Дмитриј Орехов: МРАЧНА СТРАНА БЛАГОСТАЊА

Жеља Европе, коју представљају Енглеска и Француска, да ратује против Русије, за многе од нас је била непријатно изненађење. Међутим, идеја победе над нашом земљом постала је опсесивна на Западу још у доба просветитељства. Тада је сукоб између хришћана различитих деноминација проглашен неважним и почела је да се повлачи линија разграничења између „цивилизације“ и „варварства“. Западни Европљани су, наравно, себе именовали „цивилизацијом“, док су Русија и Источна Европа морале да играју улогу варвара и принципијелно Другог. Због тога је Русији ускраћено право на средоземно наслеђе: проглашена је наследницом Скита, Татара и Монгола, неупућених у уметност и науку, усвојивши само најгрубље и најнеправилније идеје о хришћанској вери.

Од тада Запад држи свој идеолошки барут сувим, марљиво подржавајући мит о „дивљаштву“ Руса. Херцен је ово назвао „платонском мржњом“. Зачудо, ми смо поступали управо супротно: уопште нисмо доводили у питање западне митове, затварали смо очи пред очигледним лажима и стално преувеличавали „цивилизацију“ и „просвећеност“ наших западних суседа. Управо због тога нас је сваки њихов следећи напад увек изненађивао – како у време англо-француске агресије под Николајем Првим, тако и у наше дане, кад је Запад још једном показао да му је жеља да докрајчи Русију важнија од знамените „цивилизованости“, али и од најобичнијег животног поштења.

Да ли се овај шок могао избећи? Да, наравно.

Задатак културе је да упозори друштво и упозна га са претњама. Наша култура, авај, није успела да се носи са тим задатком: погрешно смо представљали непријатеља.

Запад, као и свака друга цивилизација, има низ достигнућа, али та достигнућа није требало претварати у фетиш, одвојено од специфичних услова у којима су остварена.

Идеје западне демократије, економске слободе и либерализма које су грмеле широм света биле су прелепа витрина иза које се крио свет војне експанзије, колонијалне грабежи, насиља и обмане.

Занимљиво је да је главне идеје западног просперитета формулисао још Рабле, који је у роману „Гаргантуа и Пантагруел” представио европску утопију – опатију Телема. У тој опатији свако ради оно што жели (ужива у слободи и благостању, свира музичке инструменте, посећује библиотеку, позориште, базен, купалишта и спортске арене, шета међу скулптурама и фонтанама, венчава се с ким год хоће и кад год хоће, итд.), а неколицини срећника је обезбеђен цео град бесплатних слугу.

Ове идеје, изражене још 1532. године, показале су се веома популарним на Западу. Управо оне биле су оличене у животу енглеског филозофа Џона Лока, оца либерализма, који је развио идеје политичке једнакости, личне слободе и власти засноване на вољи народа, али се истовремено богатио приходима од трговине робљем. (Лок је поседовао акције у Краљевској афричкој компанији, која је имала монопол на трговину робљем на западној обали Африке.) Волтер, још један творац западног мита, инвестирао је у француску источноиндијску компанију, која се такође бавила трговином робљем, а по њему је назван и брод који је превозио робове. Џорџ Вашингтон и Томас Џеферсон, оснивачи америчке демократије, били су велики робовласници. Процват парламентаризма у Енглеској дошао је у време када су Британци у колонијама користили ропски рад, пљачкали Индију, спроводили политику геноцида у колонијама од Ирске до Тасманије и многомилионску Кину навукли на дрогу.

Зашто тако мало причамо о овоме? Наши школски уџбеници са разним волтерима на корицама и даље су пуни дивљења достигнућима западне цивилизације, али готово ништа не говоре о онима који су плаћали телемски банкет.

Изведите мали експеримент: питајте децу која су читала роман Данијела Дефоа на часовима књижевности – ко је био Робинзон Крузо? То питање сам постављао и одраслој публици и обично су ми говорили да је Робинсон био морепловац, авантуриста и трговац, али се скоро нико није сетио да је био власник плантаже у Бразилу и трговац робљем. Да, да, Енглез из Јорка који је потчинио дивљу природу и људе различите боје коже заиста је био трговац робљем! Дефо апсолутно тачно преноси историјски контекст: у његовом роману, који је постао манифест просветитељства, црни становници Африке представљени су не као људи (за које треба да важе моралне норме), већ као природни ресурс.

Епоха просветитељства је заиста обновила ропство и трговину робљем, окончавши велика достигнућа хришћанског средњег века у интересу такозване „трансатлантске размене“. Али отворите школске уџбенике историје и погледајте поглавља о модерној Европи. Видећете химну „научним открићима“, „експедицијама“, „модернизацији“ и „запањујућем расту прекоморске трговине“.

Западни свет, који нам је објавио рат и украо руску имовину, и даље је раблеовска опатија Телема. У људском смислу, наше комшије се могу и разумети: ако сте успели да уредите добар живот о туђем трошку, зашто се не бисте рукама и ногама држали за своју „цветну башту“ (Жозеф Борељ)? Међутим, немогуће је разумети зашто посетиоци из другог света, гледајући ову опатију, примећују прелепе паркове, скулптуре, позоришта и арене за игру, а не желе да виде град робова. Стидљивим брисањем информација о тамној страни благостања „цивилизованих“ и „просвећених“ ми постајемо слични баш таквим посетиоцима. А у том случају, шок суочавања са непријатном истином заиста се не може избећи.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)