Борис Мјачин: ЧУДАН НЕКИ СВЕТ
Разлози за иранско-израелски сукоб веома су једноставни. Израел је подржавао шахов режим, који је срушен Исламском револуцијом 1979. године. Сходно томе, револуционари су сав свој бес пребацили на шахове пријатеље, односно на Израел и САД. На исти начин, у Русији, свргнувши цара, ми смо своју мржњу пребацили на апстрактне „капиталисте“. То се често дешава. Инерција непријатељства је, генерално, једна од главних покретачких снага историје.
Међутим, не треба мислити да ће та инерција неминовно довести до сукоба са катастрофалним последицама. Није тешко приметити барем то да се слична пуцњава између Ирана и Израела догодила пре нешто више од годину дана, у априлу 2024. године, и тада се све завршило – ничим. Повезивање овог догађаја са падом режима Башара ел Асада у децембру исте године је, наравно, могуће, али веома натегнуто. Асадов режим је пао због неспособности за преговоре и због унутрашње сиријске кризе, а не зато што су Персијанци били лоши у пуцању на Јевреје.
Специфичност блискоисточне политике састоји се у томе што ту често видимо ривалство између две подједнако суморне снаге, које по дефиницији не могу да победе. Међутим, све се драматично мења кад се у региону појави трећи играч. Из неког разлога, све се окреће наглавачке. На пример, у 13. веку, Мамелуци и крсташи су се ту надметали, са променљивим успехом. А онда су догалопирали Монголи. Монголи су поражени (3. септембра 1260. код Ајн Џалута), али већ 30 година касније Мамелуци су истерали крсташе из Триполија (1289) и Акре (1291). Хоћу да кажем: док се не активира трећи играч (на пример Турци), ствар ће бити ограничена на пуцњаву са нејасним последицама.
Потпуно је нејасно зашто би Иран желео да освоји Израел. Потребно је да мобилише вишемилионску војску, прво освоји Ирак и Сирију, па тек онда изврши инвазију на Палестину. Такође је нејасно како ће Израел победити земљу са осам пута већом популацијом. Ако убијете пар ксировских генерала, ништа се неће променити, још један шиитски фанатик ће доћи у штаб, то је све. Па ето, бомбардујете неку нуклеарну центрифугу, Иранци неће имати атомску бомбу, и шта мислите, неће живети без бомбе или шта?! Некако су живели 46 година, а сад ће се расплакати и умрети?
Сви ови популарни интернет аргументи увек су тотално нелогични. Такође је веома популарно измишљати „револуцију“ или „побуну генерала“. Стара и глупа песма, добро позната по својој украјинској верзији – „уплашићемо Москаље нападима дроновима толико да ће они свргнути Путина“. Али на Блиском истоку се чак и то може десити, јер су оба конкурентска политичка модела веома слаба. Израел је по својој природи колонија белоликих имиграната, која снажно подсећа на крсташке државе из 11–13. века. Таква колонија може постојати само ако је неко стално храни. А ирански модел меша „зелене“ (исламистичке) и „црвене“ елементе, који овај јорган вуку у различитим правцима. Генерално, највероватније ће Персијанци и Јевреји наставити да размењују ватру све док, из неког разлога, не почну неке озбиљније активности, а не међусобни терор, у овом региону тако омиљен.
С тим у вези, симпатије обичних Руса за једну или другу страну у овом сукобу мени су несхватљиве. Ово је најобичнији Блиски исток, прихватите то, смирите се. Овде сви радосно пуцају једни на друге, а затим се са истим сладострасним узбуђењем венчавају. Чудан свет. Ту се ништа не може прогнозирати, јер је све тако крхко. Као што у таквим случајевима кажу руски грађевинци, „све виси о концу“.
(Телеграм канал Б. Мјачина; превео Ж. Никчевић)
