ЦРНОГОРСКИ МОЈСИЈЕ: СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ И ЊЕГОВ НАРОД
ВЛАДИКА МИТРОФАН О СВЕТОМ ПЕТРУ
Свети људи Православне Цркве, који су народ водили, од Бога су били обдарени великом благодаћу. Како би иначе могли да воде народ? Такав је био Свети Петар Цетињски, црногорски Мојсије, за кога митрополит Митрофан ( Бан) пише:“Народ се незаборавно сјећа,и управо као неку моћ Светиње приписује онима мјестима,ђе је овај побожни Архијереј живио;куда је пролазио и шта је кад коме рекао.Свака његова ријеч била је обучена у неку Светињу,и садржавала је богату хришћанску науку.Чак и данас, сваки дом сматра се срећнијем,ако су његови предци били удостојени,да их овај Свети муж посјети и благослови./…/Такви осјећаји не постоје само код Православних,него и код Римокатолика, које је осјећаје Свети овај муж, и код њих оставио,кад се у почетку овога вијека ( деветнаестог, нап. В.Д. ),кроз ондашње ратно доба у Бокешком Приморју и Дубровнику налазио“.
Свети Петар Цетињски био је управо онакав какав треба да буде идеалан епископ. Иако је и он морао да води војску, и да се бори на Крусима против Махмут паше Бушатлије и касније против Наполеоновог маршала Мармона, он је, у ствари, свим својим бићем био молитвеник и исихаста, који је стремио себепознању и себеочишћењу кроз пост, молитву и Свето Причешће.
ЧУДОТВОРАЦ
Њега је народ за живота чествовао као светог, слушајући га и бојећи се страхом великим да се о њега не огреши. Кога он благослови, био је благословен; кога, због непокајивог насиља и злочинства прокуне, од тога је благодат Божја одступала. Тако је једном приликом, кад је ишао да мири завађена братства у Црмници, возећи се лађом, код Превлаке учинио да из мора искочи риба која је свим путницима касније била за ручак. Благословио је у Шинђону пчелињак Малише Јовићевића, рекавши:“Нека сугуб буде благослов на твој уљаник,у којему нека вазда буде изобилно меда и воска“. После тога, овај пчелињак напредовао више него било који други у околини. Једном је у Грбљу благословио извесног рибара из породице Барбине, и отад је његов дом имао највећи улов рибе. Иако је избегавао да куне непослушне и безбожне, и то је, у доба велике невоље и непобожности, морао да чини.
Тако је покушао једног Дробњака да одговори од тешког греха – овај је хтео да протера своју жену и узме другу. Кад га тај није послушао, Свети Петар га прокуне да му се у кући змије легу, што се одмах и десило – у кући више није могло да се живи од змија. Једна породица из Браића није хтела да се помири с другом, него су претили да ће их побити све до последњег. Владика Петар Први их је молио и кумио, али кад ништа није вредело, рекао је:“Ајте,да Бог да вас данас вукови растргли“, што се непокојаним зликовцима истог дана и десило – нападне их вучји чопор и растргне их. Године 1801. извесни Филип Барбић купи земљу на Михољској Превлаци која је некад била црквена, припадајући манастиру Светих Архангела. Свети Петар га упита даје ли он шта Цркви од својих приноса, јер је земља била црквена, али овај каже да неће да да. Владика га упозори:“Неће ти бити сретно,ако што не будеш Цркви са ове земље давао“. Кућа овог Барбића, који није хтео да слуша, касније се сасвим истражила.
Наравно, једно од највећих чуда Светог Петра била је његова победа 1796. године, са седам хиљада Срба Црногораца, над Махмут пашом Бушатлијом, који је са собом вишеструко јачу војску сачињену од Турака и Арбанаса. Пре борбе, Свети Петар је проклео несмиреног турског пашу, кога је претходно молио за мир,на шта горди мухамеданац није пристао. Паша је у боју погинуо, а војска му је разбијена. Благослов Светог Петра српској војсци је гласио:“На оружје и крваво поље, мили витези!…Архипастирски благослов предајем вама!“
И тај благослов је победио.
КАКО СЕ ОБЈАВИО СВЕТАЦ
И после смрти се објавио светим моштима.Ево шта каже Милорад Медаковић,секретар Његошев:“1834.г.појави се светац! Владика сам причаше ово:Ноћу на сан често ми долазаше мој стриц владика па ми говори:““Ја нијесам заслужио, да народ по мени чепље, већ ме вади из земље““. Овако се он мени често јављаше, па најпослије саопштим главарима, који ми рекоше:“Па господару, да отворимо гроб – може бити да и јест нешто“. Владика пристане на ове савјете главара,те отворе гроб покојног владике и нађу га онаквог, каквог су били положили у гроб прије четири године.-Они га изваде из земље и ставе у ћивот пред олтар, ђе се и данас налази цјелокупан. Он нити је балзамират, нити о томе што знаду Црногорци; а и да су били највјештији људи за то,опет при ономе страшном положају, у којем се затече земља онда,када се он представи,не би било могуће извести то“.
И данас се дешавају чуда молитвама Светог Петра Цетињског. У књизи „Свети Петар Цетињски – чудотворац и државотворац“, наводи се случај исцелења Светлане Максимовић из Београда,која се од душевне болести излечила 1993. године пред ћивотом Петра Првог на Цетињу, али и низ других случајева благодатног присуства његовог у народу Божјем. Светлана Луганска, преводилац из Москве, код Светог Петра се исцелила 2001. године од тешких алергија на прашину и смог, од којих је често добијала гушења и ноћима није могла да спава.
РУСИЈА И НАПОЛЕОН
Свети Петар Цетињски је увекм и свагда био везан за Русију, и њој се надао и у њу уздао.
Иако се његова посета Руској империји, 1785, завршила, по наређењу кнеза Потемкина, протеривањем владике, после чега се он зарекао да својом ногом никад неће крочити на руско тле, митрополит Петар Први Петровић је био најоданији руски савезник на Балкану. После победе над Махмуд – пашом Бушатлијом, Свети Петар Цетињски шаље пашину сабљу на дар руском цару Павлу Првом и тражи покровитељство.
Руси и Црногорци војују против Наполеонових Француза на територији Дубровника, Цавтата, Брена и Локрума и освајају Корчулу и Брач. Црногорски владика 1807. предлаже стварање Славјаносербског царства у чији састав би ушле Црна Гора, Бока Которска, Херцеговина, Дубровник и Далмација, при чему би руски монарх био и цар сјаваносербски. И после Тилзитског мира, када се Наполеону признаје право на заузимање Бококоторског залива, Свети Петар одбија француско покровитељство над Црном Гором. Велико разочарење у Русију наступа после њеног неуспеха да спречи Аустрију да окупира Боку Которску 1814.
Од Светог Петра остала је поука и за данас – не веровати «евроинтеграцијама» ( масонским ) и надати се у Бога и препород Русије.
ЗАВЕШТАЊА СВЕТОГА ПЕТРА
Дана 27. августа 1813. године Свети Петар пише својим Црногорцима:”Познато jе вашиjем благородствима, и теби, љубезни народе, како jе већ наступила седма година од када су Французи погорели Бокешку провинциjу и како су они с почетка нама страшно приjетили да се отечество наше унаприjед неће називати Црна него Црвена, то ће рећи крвљу нашом обливена Гора.
Они би то и учинили по своjству њихове злоће, будући су наjприjе окаљали своjе руке у крви законитога краља и краљевске фамилиjе и основали на темељу безбожjа своjе jакобинско-фрамасонско правитељство, али благодарећи Богу ниjесу то могли учинити:
Прво, по томе, што ниjесу међу нама нашли издаjниках jакобинскога духа, коjи би им путеве отворили и человође били као што су налазили на много мjеста за несрећу своjих народа међу коjима су они издајници били.
Друго, што смо ми становити договор учинили иа Мирцу у цркви храма светога великомученика Георгиjа, када смо генералу Мармону на састанак били, да умремо при нашоj вjери и слободи с оружjем у рукама славно, и да се никад под њихову власт живи не предамо.
Треће, што су они видjели пребивалишта наша утврђена каменитиjем горама, и не само jедну Црну Гору, него многе горе коjе се не боjе бомбе ни лубарде, и што су наше краишнике при сваком движењу њихове воjске находили справне и готове к боjу на своjима границама, а навлашито кад су њихова три генерала са три тисуће и више воjске ударили на комун Браjиће, тада су они познали колико би их скупо коштало док би Црну Гору освоjили.
А четврто, што славни народ од Шпање Божиjим промислом и благовољењем, побуђен љубављу к отечеству и к своjему законитоме краљу, одведен вjероломним Наполеоном у Франциjу, свргнувши jарам француски подиже неустрашивим духом мужества своjе оружjе против онога свеопштег роду човjечанскоме неприjатеља и возмутитеља Европе.
По овиjем дакле узроцима, не могући они нечестивци успjети у своjим предузећима, ниjесу се постидjели претстављати нама толике милости и награде од њиховог цара, ако ми његово покровитељство заиштемо и ако његова конзула међу нама прихватимо мислећи да ми као горски иарод нећемо разумjети: jер то ће рећи да сами себе своjима рукама синџир на грло ставимо и да змиjу у наша њедра пустимо. Но будући су и на сва претстављења добили како усмено тако и писмено противни одговор, ниjе им остало друго него чрез посредство мира прекратити смутњу коjа се бjеше међу наше краjишнике и њихове солдате около Котора започела, боjећи се да не бисмо и Бокешки народ против њих узбунили. И тако смо с ђенералом Бертраном на кондициjе мир учинили и с ђенералом Готиjеом потврдили до заповиjеди коjу бисмо имали од нашега цара. Но што искаше ђенерал Бертнар да му предаjемо њихове људе у наша мjеста добjежале, то ниjесмо примили; и зато jе њихов цар толико расрђен био, да jе говорио не само да ће нас огњу и мачу предати, него да ће и горе и планине наше сажећи. Али се ниjе надао да ће из Русиjе главом без обзира бjежати, оставивши пространа московска, смоленска и литванска поља посиjана костима своjих воjника, и да ће своjе високоумно надмено намjерење о осваjању Русиjе и циjелога свиjета наћи закопано под пепелом московским. Из овога свега, љубазна браћо, jасно видjети можете што су они тирани мислили од нас учинити и што би учинили да су силе имали; а сваки дан гледате што чине од браће наше примораца, и по томе расудити можете колико би ваш народ у свиjету несрећан био, да ниjе свеблаги Бог благословио оружjе великога Александра, милостиваго покровитеља. Тога ради принесимо сви и приносите непрестано свеблагоме Богу благодарење и славу, коjи jе даровао своjему помазанику Александру крепост и силу на истребљење тмачислене воjске крволочнога Наполеона, љутога и непримиримога неприjатеља човjечанства.
А при томе споменимо и друге дужности наше, коjе нас позиваjу у садашње од самога Бога послано вриjеме на витешка воjничка дjела, да не останемо између осталих народа наjзадњи, него да тjерамо опште неприjатеље из нашега краjа, када их по мору и по суву тjера и биjе сила руска, инглешка, ћесарова и шпањолска.
Приготовите се дакле, jунаци, с природним духом храбрости на витешки оваj подвиг да, призвавши Бога на помоћ, што скориjе ступимо у Бокешку провинциjу под славодобитним барjаком великога Александра, милостива покровитеља нашега.“ Да се памти!
ДВЕ ПЕСМЕ ИВАНА НЕГРИШОРЦА ИЗ ЗБИРКЕ „КАМЕНА ЧТЕНИЈА“
ДИПТИХ О НЕБЕСКОЈ СВЈЕТЛОСТИ
1. По свршетку сабора, кад је донесен „Законик опшчи црногорски и брдски“, владика Петар I сабира мисли за молитву, у Цетињском манастиру, октобра љ. г. 1798.
Што је народ мој
И каков је? Каков несој
И смрад људски овдје се замеће,
А каков велически усхит људског ума
Расте ка дрво живота: њега вјечни пламен
Прожима, а никад изгорјети неће!
Ја ли несој смрадни, ја ли дрво
Живота – то је пред Богом
Питање! А ја све вјерујем њешто,
И Богу се молим, да Црногорци моји, и Брђани,
Остаће поштени јунаци српски: како себе
Ослободисмо, тако и друго Србље
Ослободити да помогнемо!
Пред бој с Махмут-пашом скадарскијем,
Кад полазисмо на Мартиниће, а пошље и на Крусе,
Позвах јунаке да ослухну неугасло срце обилићко
Што у грудима им бије и хучну ријеку
Крви што у тијелу им врије!
А проговорити се нема што: крст часни
И слобода света побиједила је свако зло у нама,
Па с Турцима лакше но са собом на крај
Изиђосмо! Ево, Законик овај
Доносим јер због ђавола у људској души
Вазда стражити ваља! Тамо гдје Сунце излази,
Тамо с јутра вазда да гледамо! Народ да миримо,
Завађене и закрвљене светом водом
Да мијемо! И да знамо ко смо,
И што смо, и како кукољ
Треба да тријебимо! А буде ли се, ико, хтио
Изметнути ка издајник, нека њега,
И дом његов, анатеми предамо:
Да таквога крвника и вас његов дом
Између нас искорјенимо
И од њега никог, никог
На огњишту прађедовском
Не оставимо!
2. Сунчаног октобарског дана љ. г. 1830, на Цетињу, владика Петар I угледа смрт како јаше на пчели, засталој на цвијету јесење руже
О, добра пчело,
Цио свој вијек проведох,
Ка и ти, летећи од цвијета
До цвијета и учећи браћу светости
Медоносног саћа! Тако, још дјечаком,
По благослову владике Василија, дођох у Русију,
Па ту научих све што знати треба
Да би сам, до судњега часа, вазда учио што не знам
И што бих морао знати! Учих ту језике, повијест свијета,
Етику и науку Господову. Довољно,
И превише, да послије смрти владике Саве,
Ја га наслиједим на трону цетињскоме!
Архијерејски завјет примих у Карловцима,
У цркви светих апостола Петра и Павла, а и то бјеше ружа
С које заграбих мало полена за медоносно збирање.
Браћо драга, никад вас нијесам лукавио
И на злу срећу наводио, па сам и током жизни своје
Вазда по мудрости Господовој и правици људској мислио,
Зборио и дјелао. И казивах много вам пута:
Послије Косовског потопа, Црну Гору
Устројисмо ка простор српскога спаса. Врата
Наше слободе, у овој корабљи на планини сурој,
Вазда су отворена за све ускоке који иго
Поднијети не могу, часне слободе жељни!
Али једна ми жива рана на срцу остаде: што суд,
По угледу на царски, не поставих у овој корабљи
Пуној љутијех ускока! А сад, док тестамент овај пишем,
Надам се да ће синовац мој, Раде Томов, учинити то
Ка човјек од разума и посла!
Дође вријеме да смрт не само у ноћном логу,
Но и на седлу твоме, добра пчелице, ево,
Препознајем! Смрт ми обузима очињи вид
И зато смишљам ови тестамент!
А док овом корабљом, у пуној снази, владах,
Вазда у Русију, свијетломе Цару нашему
Вапаје за помоћ искијавах! Његова свјетлост милостива
Помоћ шиљаше, а ја је, ка сваки добри домаћин,
На ползу народа свога давах. Зато вам пред Богом
Ријеч своју, ка главу на пањ мећем. А буде ли ико,
Икада друкче зборио, буде ли с Русијом
Вјерност преривао или црквена добра
Одузети хтио, нек му се затре
Род, и пород, и кућне
Свете вериге!
ЗАКЛЕТВА ОДАНОСТИ РУСИЈИ
Исто тако да Бог да и ономе, кои би вас од вјерности к благочестивој и Христољубивој Русии отлучити поискао и свакојему ако би се кои из вас Церногорацах и Берђанах нашао да помисли отступити од покровитељства и нада на једнородну и јединовјерну нама Русију, да Бог да јакиј те од њега живога месо одпадало и свако добро временито и вјечно отступило!
