Бранимир Нешић: СРПСКО ПРОЛЕЋЕ И КРСТАШКИ РАТОВИ

Celebrate Pride in Amsterdam. (Photo: Getty Images)

„Геј-параде неће бити!“, изјавио је председник Србије Александар Вучић и додао: „Могу да ме зову Путин, Бајден, Ердоган, баш ме брига, геј-параде неће бити, и тачка!“

Путин и Ердоган га нису звали, није ни Бајден (ако и јесте, не верујем да се сећа), али га је позвао државни секретар САД Ентони Блинкен, као и пропагатори LGBTQI+ идеологије из ЕУ-ропске уније, са јасним захтевом да обећање мора да спроведе у дело и да геј-парада мора да се одржи. И тачка.

И шта ћемо сад?

Не знам ко је Александру Вучићу сервирао идеју о Европрајду као добру: Небојша Крстић, Ана Брнабић или можда Марко Чадеж, познат по споту Привредне коморе Србије, који више личи на уводну шпицу 18+ филмова него на рекламни спот српских домаћих производа. Ко год да му је предложио, преварио га је, потуривши му кукавичје јаје. А ако је сам све то смислио, онда је направио кардиналну грешку. Без обзира на то од кога је идеја потекла, сва власт у овој земљи, па и одговорност, налази се у рукама једног човека – Александра Вучића.

Можда може да му послужи као оправдање да када је доносио овако генијалан геј-план, није могао да претпостави развој ситуације у свету. У претходне три године штошта се издешавало: ковид пандемија, рецесија, сукоб у Украјини, инфлација, тензије су нарасле у читавом свету, налазимо се у предратним временима, а као јагода на шлагу (Чадеж би сигурно јагоду у мед замочио), појавише се и мајмунске богиње којима су, ех јада, склони искључиво хомосексуалци, будући да се мајмунске богиње преносе истополним мушким сексуалним односом…

И све ово наш свезнајући председник није знао, јер да је знао, не верујем да би предложио Србију за централну прославу LGBTQI+ активиста. Зато је живот чаробан: без обзира на то са колико информација бараташ, без обзира на многобројна истраживања јавног мњења и медијску машинерију за испирање мозгова коју поседујеш, никада нећеш моћи са сигурношћу да предвидиш шта ће се заиста догодити, како у свету, тако и у главама грађана твоје државе.

Од слања позивног писма Вучић–Брнабић режима да Србија буде домаћин Европрајда 2019. године до данас, у Срба су се догодиле велике промене, не толико као последица нашег чињења или нечињења, већ као последица светских збивања. Обрадићемо само најзначајније.

 

Срби и COVID-19

У двогодишњој ковид кризи, друштвено, социолошко и психолошко понашање српског народа и осталих грађана који живе у Србији имало је више фаза. Првих недеља пажљиво смо слушали шта нам Кризни штаб саветује и наређује, мислили смо да знају шта раде, слушали смо их беспоговорно. Али, како су пролазили месеци, почели смо да примећујемо да се Кисић-Тепавчевић више бринула о свом стајлингу током медијских наступа, да маска, блезјер и рукавице (док су биле обавезне) буду у истом тону, него што је имала јасну представу шта треба радити у ванредним околностима; константно смо добијали опречне информације од тадашњих чланова Кризног штаба: како треба да перемо руке (стварно, нисам знао), да носимо и рукавице и маске, а после само маске, како обавезно треба да газимо по неким сунђерима на улазним вратима па после да не треба, прскали су улице хемијским средствима па су престали, забранили су нам одласке у цркву, али су дозволили републичке изборе, уводили су полицијски сат који је трајао три дана па су га укинули, стигао је спас и крај ковид пандемије преко прве, друге, треће, па и четврте вакцине, али се испоставило да нису биле функционалне како су нам говорили… Како је време пролазило, појавила се прво сумња, а затим и тврђења, прво тиха па све гласнија, да се над људима спроводи квазимедицински експеримент (ако је борба против ковида била медицински и научно утемељена, зашто су сви доктори који су мислили другачије били медијски линчовани или сатанизовани?!), експеримент који је само прикривао увођење новог облика тоталитаризма у коме су нам укидана основна људска права на кретање, на рад, на школовање, на здравствену негу… Руку на срце, све ово се дешавало у читавом свету, ретко која земља није пропагирала ковид мере и вакцинацију. Подсетићу наше русофиле, који у овоме што сам написао сигурно виде још једну заверу Запада, да не треба да забораве да се и Путин вакцинисао исто као и Трамп.

Било како било, двогодишња ковид криза је прошла (мада нам је недоктор Бил Гејтс најавио нови талас за ову јесен, али надам се да ће Били одустати због других проблема). У те две године, званични подаци Завода за статистику Републике Србије су застрашујући: 56.334 људи је више умрло него претходних година (једногодишњи негативан биланс рођени/умрли у Србији у периоду 2011–2019. просечно износи 36.633, док је у 2020. износио 55.158, а и у 2021. години – 74.442; да додам, у првој половини 2022. године има нас 32.000 мање). Неко (читај ковид-ваксери) ће рећи да је то последица пандемије, други (читај ковид-антиваксери) ће рећи да је то последица нелечења људи са хроничним болестима и светска завера… Не знам ко је у праву, можда и једни и други, али овом јаду свакако можемо да придодамо и двогодишње систематско ширење страха и панике у народу, чије последице по ментално здравље ћемо тек осетити.

Увидевши да се лекари слабо сналазе и да немају заједнички став када је у питању метод лечења од новог вируса, Вучић је дозволио да се у медијима шире оба наратива (представнике обе „школе“, и Предрага Кона, и Бранимира Несторовића, наградио је орденом), а он лично се заштитио и бранио изградњом ковид-болница и куповином, по његовим речима, бројних респиратора по непознатим ценама од државног кеша „из црних фондова“.

Можда је у тим тмурним ковид временима Александар Вучић политички вешто пливао и безболно прошао када је његова популарност у питању (победа у првом кругу председничких избора 2022. године говори томе у прилог), али оно што је ковид у тако шизофреној политици оставио иза себе у Срба јесте подозрење у државно и било које друго, свакако и у медицинско, руководство. Из тога је проистекло, често врло опасно, али у оваквим околностима разумљиво ослањање грађана на себе и своје интуитивне закључке. А општи закључак је следећи: главни кривац ове ковид несреће која је снашла цео свет је америчка дубока држава. Ради се о планираној пандемији са вештачким вирусом која је имала за циљ, с једне стране, свргавање Доналда Трампа, с друге, једну степеницу ближе смањења читаве људске популације до „златне милијарде“, коју спроводе однарођене мрачне економске и политичке елите Запада, и додатно богаћење власника великих корпорација, с треће стране. Случај (невакцинисаног) Новака Ђоковића у (злој западној) Аустралији само је цементирао ове ставове и бацио у корпу за смеће државни план о вакцинацији великог броја људи у Србији.

Намерно сам раније навео и Путина, и Трампа, јер су ковид мере и вакцинација спровођене, како и у за нас мрском Западу, тако и у вољеној Русији. Та чињеница, међутим, не допире да „свезнајућих“ Срба, чији је одговор отприлике овакав: „Путин није знао шта му Американци спремају у биохемијским лабораторијама у Украјини, зато је морао да предузима ковид мере. И наравно, Путин се није вакцинисао, није луд, само је фолирао.“ Када неког волиш, имаш оправдања за све његове поступке.

 

 

Срби и Путин – љубав на први поглед

У медијима, и светским и нашим, опасност од ковида је нестала 24. фебруара 2022, са војном интервенцијом Руске Федерације у Украјини. За једне варварским чином, за друге одбрамбеном и нужном војном интервенцијом, ипак се мора признати да је Владимир Владимирович Путин свет решио медијске ковидоманије истичући себе и своје поступке за нову тему спорења у читавом свету.

У тим првим пролећним месецима, после дводеценијске зиме, што због „најзначајнијег доктора“ који нас је решио ковид хистерије, др Путина, што због осећања понижених и увређених које нам је наметао Запад, у нас Срба се догодило ментално пролеће. Тридесет година српски народ је од политичког Запада трпео злодела и притиске: и војне, и државне, и социјалне, и привредне, и моралне… Преживели смо и ратове, и санкције, и хиперинфлацију, и бомбардовање, и распродају државе, и отимање Косова и Метохије, и притиске на Републику Српску, приде добило смо властодршце који су више служили политичком Западу него своме народу… Малобројни су се борили колико су могли, већина је трпела и ћутала, неки су се продали… Понашање „ћути и трпи“ (и чекај прави тренутак) није ново у српској историји, ваљда је оно последица, а можемо га назвати и народним искуством које је, нажалост, стицано у вековима ропства и окупације под Турцима, Аустроугарима и иним освајачима. Али када се јавио „руски баћушка“ и када се из вишедеценијског зимског сна пробудио руски медвед, у Србима се појавила – нада! Нада, која умире последња, пројавила се и код оних Срба код којих је била замрла. Нада, која је у Срба пробудила погажена и успавана осећања и мисли: нада да се завршава окупација и понижавање Срба; нада да се, сада равноправни, погледамо у очи са свима који нас деценијама уједају и черупају; нада да можемо да будемо своји на своме; нада да ни ми Срби нисмо више сами; нада да долази „наше време“, нада да долази слобода…

Срби су мали народ велике историје и културе. Слободарска и државотворна свест, која је свакако најзначајнија идентитетска одредница српског народа, одржавала је овај народ и у најбољим, и у најгорим тренуцима, и у периодима процвата српске државе и културе, али и у периодима ропства и окупације, док се ћутало, трпело, чекало и надало. Нада није рационална категорија. Помешана са слободарским импулсом, нада најчешће зна да буде заносна, самим тим и опасна: покаткад за оног који се нада, а покаткад, ако се стрпљиво дочека право време, врло разорна за непријатеља. Историја српских устанака, и оних успелих, али и оних у крви угушених, довољан су доказ ове тврдње.

После погубног комунистичког искуства, после распада СССР-а 1991. године и великог степена националне и државне дезинтеграције, Русија је почела своју обнову са доласком Владимира Путина на власт. Од 2007. године и сада већ легендарног Минхенског говора руског председника, у коме је очитао буквицу западним лидерима, Срби на Русију и Путина гледају као на великог брата који је био болестан, а сада оздрављује и враћа снагу (као Марко Краљевић који је девет година у тамници зачамао, па су га ослободили да се бори против Мусе Кесeџије). За разлику од свих наших властодржаца од 2000. па наовамо, који су се, некада мање, а некада више прикривено, али свакако константно повијали и спроводили у дело захтеве политичког Запада, од предаје Милошевића, Караџића, Младића, других официра и политичара Хашком трибуналу, преко продаје привредних и природних ресурса странцима, до предаје државних и управљачких права и у Републици Српској, и на Косову и Метохији, Путин је постепено враћао снагу Русији и спроводио суверенистичку политику.

Свакако, Срби су приметили и заштиту Русије, посебно од 2007, коју добијамо у Савету безбедности УН, и када је британска резолуција у питању, којом је политички Запад покушао да стави геноцидни жиг на цео српски народ, али и када је заштита Републике Српске и Косова и Метохије у питању. Заборављамо, или се трудимо да заборавимо, или покушавамо да нађемо оправдања за оне догађаје када се руска политика није поклапала са српском. Зрелије, рационалније, исправније и паметније би било да схватимо да се без обзира на братску повезаност двају народа, од којих је један велики, а други мали, дешава да се обострани интереси не поклапају, али да смо и после тога савезници. Срби, међутим, оправдања за нека руска чињења или нечињења проналазе у породично-емотивном наративу: „Нису могли да помогну ни себи, па како ће нама“, „Мани ме пијаног Јељцина и Черномирдина који је био западни човек, сада је друго време“, „Није Путин знао шта Дерипаска ради у Црној Гори“… Као што рекох, када неког волиш, налазиш оправдања за све његове поступке.

Да останемо за трен у том емотивном, сада епско-херојском дискурсу. „Земан дошо, ваља војевати“, или „Прилика је, царе, од мејдана“, како рече Марко Краљевић када је повратио снагу за бој са великим турским мегданџијом Мусом, јер је стиском песнице исцедио довољно воде из суве дреновине. Путин је недавно изјавио: „Улице Лењинграда су ме научиле да ако је туча неизбежна, онда морате први да ударите.“ И тако, 24. фебруара 2022. године, отпочела је, како Руси воле да кажу, специјална војна операција, или варварска ратна инвазија, како Запад диктира пропагандни дискурс.

 

Српско пролеће

Без обзира на то како називамо тај догађај, у српским мозговима и срцима десила се – експлозија! У српском народу прорадили су дубоки архетипи: и Свети Сава и Сергије Радоњешки, и Косовска и Куликовска битка, и кнез Лазар и Александар Невски, и Карађорђе и Сава Владиславић, и Први и Други светски рат, и сукоб цивилизација Дугина и Хантингтона, и вишевековна западна империјална политика ширења на Исток, и масонско-ватикански план сатирања православних Словена, и борба сатане и Бога…

И све је ово ирационално, и све је ово умногоме тачно.

Први резултати ове менталне метаморфозе стижу у априлу са резултатима избора на републичком нивоу: резултати СПС-а, које руске обавештајне структуре (да ли погрешно или не) перципирају као проруску странку, као и „патриотске“ листе (ДСС, Двери и Заветници), добијају изненађујуће много гласова. Велики одзив интелектуалаца који су били против увођења санкција Русији, као и масовна окупљања на београдским улицама са истим захтевом, већ озбиљно су показивали да се нешто дешава у народу, да би све било озваничено и јасно са истраживањима јавног мњења које је спровео НСПМ са до тада невиђеним резултатима: 82,1% против увођења санкција Русији, 84,7% против учлањења у ЕУ ако морамо да се одрекнемо Косова и Метохије, а чак 87,2% против уласка Србије у НАТО.

„Или си суверен или ниси, нема између“, рекао је Путин на једном међународном форуму. Можда су ове речи, између осталог, упућене и српском руководству, не знам да ли су и колико оправдане или нису, ипак се налазимо окружени земљама које су чланице НАТО-а, али оно што знам јесте да обичном српском народу није било потребе ово да се говори: Срби су и пре Путинових речи, у ових неколико месеци, посебно док су Руси добро напредовали у „денацификацији и демилитаризацији Украјине“, доживели колективну менталну пролећну револуцију и еволуцију суверенистичке, слободарске и државотворне свести (са свим својим предностима, али и ризицима).

Преостали мали број НАТО-европејаца у Србији, од опскурних политичких, преко невладиних, до медијских структура, који су и даље загледани у ЕУ и САД и заговорници „српског пута на Запад“, пакет који нам се нуди са политичког Запада (признање Косова, дезинтеграција Републике Српске, чланство у НАТО-у, признање геноцида у Сребреници, имплементирање целокупне LGBTQI+ идеологије у законодавни и образовни програм под плаштом људских права, прихватање колонијалног статуса итд.) не пропагирају зато што у њега верују, већ превасходно због велике количине новчаних средстава које добијају од западних центара моћи, и вештачки направљеног друштвеног статуса и обећања да ће они бити следећи властодршци.

Снага НАТО-европејаца је пре десет година била веома јака у Србији. Политички Запад је на разноразне начине успео да дестабилизује за њихове појмове недовољно кооперативног Бориса Тадића, између осталог и са друштвеним тензијама које су се појављивале у вези са бескомпромисним захтевима да се геј-парада организује у Београду. Демонстрације и нереди 2010. на геј-паради, затим барикаде на Косову и Метохији у лето 2011. године, били су јасан сигнал да се западна агенда не спроводи за њих прихватљивим темпом. На мајским изборима 2012. године, три сата уочи затварања изборних јединица у другом кругу председничких избора стигла је честитка за постигнуту победу Томиславу Николићу од стране Европског парламента. Убрзо је смењена „жута власт“ и на сцену ступа „кооперативнији“ наследник: СНС и Александар Вучић, прво као ППВ (први потпредседник владе премијера и политичког камелеона Ивице Дачића), касније као премијер, а од 2017, као и од 2022, као председник Србије.

 

Напредни спроводници LGBTQI+ агенде

Као што рекох, од прихваћених, али у дело траљаво спровођених захтева политичког Запада и, између осталог, њихове LGBTQI+ идеологије од стране Демократске странке и Бориса Тадића, од 2012. године, када долазе напредњаци на власт, државна политика оличена у Вучић–Брнабић режиму успешно спроводи LGBTQI+ агенду: почело је са успешним одржавањем геј-парада сваке године у Београду, наставило се са постављањем за председника Владе Републике Србије особе чији су најјачи адути били да је радила у америчкој (не)владиној организацији USAID и да је припадник нетрадиционалне сексуалне оријентације; затим, геј-марш је настављен усвајањем у Народној скупштини закона о родној равноправности (а у фиоци је спреман закон о истополним заједницама), а посебан ударац задају образовном систему, са перфидним и врло опасним променама у уџбеницима за основну и средњу школу… Спровођење захтева LGBTQI+ агенде напредњаци си радили испод жита, без велике медијске помпе и, мора се признати, све им је пролазило мање-више успешно: један део опозиције се безуспешно, да не кажем декларативно бунио, „организовани навијачи“ су имали преча посла утркујући се ко ће бити газда у профитабилним криминалним пословима (појавили су се у јулским демонстрацијама 2020, али то је за неку другу анализу чији би радни наслов могао да буде Слина и Јовањица); Српска православна црква је ћутала или се слабо оглашавала (недобронамерни и сумњичави ће рећи да је била заузета изградњом храма Светог Саве), а о САНУ је беспредметно говорити, они су у менталној клиничкој смрти већ годинама, тако да не знам да ли та установа уопште више постоји… Осокољени малим или никаквим отпорима, сматрајући да су пинковизирали, то јест анестезирали читав народ, Вучић–Брнабић режим 2019. године доноси одлуку да направи следећи корак ка ЕУ-ропској унији: Србија ће 2022. године бити домаћин централног LGBTQI+ окупљања на нивоу читавог еу-ропског континента, развиће заставе дугиних боја, похвалиће се „напретком“ напредњачке политике у спровођењу LGBTQI+ идеологије, споменуће и Ану и законе и школе, угостиће и лезбејке, и гејеве, и бисексуалце, и трансџендере, и квирове и квиркиње из читавог света, пожелеће им добродошлицу, да се лепо забаве и провеселе, јер имају шта да славе чак и у Србији… Наравно, бираним речима, да им случајно не нанесу додатну бол у њиховој правичној сексуалној борби, цењеним гостима дискретно ће скренути пажњу да се, због дивљачних и необразованих православних Срба, ако могу, ипак мало суздрже од бичевања у кожним гаћама, голотиње и уличних коитуса, бар за први пут, док ови српски варвари не свикну, а ако им се случајно омакне, па шта да радимо, радосно ћемо их поздравити, јер Вучић–Брнабић режим разуме, прихвата и прима све захтеве и потребе напредне еу-ропске братије, у чији загрљај хрле…

Рекох, не знам ко је Александру Вучићу сервирао идеју о Европрајду као добру, али тај који му је предложио, и он који је ову идеју прихватио, направили су кардиналну грешку.

 

Срби и крсташки ратови

У току лета одржан је неформални састанак Александра Вучића са представницима СПЦ. На молбу и упозорење од стране црквених поглавара да се геј-парада не одржи, председник Вучић, иначе носилац ордена Светог Саве првог степена, рекао им је да су притисци са Запада велики, да санкције Русији није увео, али да геј-параду мора да дозволи.

И све би можда прошло и овога пута, као и у годинама пре ковид кризе, да се у међувремену није догодила народна метаморфоза о којој сам говорио.

Црквене литије у Црној Гори није покренуло црквено руководство, већ народ, а митрополит Амфилохије и владика Јоаникије, као народни епископи великог ауторитета и угледа, препознали су ту енергију и снагу и стали су на чело народног отпора. Борба је трајала дуго, али црквена лица и верујући народ су били доследни и на крају су извојевали победу. У Београду се догодило нешто слично: народ је у великом броју први пут изашао на улице 14. августа. Све је у престоном граду изненадио велики одзив људи (патријарх Порфирије је тада био у Херцег Новом, дакле, ван Београда). Вучић покушава да минимализује број („пребројао“ је 4690 учесника), као и да дискредитује организаторе. До друге литије, која је окупила дупло више људи него прва, јавило се неколико епископа (Фотије, Никанор, Иларион, Силуан, Исихије и Арсеније), Александар Вучић се оглашава 26. августа са тврдњом да геј-парада неће бити одржана „па макар га звали Путин, Ердоган или Бајден“, a Свети Архијерејски Синод у свом саопштењу од 27. августа поздравља одлуку државног врха о отказивању Европрајда. До трећих литија, које су одржане 11. септембра на дан Усековања главе Јована Крститеља, притисци са Запада се појачавају, организатори недељне манифестације Европрајд не одустају од шетње, јавља се патријарх у посебном видео-обраћању, а Александар Вучић каже како се против LGBTQI+ активиста води крсташки рат у Србији.

Народ, природно неповерљив на сва нажалост лажна обећања која је давао Александар Вучић у претходним годинама, излази на литије 11. септембра у рекордном броју, крсни ход је ишао од Саборне цркве до храма Светог Саве, где је патријарх Порфирије, са осталим епископима и свештенством СПЦ, служио молебан за брак и породицу, и мир и слогу у народу.

У беседи на крају молебана, бројном народу који се окупио испред храма Светог Саве, патријарх Порфирије је све лепо објаснио. У свом, за мој појам мало предугом, али одличном говору, закључио је да ми православни Срби имамо наш систем вредности, да смо на њему вековима зидали своју православну, светосавску културу и да не желимо да нам неко из туђине намеће други систем вредности, свакако не онај за који ми сматрамо да није богомдан и природан. И на крају, не треба заборавити, патријарх Порфирије се, колико је мени познато, први пут јавно супротставио Александру Вучићу, који је неколико дана раније изјавио да се у Србији води крсташки рат против LGBTQI+ активиста, одговоривши (му) да ми Срби нисмо они који су повели крсташки рат, да ми Срби нисмо они који су отишли у неку другу земљу да намећемо своју вољу и свој систем вредности, већ да су модерни крсташи дошли у нашу земљу да нам наметну своје погледе и да нас поробе и униште.

У уторак, 13. септембра, уследила је званична одлука МУП-а Србије да се из безбедносних разлога отказују оба скупа: и геј-парада и народна литија, које су заказане за 17. септембар.

Ваљда ненавикнути на отпор народа и државе коју су окупирали, бахати и осиони политички Запад, као и активисти идеологије, захваљујући народном отпору који се пројавио у поменутим друштвеним метаморфозама и, битно је истаћи, јасним патријарховим речима, показаше се у правом светлу, као модерни крсташи који су дошли да нам наметну свој систем вредности, да нас поробе и униште. Амерички амбасадор Кристофер Хил, многи ЕУ-LGBTQI+ лобисти, најављују да ће се, без обзира на одлуку државних органа, геј-парада ипак одржати. Порука је јасна: мора да се зна ко је газда у Србији и ко доноси одлуке.

Шта ће урадити председник Вучић? То не знамо, то је његов проблем, рупа коју је сам ископао и у коју је сам пао. Много је, међутим, битније шта ћемо урадити ми, припадници „обичног“ народа.

Треба напоменути и истакнути следеће: Европрајд није отказан у потпуности, отказана је само геј-парада, тј. њихова шетња на отвореном простору, заказана за 17. септембар. Све остале активности и програм Европрајда, почев од подизања заставе дугиних боја испред Палате Србије на Новом Београду, који траје од 12. до 18. септембра, спроводе се у дело. Њихова агенда марша кроз државне и образовне институције је и даље активна, и уложиће сву снагу и напоре да је спроведу у дело. Док ово пишем, не зна се шта ће се дешавати 17. септембра, али треба да знамо следеће: без обзира да ли ће се LGBTQI+ активисти прошетати или неће, засади њихове идеологије у српском друштву, уз почетну подршку демократа, а касније уз значајну подршку напредњака, дубоки су и опасни. Они неће одустати од своје прецизно зацртане агенде, и само ће још силније и агресивније да ударе по нама.

Кључно питање је шта ћемо урадити ми, православни Срби? Предлажем хитно окупљање представника СПЦ са истакнутим интелектуалцима који се годинама баве овом тематиком (све сујете, поделе, подозрења и кланове треба да оставимо по страни); тај мали црквено-народни сабор треба да изнесе јасне захтеве упућене властодршцима: уклањање спорних садржаја из уџбеника за основну и средњу школу, повлачење усвојених закона којима се та идеологија уводи у правни систем државе, као и забрану ширења LGBTQI+ идеологије малолетним лицима. Док се тај сет захтева не усвоји, црквене литије треба одржавати. Наравно, никаква дискриминација особа које имају нетрадиционалну сексуалну оријентацију не долази у обзир. Они не смеју да буду дискриминисани, али ни привилеговани у српском друштву.

Имајући у виду оне језиве податке Завода за статистику с почетка мог текста, где годишње губимо више од 50.000 људи, једину привилегију у српском друштву треба да имају породице. Породична политика није социјална политика, у њену реализацију треба да се укључе све државне и националне институције, са јасним циљевима и задацима који породицу стављају у први план државне политике. (Али, то је тема за неку наредну анализу чији би радни наслов могао да буде Породица или ништа.)

Да закључим: једна ласта не чини пролеће и битка се не добија „на дивану дуван пушећи“. Треба да будемо одлучни, мудри и хитри. Народ је показао енергију. Људи који воде ову државу и најзначајније националне институције треба сада народну вољу да спроведу у дело и ставе ствари на своје место.

Из вишедеценијског друштвено-активистичког искуства, на ваше питање да ли сматрам да ће се мој предлог спровести у дело, разочараћу вас са одговором: сумњам да хоће! Сумњам, али се надам, а нада – умире последња!

 

У Београду, 16. септембра 2022.