Die Welt:  ПЕТ РАЗЛОГА ЗАШТО РУСИЈА ПОБЕЂУЈЕ

© Sputnik / РИА Новости

Пише: Мартин ван Кревелд

 

Кад је у фебруару 2022. избио руско-украјински рат, био сам убеђен, као и скоро сви западни посматрачи, да ће Руси пропасти у својим циљевима и изгубити рат. Ако оставимо по страни детаље, ово очекивање почивало је на три јака стуба.

Као прво, од 1945. године многе владине армије су подбациле у побунама, немирима, герилском рату, терору, асиметричном рату и сличним облицима војне конфронтације. Размислите о Малезији – да, о Малезији, која се тако често погрешно рекламира као британска победа. Помислите на Алжир, на Вијетнам, на Ирак, на десетине сличних сукоба у Азији и Африци. Готово без изузетка, окупатори су изгубили а окупирани су победили.

Као друго, огромна територија и бројно становништво Украјине навели су мене и друге да претпоставимо да је Русија загризла више него што може да прогута. Последица овога биће дуготрајан, крајње крвав и крајње деструктиван сукоб, који ће се решавати не толико на бојном пољу, колико деморалисањем и руских снага и руског становништва, као што је то било у периоду од 1981. до 1988. године, када је Совјетски Савез извршио инвазију на Авганистан и учествовао у борби против тамошњег устанка, а као резултат дошло је не само до војног пораза на терену, већ и до распада Совјетског Савеза. У прилог оваквом сценарију ишле су екстремне тешкоће са којима су се Руси суочили пре него што су коначно успели да покоре много мању Чеченију.

Као треће, навика да се пожељно узме као реално – јесте оно што сам имао на уму, као и већина западних посматрача. Укључујући шефове држава, министре, војску, обавештајне агенције и медије.

Од тада су прошла четири месеца веома богата догађајима. Следећи фактори су ме натерали да преиспитам ситуацију:

  • Нема герилског рата.

Украјинци не воде герилски рат. Уместо тога, као што показује листа наоружања које су тражили од Запада, они покушавају да воде конвенционални рат: тенк против тенка, топ против топа, авион против авиона. Све ово изгледа у нади да ће не само зауставити руске снаге, већ их и истерати из земље. С обзиром да на један украјински плотун долази десет руских, таква стратегија може бити само рецепт за пораз.

  • Русија је променила тактику.

У почетку потцењујући свог противника, Руси су започели рат покушајем да заузму центар украјинске моћи у Кијеву борбом прса у прса. Кад то није успело, требало им је времена да донесу одлуку; можда су чак сменили неке од својих генерала. Тада је, међутим, дошло до прегруписавања, и новог курса систематског слабљења украјинских градова и насеља – нешто упоредиво са акцијама Стаљина и његових генерала у Финској 1939/40.

  • Проблеми са снабдевањем.

Западна војна опрема, посебно системи противваздушне одбране, оклопно оружје и беспилотне летелице, све то може бити изванредно. Али ограничене количине, године и године претеране штедљивости, уверење да је рат у Европи постао немогућ и потреба за обучавањем украјинских снага доводе до тога да ово оружје споро и недовољно стиже тамо где је најпотребније.

Притом важну улогу игра и то што се Руси боре на свом прагу, а НАТО линије комуникације се протежу стотинама километара, све од граница Украјине до Пољске, Словачке и Румуније на западу, до Донбаса на истоку. Скоро цео терен између њих је раван, пружа мало заштите и ретко је насељен. Односно, погодан је за употребу ваздухопловства – управо за врсту наоружања у којој је супериорност Русије посебно очигледна.

  • Економска одрживост Русије.

Строга цензура у Русији отежава поуздану процену ефикасности западних економских санкција против руског становништва. Ако се нешто и дешава међу становништвом, све информације се енергично потискују. У међувремену, макроекономске анализе показују да је Русија много отпорнија него што је Запад очекивао. Залихе злата расту, омогућавајући Путину да своју валуту везује за злато – Русија је прва земља која је то учинила откако је Швајцарска кренула супротним путем 1999. године.

Чини се да се у свакодневном животу Руса мало шта променило. Један од разлога: локалне компаније су научиле лекцију из претходних криза. Рубља, која је након почетка рата била на ивици колапса, достигла је седмогодишњи максимум у односу на долар, и тренд расте. Захваљујући смањеном увозу и огромном расту цена енергената, у руску касу се слива више новца него икада раније. Већина овог новца долази од продаје енергије, хране и сировина земљама попут Кине и Индије. Заузврат, Кина је сад индустријска сила број један; ако само преброди своје проблеме са Ковид-19, она ће бити у стању да снабде Русију свим потребним индустријским добрима — а то задуго.

  • Последице рата на Западу.

Економске последице рата за Запад су много озбиљније него што се очекивало. Спасити Украјину из канџи Русије је много теже него мисија у Авганистану. На обе стране Атлантика, инфлација је виша него у било ком тренутку од 1980. Посебно у погледу снабдевања енергентима, које Русија све више ускраћује Европи, то прети не само растућом неизвесношћу, већ и реалним сиромаштвом.

Ако се тако настави, као што готово сигурно хоће, порашће незадовољство међу становништвом које ће све више захтевати мање учешће својих земаља или чак потпуни одустанак. Чак и ако би то значило напуштање Украјине и препуштање Путина вољи судбине.

Коначно: од просветитељства, Европа је намеравала да постане тврђава слободе, владавине права и правде. Сада поновна јавна конфискација имовине такозваних олигарха многе тера на размишљање. Пре свега: нико не зна шта је то „олигарх“. Затим: то што су неки „олигарси“ већ дуги низ година у мање-више блиском контакту са Путином не чини их аутоматски злочинцима. На крају: и под претпоставком да су злочинци, није јасно зашто су тако дуго толерисани и сад их прогоне, тек након почетка рата. Да ли можда Запад тако подрива основе да буде заштитник правде?

Да појасним: све ово још није формализовано. Међутим, судећи по све бројнијим гласовима који указују да ће овај рат бити дуг, сада се ради о томе ко најдубље дише и најдуже издржава. А што се тога тиче, шансе Русије нису лоше.

 

(Угледни војни експерт Мартин ван Кревелд је раније предсказивао стратешки неуспех Русије у рату против Украјине. Али – ситуација се променила. Потребна је поновна процена. Његову анализу је са немачког на руски превео Алексеј Чадајев, а са руског на српски Желидраг Никчевић.)

 

 

 

(Оригинал: https://www.welt.de/kultur/plus239564719/Krieg-gegen-die-Ukraine-Fuenf-Gruende-warum-Russland-gewinnt.html)