До победе и натраг: Нова фаза рата у Украјини

фото: AP Photo/Alexander Zemlianichenko

Често се каже да када проговори оружје, речи утихну. То је донекле тачно, али речи ће увек бити, јер биће покушаја да се објасни и разуме, биће пропаганде уосталом. Да би човек пуцао у некога, да би проводио дане у склоништима, без струје и воде, треба му утеха, охрабрење, објашњење, мотивација и смисао. Да поверује да све то има смисла, или макар у то да може бити и горе.

И у овом сада рату, који све више од локалног прераста у глобални, речи су такође биле на почетку. Зато сам највише писао о пропаганди, пре свега западњачкој пропаганди која је јасно откривала шта је суштина њихових намера према Русији. И да неће допустити да тај рат, који су прогласили апсолутним преседаном, ратом као таквим, остане још један у низу локалних и изолованих сукоба. Тај степен омразе, легитимизације, па чак и културе мржње, то допуштање преседана којима је једној страни све дозвољено а другој ништа, од овог рата створио је од почетка нешто више од пуког сукоба за превласт над ограниченим територијама и ресурсима. Ако се и ради о територијама и ресурсима, тај улог је страховито повећан, он није ограничан, него апсолутан; једној страни се једноставно мора одузети све, и тек тада ће се моћи говорити о победи.

Симболичко изненађење

Свакоме ко је последњих деценија пратио однос Запада према Русији није смео имати илузија да ће до овог мање или више фронталног сукоба доћи, и то у релативно блиској будућности. Онемоћалом хегемону били су потребни руски ресурси, али и елиминација тако јаког конкуретна у свом цивилитацијском пограничју, превише блиског а опет и превише различитог да би могао да буде толерисан. Док је био у већој снази, хегемону можда није требала доза млађе крви, грабљење баш свега из руку конкурента, можда је могао да поднесе и јаку, али од њега ипак слабију и делимично зависну конкуренцију, јер се осећао снажно и чило. Сада већ не, а конкурент је постао превише потентан и независан да би се могао ефикасно контролисати и подређиварти својим циљевима, у сваком случају опасан такмац у борби за руку невесте, која старачком искуству и трезору за брилијантима на крају крајева ипак може претпоставити млађу, макар и помало и сирову и неискусну, потентност и његов потенцијал за будућност. Све је тим жалосније, што Русија у оваквој перспективи није баш младац у пуној снази, него пре помало дежмекасти средовечни бирократа, али дај шта даш, јер невесте све мање могу да бирају у данашњем свету, ионако све мање наклоњеном хетеросексуалном односу од ког се очекује по могућности бројно потомство.

Очекивало се дакле, али пре у облику директог или, реалније, индиректног (прокси) западњачког напада на Русију. Мало ко је рачунао да ће Русија реаговати прва; превентивно, реактивно, рећи ће Руси, али ипак прва. Научила је поново нешто од српског искуства деведесетих; не допустите да вам Запад увек наметне игру. Неметните је ви, макар улог носио велику дозу ризика. Али ипак сачекати да се довољно осигурате, обезбедите са разних страна, да имате некакве шансе да покупите он што вам припада, а што је најпре безбедност на сопственој територији и њеном залеђу, суверенитет довољан да се развијамо колико је год могуће под сопственим условима. То је Русија хтела, а то Запад није желео да јој допусти. Сад подноси, и сви подносимо, цену свега тога.

Џејн, Јова и Серјожа

То што је Русија ударила прва није само било изненађење у војном смислу, него пре у симболичном, епистемолошком, како год га назвали. Русија је искорачила, наметнула игру, пљунула у лице ономе ко је сматрао да једино он на све то има право, во вјеки вјекова. Али векови пролазе, све се мења, идоли руше, а старе богове замењују нови. Тако је то. Нарочито кад стари богови постану само богови новца, материјалног стицања, кад изгубе смислотворну силу. Онда долазе нови, млађи, који доносе заносније визије и уверавају нас да ће новца свакако бити, али да ипак постоје приоритети. У прелазном периоду, кад умру стари богови новца, а још не завладају нови, сперматични богови, једини приореитет је голи живот.

Победиће онај ко обезбеди људима могућност да преживе. Био он антихрист, или онај који може да организује колико толико уљуђен живот на својој територији. Антихрист ће обећавати повратак на старо, исте оне тржне центре, само још веће и богатије, чим ово прође; они други неће, већ само довољно енергије, воде и хране за преживљавање, па шта и како буде, а преживеће се некако, јер се увек преживљавало. А на нама је да бирамо ком ћемо обећању пре поверовати и коме се приклонити. Јер ово што је сада нестаје и ништа га неће вратити, ништа неће зауставити ток, јер тако је како је. Морамо се навићи, јер нико нам није обећао да смо претплаћени на вечити мир и сигурност. Односно, обећавали су нам, али ко је био луд да у то поверује, сам је крив.

Сада је проговорило оружје и пропаганда је све мање важна, линије су повучене. Све мање је битно у шта су медији успели да убеде Џејн из Конектиката, Јову из Сурдилице или Серјожу из Владивостока. С тим, што, за сада, Серјожа може бити мобилисан и упућен на фронт, па пропаганда за њега више неће имати значаја, јер ће бити подвргнут војној дисциплини и ратним правилима. За Џејн и за Јову ћемо још да видимо.

Све је исто

Ипак, пропаганда бије, и све је то више огољена ратна пропаганда где је све врло очигледно. При проглашењу мобилизације у Русији, широм света креће организована антиппопаганда, преко координисане мреже медија, удружења и поједнинаца. Врло згодно, да свако јасно покаже свој траг, затребаће. А ми гледамо и доживљавамо дежави. Приказују се колоне дезертера, али не и добровољаца. Као код нас деведесетих, где се смело говорити само о онима који беже од мобилизације, а не о онима који се добровољно пријављују, где није смело бити речи о херојима и хероизму, могао је да постоји само кукавичлук и јад. А оних који су добровољно отишли да бране свој народ било је многи више него што бисмо желели да знамо. И у првој половини деведесетих и деведесет девете. И не, то у већини нису били пљачкаши беле технике. Јер замислите, тај наратив су применили чак и у овом рату, па је испало да је Украјина нападнута да би сироти руски војници могли да се опскрбе фрижидерима и шпоретима из пребогате Украјине. Они желе да понизе храброст, мушкост, поштење, уверавајући се да тако нешто уопште не постоји (само што то они отворено признају, а остали лажу и глуме) и  да је њихов, западњачки, поредак због тога бољи.

Све је исто, западна пропаганда шлајфује, западна пракса шлајфује, врте се у месту, не може више да понуди ништа ново. А данашња Русија није при томе тадашња Србија, нити је садашњи Запад исто што и тај из за њега тријумфалних деведесетих, којих се, ах, исувише добро сећам. А ми смо се баш добро држали, много добро. Ни данас нам ништа не могу. А шта тек могу Русима? Размислите мало, пре него што вас заразе страхом и пре него што на себе баците камен, што је овде један од омиљених спортова. Јер западњачка пропаганда је само покушај да вас заразе страхом, да апелују на ваше најниже инстинкте, најнижи део наших бића, који је у свима нама присутан, и убеде нас да је он наше највеће добро. То је цела прича о крају Запада. Цела, друге нема.

Сумрак идола

А ово скичање, вриштање, бауљење, неверицу, ирационалност, самоодабрано слепило многих не треба да чуди, још мање да љути. Када се руше идоли, поклоници вриште и избезумљују се, јер се читав њихов свет распада, оно на чему су заснивали свој идентитет, сав свој живот. Идолски свештеници позивају на крвну жртву, уверавају да ће проливена крв обновити снагу идола. Али узалуд, јер нови свет се свеједно рађа. Џаба и покушај да се убију идеје и идеали, да легитиман циљ постану и носиоци и заступници идеја, макар то биле младе девојке, попут Дарје Дугине. Да се противник згрози и паралише потпуним обесвећењем, атаком на оно на шта до сада није било пристојно атаковати, преступањем свих граница непочинства, отвореним и бруталним насиљем благосиљаним од стране декларативно миротворних елита.

Тако је то, и сви ће морати да се навикну. Сада идол Запада коначно пада, круни се већ дуго-дуго, али сада пада, неповратно, и још само најзалуђенији и најочајнији још могу да верују у њега. Руши се у сукобу се себи најсличнијима, не са неком другом расом, цивилизацијом и религијом потпуно дручагијих корена, што је закономерно. Оно што ће доћи можда неће бити рај на земљи, односно свакако неће бити рај на земљи, јер уморни смо од оних који су нас убеђивали да је он могућ. Можда неће бити ни боље. Али ће бити другачије. Једни, они који су мислили да могу све, више неће моћи све, они који су мислили да они и њихов живот вреде више, неће више имати основа да то мисле. Ту ништа неће променити жеља разних маминих и татиних пуфница који не воле рат и спремни су да продају све и свакога ради свог и најмањег задовољства.

Када улазимо у зону рата, мењамо приоритете, мењамо савезниптва и усмерења, одричемо се вишка самовоље, умишљености, брбљивости и размажености. Трудимо се да преживимо и да се што мање упрљамо. Трудимо се да спасемо наше ближње и помогнемо им. А пре свега се трудимо да победимо. Рат је зло, у њему нема и не може нити ничега доброг. Али његов циљ је победа. Победа понекад, да парафразирам  Миодрага Булатовића, може бити срам, оно што дође после победе може да нас нагна на помисао да је „рат био бољи“, али кад смо већ ту, онда победимо. А после победе ће ионако следити нове борбе и живот иде даље. Наравно, за оне који преживе. А они који не преживе, остају у сећањима ближњих и у крилу Божијем.

Владимир Коларић

Нови Стандард