Даниил Туленков: ОПТИМИЗАМ ЈЕДНОГ СКЕПТИКА

Током шест месеци учешћа у Специјалној операцији од људи из ровова чуо сам много бунтовније ствари од ових веома умерених и суштински лојалних речи које ја себи дозвољавам.

Притом, у већој мери сам их чуо не од робијаша, већ од војних лица других категорија.

Стога, откако сам покренуо свој први канал, још тамо, у Запорожју, био сам крајње депримиран бројем крвожедних људи који су седели у позадини, на дивану.

Читао сам њихове коментаре и посматрао како они у својим фантазијама лако и природно померају лимене војнике по мапи, а да нису ни помислили да говоре о људима од крви и меса.

Мислио сам да је за те две године које сам морао да проведем у затвору и у рату друштво полудело, и да сад морам да се вратим на психијатријску клинику, где су завладали насилни лудаци, а сви болничари и лекари плешу по њиховој мелодији.

Ови лудаци нису какали на под и нису уједали.

Не, споља су остављали утисак веома паметних људи.

Били су веома потковани у питањима геостратегије и геополитике.

Њихов мудар поглед, продирући кроз густину времена и простора, могао је да опише и сортира апсолутно све.

Са лакоћом, у два окрета, могли су да објасне зашто и због чега је хитно потребно заузети Харков и Одесу.

Једини одговор који нису могли да дају (иако је најједноставнији) јесте: ко све то технички треба да обави и по којој цени?

У осталим стварима њихови аргументи и закључци били су беспрекорни и необориви, као оно украјинско упориште „Лама“ у Запорожју.

Које су, иронично, у стварности заузели веома зајебани људи који уопште не владају дубокоумним геополитичким и геостратешким размишљањем.

Вративши се кући, донекле сам прецизирао своју визију.

Открио сам да ови луцкасти људи углавном живе на Интернету, и представљају његов најгласнији сектор.

Народ ћути.

Ћути, али плаћа цео банкет: крвљу своје породице и пријатеља, сто рубаља за прикупљање помоћи (за њих), и својим свакодневним радом.

Али његово ћутање вреди више од бравурозних говора турбопатриота.

И ту тишину је неопходно ослушнути.

Јер једино што је сад важно и има смисла је:

1. Мишљење човека са оружјем

2. Мишљење човека на власти

3. Мишљење оних који плаћају овај банкет, ћутке и стрпљиво.

Баланс мишљења и интереса ове три категорије једини је начин да се нађе пристојна формула за излазак из постојеће ситуације.

Разумем да у нашој земљи никад неће бити дијалога између елита и народа. Није то та структура, није то наш политички и културни код.

Али сам сигуран да наша власт прати расположење у друштву приликом доношења одређених одлука.

И да је она сигурно способна да одвоји осећања оних чија мишљења нешто значе од мишљења фотељашких геостратега, додуше најбучнијих и најбеснијих, али истовремено најпразнијих и најбезвреднијих статиста.

И то ми даје разлоге за оптимизам.

(Телеграм канал Д. Туленкова; превео Ж. Никчевић)

 

iskra
?>