Ћеранић: Злоупотреба смрти је прави назив за све што се на Западу догађа поводом животног краја Наваљног

ИЗГЛЕДА да је смрт Алексеја Наваљног, најпознатијег руског опозиционара, највише изненадила руске власти.

На Западу она као да се очекивала. Непосредно по вијести о смрти услиједиле су оркестриране оптужбе за убиство на рачун предсједника Русије, Владимира Путина.

Довољно је само пратити прозападне медије на српском језику и схватити димензију употребе смрти Наваљног. Смрт јесте трагична вијест, рекао је предсједник Србије Вучић, који је морао објашњавати зашто није аплаудирао Јулији Наваљној на Минхенској конференцији о безбједности.

Вијест о смрти Наваљног објављена је у петак, а убрзо након тога његова супруга Јулија Наваљна одржала је говор на Минхенској конференцији.

Руска новинска агенција Интерфакс објавила је да су љекари пола сата покушавали да оживе Наваљног и да су љекари били поред њега два минута пошто се онесвијестио, те да је хитна помоћ стигла за шест минута.

Државна ТВ мрежа РТ, забрањена у многим земљама на Западу, извијестила је да је Наваљни умро од тромбозе. Димитриј Песков, Путинов представник за штампу, рекао је да љекари „морају да открију шта се десило.“

Узалуд. Набрајају се све „жртве Путиновог режима“, од Јевгенија Пригожина до Александра Литвињенка, који је преминуо у Лондону 2006. године, „три недеље пошто је попио чај у који је био убачен смртоносни радиоактивни елемент, плутонијум 210“, како су извијестили британски медији, а тровање су, по истима, „извршили ФСБ агенти Андреј Луговој и Димитриј Ковтун, по наређењу које је одобрио сам Путин“.

Докле ствари могу отићи свједочи и напис сарајевског листа Дневни аваз: „Смрт Наваљног је лекција за БиХ: Наш пут је Запад, Запад или ништа“. У том тексту истиче се да је „смрт Наваљног још један примјер зашто за Босну и Херцеговини Запад и његове вриједности не смију имати никакву алтернативу“, те да „прозападна оријентација не представља љубав према овом или оном западном лидеру, дипломати и амбасадору, него слијеђење западних вриједности и стандарда који су највиши ниво који је људски род досегао у својој хисторији“.

Шта рећи?

Смрт Наваљног је многима добродошла. Али, слиједећи криминалистичка правила о истраживању мотива, руском предсједнику Путину смрт његовог најпознатијег политичког опонента је најмање одговарала.

Зашто би након интервјуа Такеру Карлсону који је до сада регистровао двије милијарде посјета, након запосједања Авдејевке, те велике побједе руске војске, истраживања која указују на 80 процената подршке на предстојећим изборима, Путин уклонио Наваљног?

Без обзира на штура објашњења саговорника прозападних медија у Србији, овдје свака логика пуца. Аргументовано објашњење просто не постоји.

„Ако будеш убијен, ако се то деси, какву ћеш поруку оставити руском народу?“ Ово је прво питање које је Алексеју Наваљном поставио канадски редитељ Данијел Роер у документарцу о животу руског опозиционара и најгласнијег критичара предсједника Владимира Путина, који је 2022. године добио Оскара.

„Хајде Данијеле, не“, одговорио је Наваљни, осмехујући се. „Нема шансе. Као да правиш филм за случај моје смрти“, додао је.

Радио Слободна Европа нас обавјештава: „Више од 400 људи приведено је у Русији док су одавали почаст опозиционом лидеру Алексеју Наваљном, који је умро у удаљеном арктичком затвору. Највише хапшења извршено је у Москви и Санкт Петербургу, другом по величини граду у Русији, саопштио је ОВД-Инфо, додајући да је до краја 18. фебруара у Санкт Петербургу приведено више од 200 људи.“

Приведено 400 људи, односно уклоњено са улица и тргова, што је пракса руске полиције, након чега слиједе прекршајне пријаве за починиоце, за Москву и Санкт Петербург, вишемилионске градове, и није број који заслужује медијску пажњу. Али, када су у питању Русија и Путин, ствари постају другачије.

Истиче се да „људи одају посљедњу пошту Алексеју Наваљном полажући цвијеће на споменик жртвама политичке репресије“, односно на споменике жртвама стаљинистаичких чистки.

Навелико се пише и да Наваљном није пружена адекватна медицинска помоћ и слично.

Када је мучки убијена Дарја Дугина, исти медији нису реаговали на терористички чин, није им значило ни што је кћерка Александра Дугина позната новинарка. Западним и прозападним медијима ништа није значила ни смрт Владлена Татарског, познатог руског блогера, којег је у Санкт Петербургу усмртила експлозивна направа. Нису реаговали ни на подметање експлозива под аутомобил Захара Прилепина, свјетски познатог руског писца писца, у Нижњем Новгороду.

Двоструки стандарди када је ријеч о смрти, за мејнстрим медије и западни свијет постали су нешто сасвим прихватљиво.

Злоупотреба смрти је прави назив за све што се дешава након што нас је напустио Алексеј Наваљни.

Све о Српској
?>