нашим пјесмама отпјевана. Наше манифестације и академије треба да буду масовније. Наше организације ефикасније. Наше школе и цркве саборније. Учимо из прошлости како су то они радили. Од радних акција до спортских манифестација. Зашто не би имали у свакој општини манифестацију посвећену неком нашем јунаку. Република се воли. Она се брани у пјесми, игри, у филму и музици.