Чедомир Антић: Руска кривица

У Естонији руше споменике. У Берлину туку децу која говоре руски. У Италији прогоне уредника који је интервјуисао руског министра иностраних послова. У Пољској багером скрнаве гробље на коме су сахрањени и руски војници. У Украјини руше споменик руско-украјинском пријатељству, а вајар – који га је својевремено направио – присуствује и радује се.

Морам да признам да ми је непријатно. Тако се осећам зато што сам се стидео када сам као осамнаестогодишњак добијао вести о томе да су у Зворнику и Бањалуци Срби нешто слично учинили споменицима муслиманске културе. Тај стид сам наравно требао да осећам – али као човек, а не као Србин. Људи се мрзе и рат је експлозија тог најнижег човековог осећања. Оно што, међутим разликује мржњу коју осећају Муслимани према Хрватима, Срби према Муслиманима, Албанци према Македонцима, Украјинци према Русима или Друзи према Сунитима – од мржње коју један Француз, Енглез или Швеђанин осећа према Русима, јесте у рационалној утемељености овог у суштини неразумног осећања. Јер сви првонабројани народи су се у историји међусобно мрзели и прогонили, али није забележено да је руска војска ушла у Торино, Лондон или Хамбург. Једнако као што у минхенском кварту Швабинг – где је своју вртоглаву каријеру политичара започео Адолф Хитлер -никада нису харали српски паравојници, што међутим није сметало потомцима његових СС-оваца, да у знак индигнације према српским зверима јавно разбијају тегле са „српским“ ајваром. Треба ли да подсетим да су нам 1992. из Штокхолма за казну вратили све научне часописе са Филозофског факулетета у Београду? Као што велики антинацисти Немаци и Хрвати данас ратују са Чајковским. Од светски познатих диригената траже изјаве лојалности! Сетимо се и како је у Тексасу, само неки дан после напада од 11. септембра 2001., никада откривени починилац на улици убио човека који је носио турбан. Касније је објављено да је у питању био Индијац, немуслиман. Питам се, да ли је култура савременог Запада, уствари култура мржње?

Мржња се гаји. Имамо примере становника Конга. Белгијски колонизатори су тамо убили десет милиона људи. Грозном смрћу уморили су Патриса Лумумбу, првог премијера независног Конга. Људима су секли руке ако не донесу тражену количину каучука. Када су коначно овој земљи морали да дају независност, оставили су међуплеменски рат и 40 факултетски образованих домородаца – отприлике двоје 384.000 ! Ипак, то није сметало Кабили Млађем, председнику Конга, да 2010. године, на педесету годишњицу државне независности, угости суверена Белгије и краљици поклони дијамант који вреди милионе. За то време је, пре четврт века, Белгијанац задужен за реформу школства у Босни тражио да из програма буде избачен „геноцидни“ Његош, али и да буде наглашено како је белгијска мисија у Конгу била „цивилизаторска“.

Нисам русофил. За мене су Руси као и сви рођаци, људи блиски без рационалног и утемељеног разлога. Историјски, Русија је помагала ослобођење балканских народа. Совјетски Савез је подстицао и њихово поробољавање. Руска Федерација је подржала Србију и Српску после 2006. године, али из сасвим прагматичних разлога. Претходно је, занемарујући српске али и сопствене интересе, Москва гласала за санкције Србији, признавала и помагала Словенију и Хрватску, слала антисрпског посредника Черномирдина, војно напустила Косово, омогућила и подстакла независност Црне Горе. Оно што, међутим, наводи на подршку Русији јесу очигледна лаж и неправда. И тамо, као и овде пре тридесет година, Запад управља ратом, у њему итекако учествује и дубоко верује да Руси искључиво убијају цивиле, губе рат али не припупштају прилику да силују све што се креће, а ненаоружани Украјиници их убијају у десетинама хиљада. Када би се Мексико држао украјинске политике, Сједиње Државе би га засуле нуклеарним бомбама. Не сећам се да је неко у Москви „делио“ Западну Еврипу и „реколонизовао“ Америку – Медлен Олбрајт, Бжежински, Мекејн и остали то су јавно планирали са Русијом. Руси у Украјини никада нису уживали она права која су у најгорим годинама, под Милошевићем, имали косовски Албанци. Украјиници свакако треба да памте и осуђују Хлодомор – али то није био руски злочин. Глад је изазвана и у руским житородним крајевима, а они је проглашавају за вертикалу руског геноцида. Не можете од комунизма примити све оно што вам одговора, а све лоше свалити на народ који је од истог страдао макар једнако као ви. Мада, Хрватима, Словенцима, Македонцима, Муслиманима, Албанцима и дукљашама је то наизглед успело.

Руска Федерација је напала Украјину. Ако смо и свесни да је тај рат спреман од деведесетих година, да је Русија нападнута од 2014. године, да је алтернатива да народ Доњецка и Луганска прође као Крајишници, као што је јасно да Русија не ратује само са Украјином, већ и са НАТО-ом, нико се од Срба не може мирне душе сврстати у рату два највећа словенска народа. Ипак, у Украјини видимо исто оно зло које је у Словенији у миру избацило из држављанства 25.000 грађана, а у Северној Македонији забранило цркву и у затвор послало архиепископа Јована Шестог, као што видимо и исте оне који у Црној Гори обесправљују Србе – ломе слику Косовске девојке у Клиничком центру, преименују споменик Божидару Вуковићу у Подгорици, хоће да сруше таблу у спомен ослобођењу Будве из 1918. године. Реч је о клици фашизма који у набројаним случајевима није изазван злочинима из прошлости. И знамо да би Русија била крива шта год да је урадила, баш као и ми. Били смо криви и под Ђинђићем, он је такође био крив, а онда смо окривљени да смо га колективно, као нација, и убили.

Пре четрдесетак година, Вук Драшковић је објавио роман Нож. Главни јунак покушава да спасе своју породицу од клања. Променио је веру, опљачкали су га, муслимански олош га је јахао по улици, локални жупник му је силовао жену… И он је све то трпео ипак се полако али неумитно приближавајући јами. Ипак, када је неко од усташа споменуо како ће освојити Русију и учинити исто то руском народу, дубоко у овом сломљеном и пониженом човеку пробудили су се понос и пркос. „Ви да освојите Русију…?!“

„Ви да победите Русију, смрдо Мило, умазана Драгиња, ориђинале Дритане, лешино Бајдене, фичфирићу Џонсоне, дугин рахитичару Макроне, интелектуална наказо Бербок, кловне Драги…!?“

napredniklub