ДЕСИМИР ЋИРОВИЋ: „Издржите још мало, нећете још дуго“

Историјски тренутак у коме смо се сопственим заслугама нашли најпрецизније је описати неким цитатом из стрипа „Алан Форд“. Одлучио сам се за Грунфа јер је он најцењенији јунак апсурда. Најближи њему био је Карл Маркс, али он је добацио тек до другог степена историјског понављања – први пут као трагедија, други као фарса. Да нас је боље познавао, запитао би се шта је следеће. Када бисмо у тај контекст ставили нашу симболику, видели бисмо да смо од Аписове Црне руке, стигли до фарсе у виду Отпорове песнице. Историја се у нашем случају захуктала до крваве шаке. Ко зна да прати трендове могао је да предвиди да ће се том динамиком врло брзо стићи до прста, оног средњег. Ове пост-историјске феномене нисам компетентан да терминолошки прецизирам, јер је то посао за тим стручњака међу којима се засигурно морају наћи и психијатри.

Прецизније, налазимо се у моменту који одговара четвртом стиху епске песме Почетак буне против дахија – „И да друга настане судија“ и сад, кад је јасно да је земан дошао, сви су се осилили и ударили по власти. Да не би крвца из земље проврела ваљало би да се смиримо, али страх од губитка власти, као и жеља за њеним стицањем, стално изазива нове провокације. Да све буде у скаду са епиком једни се позивају на силу која напада, а други на светињу коју бранимо.

Ако бисмо анализирали стране медије, јер домаћих и немамо, закључили бисмо да смо у- сред обојене револуције. Ако бисмо их још прецизније анализирали, закључили бисмо ко има највећи капацитет да је спроведе. Иако никад не смемо заборавити Дачића, илити Де Гола, како су га до скоро звали опозициони тренд-сетери, за сада највећи капацитет да спроведе револуцију има председник лично. Више од деценије је прозивао оне претходне и сада, када им је преузео све кадрове, нашао се у логичној недоследности. Најављује хапшење својих најближих сарадника и сви који су били у ситуацији да нешто потписују су сада стављени пред свршен чин да добровољно постану лојалисти.

Еклатантан доказ његове моћи је постављење Драгана Шутановца на позицију амбасадора у Америци. Тај заокрет је, међу последњима, препознао глумац-политичар Лечић Бранислав и тек скоро се на прорежимској телевизији одрекао свих својих ставова, препоручујући се новој идеологији. Каква је то идеологија најпрецизније је објаснио Немања Шаровић интервјуишући присутне на режимском скупу у Јагодини, где је управо и промовисана. Пристојно, објективно, мангупски и интелигентно дозволио је присутнима да презентују разлоге што подржавају председника. Идеологија се оголила у личном интересу да добију плату у предузећу где не морају радити, или цивилизацијском потребом да имају водовод и асфалтиран пут. Оне горе на бини су им то и обећавали, позивајући се на дату им могућност да прерасподеле буџетска и тендерска средства. Нема љутње, осим страха ко ће и даље имати те привилегије. Организатору ће се сигурно поставити питање како је могуће да главна звезда вечери не буде нико са бине.

Позивницу за фарбање револуције послао је амерички амбасадор који је власнику розе обојене телевизије опростио све грехове, прошле и будуће, зато што води анти-руску кампању у складу са интересима дипломатије коју заступа. Ако се зна да је и Мило добро прошао након обојене револуције у Црној Гори, порука је сасвим јасна. Појављује се могућност добијања Нобелове награде, као у пређашњем сличном случају, када је председник Египта Анвар ел Садат, упркос противљењу арапског света, направио споразум са Изрелом и протерао совјетску војску која му је помагала у рату. Само теоретичари завера помињу могућност да су атентат на њега организовали исти они који су му и дали Нобелову награду. Испада да су Руси мајстори да нађу погрешног савезника, или ако ништа друго, да је немогуће разумети њихове дипломатске поруке о томе ко има право на мирне грађанске и демократске протесте, а ко провоцира у складу са интересима „пријатљског Запада“.

Лојалистима је, ваљда, сада потпуно јасно да ће следећи пут, уместо на неки скуп, бити позвани на источни фронт и то у НАТО униформама. Кад се човек једном закуне, нема више назад. Уједно, то је и порука свим плашљивцима и рачунџијама да још увек није паметно прозивати власт, јер постоји огромна шанса да је чине исти људи као и до сада. Они који настављају да отворено прозивају власт, већ одавно знају да онај ко смири масу по питању Косова, то исто може да уради и по питању санкција Русији, „која гледа само свој интерес“. Само је потребно време, нови покрет и можда нека нова енергија и по који нови човек. У тој новој коалицији постоји огромна могућност за консензус да сви који се и даље отворено боре за Косово и против НАТО-а, буду сасвим легитимно проглашени жртвама. Можда не баш буквално, довољно је да буду кенселовани.

У недостатку озбиљне опозиције, због губитка националне свести, услед непостојања синдикалних права радника и потпуне девастације слободних српских села, једини који још имају капацитет да префарбају систем су студенти. Формално имају велику подршку коју су заслужили својом пристојношћу и одбијањем да се помире са корупцијом. Фактичка подршка ће им бити јаснија када их и ако их станодавци ослободе кирија. Но, поставља се питање зашто би се рентијери једини солидарисали и како организовати широку грађанску непослушност.

Неморално је одбијати плаћање рачуна јавним предузећима ако њихове услуге користимо, па се поставља питање без којих услуга можемо да достојанствено покажемо отпор. Најједноставније би било да престанемо да се дивимо људима који су се обогатили хвалећи се сопственом способношћу да украду од државе и сиротиње, да престанемо да завидимо свима онима који немају стида да у оваквим временима возе луксузне аутомобиле, носе прескупу гардеробу и бахате се по ексклузивним летовањима и зимовањима. Свима је јасна граница шта пристојан човек може себи да приушти, а да при том у спорну групу не сврставамо оне послодавце који не раде са државом и не злостављају своје раднике. Домаћини су нам у сваком тренутку потребни. Можда да почнемо да поштујемо сељака и директно од њега купујемо уз спремност да платимо више. Да не користимо услуге фирми које запошљавају стране раднике и користе ситуацију да су порези и доприноси мањи за странце. Да престанемо да купујемо робу у малопродајним ланцима који злоупотребљавају монополски положај и продају исту робу много скупље него у другим државама. На пример, да престанемо да купујемо робу из земаља које су признале Косово.

Ако су вам ове идеје утопијске, онда је потпуно јасно колико ће се студенти једног дана разочарати када схвате да их је револуција прва појела. Ми већински тежимо „западном моделу демократије“ који је сав у корупцији, а то, наравно, важи тек за колонију, и све што је везано за корупцију наставиће се и после револуције. Нису је ови измислили, они су је само оголили и учинили бруталном. Ако су овако прости људи могли да краду, поставља се питање шта ће тек они учени умети. Није ово конкурс ко уме пристојније да кради. Проблем код нас је што је та корупција простачка и што смо ми мало друштво да бисмо то сакрили, поготово у време оваквих комуникација, али и због потребе људи да се показују богатим. Да би се избегла могућност релативизације одговорности, јасно треба констатовати ко се огрешио, а кога сумњичимо за намеру да је могао да се огреши да је био на том месту.

Не оспоравам могућност да заиста заокренемо свој брод, помиримо се, уведемо правну државу и доведемо поштене људе на власт. У том утопистичком сценарију, морамо већ сада исказати потпуну спремност за моментални банкрот презадужене државе и могућност да НАТО јединице помогну у одбрани Ниша, Новог Сада и Београда. У том смислу, злослутна је најава владајуће странке да ће бранити Војводину, када већ имамо искуства истих обећања датих за Крајину и Косово. У сваком друштву постоје људи свесни потреба заједнице и ако су они у огромној мањини, у историјским моментима њихова одлучност и спремност су пресудне. Ми смо неколико пута играли на ту карту, успели у томе, али ипак, после свега, дошли до овог степена.

Да, јесам конфузан у својим ставовима јер ми нико није по вољи, али нико и не очекује од мене да изађем са решењима. Ми смо и раније били у оваквим околностима и преживели смо као народ, а пре свега захваљујући улози СПЦ и у том смислу оправдано је да не само верници, већ и као народ, очекујемо јасан став. Ми смо се давно определили за Царство, само неко треба да нам укажу на исправан пут, а свако ћутање је преузимање велике одговорности. Ту ситуацију очекивано користе они који злонамерно тумаче ћутање црквеног клира, протурају разне смутње – од продаје манастира арапским инвеститорима за изградњу фабрика, па до провидно провокативних изјава.

Трагедија, фарса и апсурд довели су нас до тренутка у којем морамо одлучити хоћемо ли бити избачени из историје или ћемо се сами исписати из ње.

PS

Не би нам било први пут да нам се открије трећи пут.

https://sistemija.blogspot.com/2025/01/blog-post_25.html?m=1

iskra
?>