Борис Над: Зачарани круг имплозије

ИСКРА на Фејсбуку

Демонстранти током нереда због полицијског насиља, Портланд, Орегон, 05. септембар 2020. (Фото: Reuters/Carlos Barria)

Сједињене Државе данас, убрзаним кораком, корачају ка дезинтеграцији и ка новом грађанском рату. Не постоји сила која би их у томе могла спречити. Нереди се неће примирити ни после избора

Ако ствари изгледају мрачно, то је зато, констатује амерички економиста Омар Хак, што се овакав начин живота ближи свом крају. „Живот какав сте познавали сада је готов. Будућност ће од сада постати огорчена битка за основне ствари. Основне. Ваздух, вода, храна, лекови, енергија. Ствари које су многи од нас некада узимали здраво за готово и претпостављали да ће једноставно бити у близини, као да их обезбеђује нека магија.“ Али с тим је сада завршено. Да ли сте икада помислили да ће ваздух који дишемо недостајати? „Већ се продаје као луксуз (а где другде) – него у Калифорнији. У истој оној Калифорнији која гори, с једне стране, и у којој бесни ковид с друге стране. Резултат? Сам ваздух је постао луксуз у Америци која се руши. Тако изгледа будућност…“

У питању је још један начин да се каже да се одређени начин живота завршава. Зашто су западне земље прошле горе него остале на испиту какав представља COVID-19? Зашто су оне источне прошле боље? И шта нас то учи о будућности? „Најпре нас учи да новац, моћ и историја нису гаранција успеха у овој бици за основне ствари о којој се сада ради. Можда богати могу купити чисти ваздух – али како да га купи читаво друштво? Заборавите на то.“

„Људи морају радити заједно како би то једни другима пружили. И ту је западни одговор на ковид пао. Западне државе су још засноване на илузорним појмовима слободе. Али сама слобода је оно што ће се у овом добу из корена променити – ако не по сопственом избору, онда силом освете природе.“

Епоха америчког цезаризма

Американци су до сада били опседнути идејом слободе, у којој нико не дугује никоме ништа. Постојала је сасвим одређена идеја о томе: о „слободи као индивидуалистичкој вежби у конзумеризму, статусу и тражењу задовољства“. Само што је та листа слобода већ застарела: „Каква је корист од ношења пиштоља ако се приближава цунами?“ Или: „Каква је корист ако можете да се борите око тога чији је Бог јачи ако не можете да удишете (чисти) ваздух?“

Вратимо се, још једном, примеру Америке. Американци не желе да сарађују поводом закључавања. Гувернери су се побунили и забранили људима да носе маске. „У међувремену, ’црвене државе’ постале су најгори ковид појас на свету.“ Њихов председник подстакао их је да то не схватају озбиљно. „Резултат је био то што је ковид експлодирао и вероватно је постао трајна животна чињеница – још једна дистопијска чињеница. У америчком колапсу чак ће и сам ваздух постати луксуз за богате.“ И то треба да научимо сви заједно: америчка слобода уопште није слобода. „Американци мисле да би требало да буду слободни да расипају – док пола света и даље остаје без пристојне хране, воде или санитације. Они замишљају да би требало да буду слободни да носе оружје до Старбакса, док је већи део света робовао бирању тих зрна кафе.“ То није модел за будућност; то је само „отровни мамурлук вековне бруталности“. Слобода за коју се они залажу је „слобода злоупотребе и експлоатације. Слобода да поенту свог живота учините онолико плитком, будаластом и глупом колико желите, попут пуког зарађивања новца“. Ова кобна „нагодба“, склопљена уз помоћ бруталне силе, сада се приводи крају: „Завршава се једно велико економско доба: доба прекомерне потрошње Запада.“

На чему се заснивало то раздобље прекомерне потрошње? Ствари сада постају очигледне. У основи, оно је било „последица једноставне, бруталне, сурове истине: 20 одсто света је било богато и бело, 80 одсто било је сиромашно и није било бело“. Тих двадесет одсто света, који је био богат и бео, поробио је и колонизовао онај део од 80 одсто, који је био сиромашан и није бео. И „ти векови злостављања и експлоатације навели су богата и бела друштва да уживају у издашном вишку… Доба прекомерне потрошње Запада производ је претходног доба западњачког ропства, колонијализма и империјализма. То доба је Западу омогућило да се обогати – а Запад је своје богатство расипао на потрошњу“.

Шта ће се даље дешавати? То није тешко наслутити. „’Ми’ нећемо поправити доба западне прекомерне потрошње“ (a „ми“ овде значи Американци). Американци, просечни Американци, не желе ни да чују за то: „Озбиљна расправа са западњацима, посебно са Американцима, о поправљању будућности постала је немогућа.“ Њихове очи се заледе а вилице се стегну сваки пут када се постави то питање. Уобичајена реакција коју изазива ово питање је бес. А требало би да је то само по себи разумљиво. Они нису вољни да промене свој начин живота, чак ни када су као друштво суочени са смртоносном пандемијом. Преостаје да закључимо: „Будале, фанатици и екстремисти ће се и даље пети на власт, јер просечна особа није способна за промене, али стари начин живота се урушава и у том вакууму се рађа фашизам.“

Још јасније. Живот какав смо познавали заиста се ближи свом крају: „Премало нас се може суочити са том једноставном чињеницом са храброшћу, захвалношћу, истином, добротом, љубављу и добротом. И шта онда можете очекивати да се догоди? А ако се ништа не промени, онда преостаје само колапс.“ Колапс, по свој прилици дуготрајан, у коме ће, једна по једна, бити укинуте све претпоставке благостања, високог животног стандарда за претежан број Американаца, и који ће отворити нову епоху „америчког цезаризма“.

Колапс на делу

Све би се ово, вероватно нешто касније, догодило и без пандемије. Амерички историчар Алфред Мекој смештао је предстојећи и неминовни колапс америчке империје у годину 2025. Сада би могао да измени своје прогнозе: колапс је већ на делу. Трка између Бајдена и Трампа неће, барем у том погледу, ништа променити. Оно што не уради један, урадиће други – и обрнуто. Овде је реч само о унутрашњем сукобу између две концепције америчке будућности, који се разликује једино у детаљима, остављајући неупитним њен главни аксиом: само Америка у том поретку може бити заиста суверена, као „јединствена и изузетна нација“.

Сувереност осталих држава представља само случајност, и нема никакав практични ни оперативни значај. Ту је, али само зато да би била кршена: било „добровољно“, било грубљим методама. Никакве стварне суверености не може бити поред „светске државе“ која је већ прогласила своју „универзалну јурисдикцију“ (у случају „Асанж“ на пример) и која се од „кинеске претње“ брани, али у самој Кини. Један поредак преко ноћи може бити претворен у претњу, у стање непосредне опасности уколико се коси с америчким интересима, или уколико је „уговор“ на коме је почивао проглашен ништавим – а то је, у овом случају, „кинеско право“ да за Америку производи читав низ производа који, по логици ствари, никад неће доспети на наплату.

Другим речима: ако Кина одбија да уступа своју робу САД – а у америчком случају реч је о привреди у којој 80 одсто отпада на потрошњу – и захтева за себе другачије услове, треба је вратити на њено право место. Америка је сама изабрала своју позицију, опредељујући се за „сектор услуга“ у будућем глобализованом свету – зашто се онда чудити што берзански индекси дословце експлодирају у време кад реална производња буквално стаје? Ни Русија ни Европа не могу се надати ничем бољем. Ако Русија настоји да прода своје енергенте Европи, суочиће се са санкцијама. Ако Европа производи своју робу и настоји да је прода негде у свету, она се богати на „амерички рачун“. (Удео у трошковима НАТО-а ту је тек споредни део: подразумева се да Европа (Европска унија) мора да плаћа за своју „слободу“.)

Све је у тој игри дозвољено, па чак и рат. И као што је то чинила у време Хладног рата, Америка поново окупља своје, присилне или добровољне, „савезнике“. Томе служе све приче о „слободи“ и „привилегованој, белој цивилизацији“, о потреби да се „заштити демократија“, као све и приче о „диктатури“, „тоталитаризму“ и о „аутократији“. Постоји само један, међународни поредак, који треба заштитити по сваку цену, и САД су одлучне да то учине.

Како каналисати гнев

За то време, догађа се можда највећа пљачка у историји. И пре корона кризе никада у историји социјална неправда и систематска неједнакост нису досегле овакве размере, као данас, када је, према податку изнетом пре неку годину у Давосу, свега осморо људи концентрисало у својим рукама запрепашћујуће богатство од 426 милијарди долара, једнако оном којим располаже 3,6 милијарди најсиромашнијих на планети. У време корона кризе ствари постају неупоредиво горе: у овом тренутку одвија се грандиозна пљачка, када се десетине милијарди долара преливају у џепове већ пребогатих „милијардера суперпредатора“.

Америчка криза није настала нагло него је ова социјална и културна криза почела из врло једноставног разлога, који је закономерно довео до такве имплозије – до економског колапса. Почела је најкасније 1970-их година. „Совјетски Савез је стагнирао тридесет година – и то је било довољно да се распадне на мале нације, од којих многе данас пропадају у ауторитарним државама. Америка је стагнирала педесет година. То је готово двоструко дуже, пола века током којих просечни приходи заправо нису расли.“ Јер, друштво се дезинтегрише управо на овакав начин: „економија пропада и са собом доноси неповерење, што производи политичку имплозију друштвеном дезинтеграцијом“.

Коначно, наступа доба демагога. То је оно чему данас присуствујемо. „Прави Американци“ наступају против мањина: белци против црнаца, црнци против белаца, белци против Јевреја, Мексиканаца, Кинеза, избеглица или имиграната. Поново се уздиже „бела радничка Америка“. Али њен прави непријатељ јој је непознат, она нема појма против кога се буни, остаје једино питање да ли ће се њен гнев каналисати, хиљадама погрешних канала, или ће се усмерити на праву страну.

Не треба овде бити оптимиста. Оптимизам је заправо неумесан. Криви су увек други, обавезно нека страна сила, она која „отима Американцима будућност“, или нека мањинска група, унутар САД. Док се друштво у целини исцрпљује, неко се користи: то је она шачица одабраних на врху, у чије џепове се у овом часу сливају десетине милијарди долара туђег, свеже одштампаног новца.

То је, у ствари, зачарани круг имплозије, у коме једна ствар повлачи другу. „Токсични остаци ропства и сегрегације, који никада нису нестали“, доводе до економског колапса и до социјалне дезинтеграције, пошто су се друштвене везе покидале а поверење умрло, што опет изазива друштвену имплозију.

Чињенице о томе говоре јасно, саме за себе: „Амерички БДП пао је за 31,4 одсто током другог квартала 2020. године, а тај пад је без преседана у читавој америчкој историји.“ Више од 60 милиона Американаца до сада је поднело захтеве за накнаду за незапослене. Тај пад је већи од свега што смо видели током читаве повести САД. Укупни дуг је до данас прешао 27.000 милијарди долара – и не престаје да расте. Расту, и то вртоглаво, и лични дугови, од дуга кредитне картице до „медицинског дуга“, од студентских дугова све до „дуга за ручак“. Нема назнака да ће се овај пад зауставити, а посебно не да ће прећи у брзу кривуљу успона и опоравка, у облику латиничног слова „V“. Све нам говори да је ово тек почетак дуготрајног колапса једног друштва. Све у свему: од некад „најсјајније економије света“ остали су само „вртоглави Хималаји дугова“ (Пепе Ескобар).

Један пример за то је довољан: затварање малопродајних трговина у Сједињеним Државама наставља се убрзаним темпом, који је апсолутно без преседана. Али од тога нису изузети ни велики ланци. „Будући да толико Американаца нема посла, банке хране диљем земље носе се са цунамијем потражње. Непрегледни редови за храну су сцене за које нико не би рекао да се догађају у Америци… Ко још увек има свој посао и није био присиљен посетити банку хране током ове кризе, требао би бити захвалан на том благослову“ (Н. Бабић).

Закључак се сам нуди. Сјајна америчка економија имплодира изнутра. И будући да је Америку до сада на окупу држало „Његово величанство долар“, Америка данас, убрзаним кораком, корача ка дезинтеграцији и ка новом грађанском рату. Не постоји сила која би је у томе могла спречити. Нереди се неће примирити ни после избора. Та могућност је за сада, како се чини, посве искључена.

Нови грађански рат

Основ за овај црни сценарио већ је постављен. Најпре су, у побунама Антифе и сличних организација, срушени споменици „оцима оснивачима“ САД, све оно на чему је почивала скоро „мистична вера у изузетну нацију“. Потом су, један за другим, у неповрат отишли и сви споменици вођама конфедерације. Шта је следеће на делу ако не уставна криза? На првом месту, изгубљено је поверење. Не постоји више никакав консензус међу сукобљеним присталицама једне и друге стране, а ниво мржње превазилази онај из периода Грађанског рата у Америци.

„Американци се последњих месеци наоружавају утрострученом брзином. У јуну су САД обориле сопствене рекорде. Званично је продато више од 3,9 милиона кратких и дугих цеви.“ Уз све то, и Бајден и Трамп позивају присталице да се ни по коју цену не прихвати изборни пораз.

Да ли је грађански рат неминовност? Вероватно не. Ово је тек један, али највероватнији могући исход. Чувени амерички устав, „светионик демократије у свету“, као и уставне одредбе којим се регулишу избори, већ су одавно застарели и траже ревизију. Није, међутим, јасно у ком смеру би та ревизија требало да иде. Да ли у смеру јединствене републике на северноамеричком континенту, или у правцу „домовине храбрих и земље слободних“, уточишта за све „прогоњене“ мигранте на планети?

„Како год Американци гласали 3. новембра, чини се да резултат неће одговарати ниједној страни.“ Трампове присталице на терену формирају наоружане милиције. „Бајденови спонзори формирају бројне ’невладине организације’, које имају своје борбене ћелије по градовима и спремају их за оружане нереде на дан избора.“ „Плаве државе“ против „црвених“, и обрнуто? Раскол је дубљи него што изгледа на први поглед. Одговара му подела на Хартленд – унутрашњост, „црвене државе“, и Цивилизације мора – „плаве државе“, у којима доминирају демократе. Неће га зауставити чак ни уклањање харизматског Трампа. Пре ће му дати нови замах.

Америка данас иде ка новом грађанском рату. Ако не баш данас, онда сутра. Али данас је вероватније од сутра.

 

Борис Над je писац, публициста, сарадник недељника Печат и портала Нови Стандард. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња „Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018).

 

Насловна фотографија: Nathan Howard/Getty Images

 

Извор Печат

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.