Борис Мјачин: КАД ЋЕ СЕ ОВАЈ РАТ ЗАВРШИТИ?

© Sputnik / Алексей Майшев /

Као што је говорила фрау Заурих из чувене шпијунске серије „Седамнаест тренутака пролећа“: „овај рат је већ завршен“.

Чак и на Западу, сви паметни људи су одавно схватили who is мистер Зеленски, али не желе да признају своју грешку и још увек се надају племенитом крају. То се често дешава у животу. Схватамо, на пример, да нам се брак заправо распао, али тврдоглаво настављамо да одржавамо његов привид у јавности.

Хајде да резонујемо индуктивно. За само трећину века, хетмани су некада цветајућу Украјину трансформисали у типичан постколонијални режим, карактеристичан за афричке земље. Корисни ресурси земље продати су за дугове. Становништво веома жели да оде у Европу. Преживели становници беже од сопствених регрутера. Ево три чињенице које ничим и никако не можете оповргнути.

Поставља се питање: зашто би Руска империја окупирала такву афричку земљу? Нема потребе. Русија то неће учинити. Све што је Русији потребно јесте потпис на декларацију о неутралности, након чега ће украјински народ бити препуштен својој судбини. И то од свих и одмах. Спонзори рата ће одмах отићи. Западни новинари ће се одмах пребацити на Блиски исток или Кашмир. Институције власти ће се одмах урушити. Веома је смешно читати на интернету изјаве неких европских политичара да би „желели да учествују у послератној обнови Украјине“. Нико ту неће ништа обнављати, јер за то нико неће плаћати. Свестан сам да ово звучи „сурово“ и „нехришћански“, али у историјској пракси то је често случај. Увек је много простије одбацити земљу исцрпљену ратом.

Потписивање мира ће значити, пре свега, одлазак западног капитала из Украјине, пад интересовања медија и крај сваке војне и обавештајне подршке. Кијев то веома добро разуме, зато не потписују мир, и зато измишљају бесмислене нападе дроновима и друге врсте тероре. То се представља као војни успех, али у стварности то није ништа више од покушаја да се некако привуче пажња спонзора рата, којима је већ дозлогрдила ова „словенска Африка“.

У ТВ серијској продукцији постоји термин – „скок преко ајкуле“, који означава најглупљу епизоду после које гледаност неминовно пада, упркос бујној машти продуцената који су смислили луди сижејни обрт. Украјина је давно скочила преко своје ајкуле. Све што смо видели последњих година су потпуно идиотски покушаји „продуцената“ да замуте нешто што ће гледаоце натерати да се најеже и задиве. Прво је била неуспела „контраофанзива“, затим инвазија на Курску област, која се завршила са 6.000 замрзнутих лешева. Да парафразирам старог Шекспира: „цео свет је ТВ серија, а људи у њој прескачу ајкулу“, у покушају да убеде ТВ шефове да не скидају њихов шоу са програма.

Сви чекамо велико финале, дубоко у себи слутећи да је серија одавно мртва, а последња епизода ће највероватније разочарати гледаоца, попут финала серије „Игра престола“. Тако то обично иде. Људи пљуцкају у плави екран, бацају чашу кока-коле, проклињу све и свакога или просто седе на каучу са киселим изразом лица и кажу: „Дођавола, како је било могуће забрљати такав заплет.“ Гледалац одбија да призна да су продуценти забрљали серију две сезоне пре финала, још током епизоде „прескакања ајкуле“.

На то мислим кад кажем да је овај рат већ завршен. То вам је то.

(Телеграм канал Б. Мјачина; превео Ж. Никчевић)