БИСКУПИ, УСТАШЕ И СРПСКА ДЕЦА: ПОДСЕЋАЊА ИЗ КЊИГЕ ДРАГОЈА ЛУКИЋА „РАТ И ДЕЦА КОЗАРЕ“(1)

фото: wikipedia

 

ПИСМО ХРВАТСКИХ БИСКУПА

 

        Хрватски бискупи су се обратили СА Сабору СПЦ поводом канонизације деце – мученика страдалих у концлогорима за децу на територији НДХ. У писму, између осталог, стоји да је прича о логорима за децу комунистичка пропаганда:“Због свега тога остајемо у неверици и у тузи јер имамо утисак да је „Свети архијерејски сабор СПЦ-а“ у овом питању очигледно прихватио реторику и комунистичку пропаганду која је препуна неистина и манипулација, где се недужнима покушава подметнути кривица за наводна мучења и убијања деце која су у хиљадама, управо љубављу и бригом хрватских католика, спасена од смрти и преживела тешке ратне прилике.

Уз неверицу и жалост, без икакве намере задирања у критеријуме за канонизацију других Цркава, изражавамо своју дубоку забринутост ако се одлука темељи на неистинитим чињеницама. Наиме, такав чин може озбиљно нарушавати међусобно разумевање и заједничко служење Истини између Загребачке црквене покрајине и челништва Српске православне цркве. Дубоко жалимо за умрлом децом, а та се бол повећава када се њихова страдања покушавају искористити на најгрубљи начин.

Сматрамо неизоставним, а са том намером и молимо, да се у погледу недовољно осветљених тема из прошлости односа Хрвата и Срба, католика и православних, одбаце свака суђења преузимања и продужавања неистина промовисаних у комунизму, као и њихово прилагођавање неким садашњим идеолошким и политичким циљевима који су супротни Христову јеванђељу и ширењу небескога краљевства.

Ако се вишесложним питањима збрињавања деце у прихватилиштима у Јастребарском и Сиску приступа некритички, без утемељења на историјским чињеницама и истини, посредно се вређа достојанство понајпре жртава, али и оних који су понижени, због тога што су – што је посве апсурдно – чинили добра дела. Изнесене клевете дају расти стаблу које може уродити само злим плодовима све већега удаљавања између католичких и православних верника, уместо прочишћавања и приближавања снагом Божјега Духа, Духа истине којега је небески Отац, по нашем Спаситељу, даровао својој Цркви.“

 

 

У СЕЛИМА ПОТКОЗАРЈА

 

Драгоје Лукић: „У анале монструозних усташких злочина из првих дана окупације уписани су „августовски покољи“ 1941. године извршени у селима око Приједора и Босанског Новог, када се народни устанак већ био распламсао у читавом Поткозарју. Једна усташка бојна за 20 дана убила је 6.000 људи и жена, а са њима и 212 дјеце. Тих дана убијани су људи на све стране, по двориштима, на кућним вратима и капијама, по баштама и на приједорској пијаци, на мосту и обалама Сане. По крвавим улицама усташе су с пјесмом пратиле колоне запрежних возила претоварене својим жртвама. Душанка Радишић, дјевојчица из Рудица код Босанског Новог, изранављена, преживјела је усташки покољ: „У авлији куће Ђоке Ољаче, клали су нас као овце, убијали маљем, крампом и сјекиром. Кућа и све помоћне зграде, а нарочито пространа колница, биле су испуњене лешевима. Када су мајке молиле да не убијају дјецу, усташе су чиниле супротно. Прво су клале дјецу, а онда родитеље. Тако су дотукле и Митра Ољачу, а он је викао: ‘Живјела Србија! Не можете нас све поклати. Остаће неко да и вама суди за оваква злодјела’.“

 

СЛУЧАЈ ПОРОДИЦЕ ЈАНДРИЋА

 

Драгоје Лукић:“У селу Читлуку живјела је велика породица Јандрића. Тог јутра када су усташе упале у кућу Микана Јандрића, његов најмлађи син стајао је у сталку. А онда, као да се небо сручило на мајку — зликовац је сјекиром одсјекао дијетету обје руке. Тада су усташе убиле Љубу, Вукашина и Ружу Јандрић, а све троје су имали само 11 година. И у Водичеву је тада све горило. Плануле су куће и жита, зграде, сјенокоси и плотови. Мајка Пере Ћурића није могла да побјегне са петоро унучади. Заклали су их. Миља Кнежевић сакрила се у кацу, али њен отац Мирко то није могао. Усташе су га заклале и бациле у живицу. Миља је то видјела. Зликовци су убили двогодишње унуче Стоје Радман из Врбашке, затим њену кћерку, а на крају и њу. Јованку Сукало прво су присилили да гледа како јој умиру троје дјеце. Најстарије је имало девет година. У засеоку Вуруне убијене су 84 особе, а међу њима 24 дјеце поклано је у једном подруму. У селу Котуревима усташе су убиле двоје дјеце Симе и Ковиљке Кондић. Благоја је имао три године, а Мира шест мјесеци када ју је зликовац набио на бајонет и носио кроз село. Низали су се злочини под Козаром један за другим. Тако су усташе, предвођене злогласним Максом Лубурићем, сравниле са земљом село Драксенић надомак Јасеновца. Стравичан масакр извршен је 13. и 14. јануара 1942, кад је у сеоској цркви убијено 208 становника, међу којима и 85 дјеце. Еве како су ово усташко „натјецање у крви“ описали преживјели свједоци — Анка Павковић, Анка Лукач и Мира Благојевић: „Црква је била пуна лешева, а крв је достизала до врха ципела. На самом олтару била је наслоњена, као да спава, убијена жена Николе Драчине. Пред црквом, наслоњена на тарабе, лежала је Марта Врнић са двоје дјеце. Обе дојке биле су јој прорезане и кроз њих провучене ручице њене дјеце. Дјечје руке биле су везане жицом. Мало даље од Марте лежала је Деса Лончар и њено дијете набијено на колац.“

 

ФРА СОТОНА

 

Драгоје Лукић:“Козара чува успомену на један од најмонструознијих усташких злочина, извршен 7. фебруара 1942, кад је убијено 2.300 становника Дракулића, Мотика и Шарговца, села покрај Бања Луке. Врхунац дивљаштва усташе су испољиле у покољу 551 дјетета:у Дракулићу 294, Мотикама 207 и у Шарговцу.  Усташку Павелићеву тјелесну бојну у овом злочину предводио је Мирослав Филиповић-Мајсторовић, капелан самостана у Петрићевцу. Овај крвник имао је још једно име — Фра Сотона. Добио га је у Јасеновцу, као један од логорника. Када је заклао седмогодишње дијете Ђуре Гламочанина, с крвавим ножем у рукама Фра Сотона је храбрио неодлучне: „Ово ја у име бога покрштавам изроде. Усташе, слиједите мој пут! Све гријехе узимам на своју душу!“ Миле Тодоровић, коме је у овом покољу убијена читава породица, прича: „Дошао сам кући, а она пуста. Само у штали краве ричу. Када сам изишао, чуо сам неко чудно крчање. Пришао сам ближе и видио гомилу поубијаних. Стојан Срдић, сасјечен и искрвављен, сједио је и јечао. Од једног малог леша учинило ми се да је моја најмлађа кћи. Онда сам се онесвијестио.“

 

НЕМЦИ СУ СТАЈАЛИ ИЗА СВЕГА

 

Драгоје Лукић:“Похвала генерала Штала упућена 18. јула 1942. борбеној групи „Западна Босна“ за изванредан успјех у разбијању партизанских снага на Козари и Просари дубоко је утиснута у најкрвавију хронику козарског народа. У њој се, између осталог, наводи: „Данашњим даном завршен је подухват борбене групе на простору Козаре и Просаре. Цјелокупно становништво опкољеног подручја је исељено и тако извршено темељно чишћење простора ради стварања мира и реда на овом подручју које је за Њемачку стратешки и господарски од изузетне важности.“

Све је испланирано по замисли Хајнриха Химлера и његово разрађено упутство од 25. маја 1942. године гласи: „Акције против особа које помажу партизанима у Југославији морају бити немилосрдне. Мушкарце из осумњичених породица, па чак ако се ради и о читавим племенима, треба без изузетка, стријељати. Дјецу стријељаних бандита треба одузети њиховим мајкама и смјестити у њемачке провинције како их оне не би одгајале у мржњи према Нијемцима. Мајке ћемо послати у концентрационе логоре. Без милости морамо остварити наш план колонизације.“

Натпоручник Шмит Забиеров, стални њемачки представник у логору Стара Градишка, ангажован на преузимању радне снаге за ваздухопловне творнице у Њемачкој, у свом извјештају од 12. јуна 1942, између осталог, наводи: „Заточеници који се тамо налазе региструју се од православаца и управа није могла да пружи никакве податке о њиховом броју, али се цијени на више хиљада, претежно жена и дјеце. До сада је пребачено у Њемачку за рад у пољопривреди 2.500 особа. Како се могу упутити обитељи са старијом дјецом, она најмања су препуштена бризи хрватске државе. Нужна посљедица тога је, значи, одвајање. У једном дворишту видио сам стотине дјеце, већ одвојене од њихових мајки, како чекају на своју даљу судбину. Санитарних уређаја нема, дјеца леже на дворишту под ведрим небом и вапију за водом и храном.“

 

СВЕДОЧЕЊЕ ВЛАДИМИРА МИЈАТОВИЋА

 

Владимир Мијатовић, дете логораш: „Имао сам 12 година када сам из Дубице са мајком и седмогодишњом сестром дотјеран у Стару Градишку. Усташа Анте Врбан наредио је да предамо све вриједности које имао, новац и друге драгоцијености. Једну жену, у чијим је опанцима пронађено неколико куна и златника, Врбан је пиштољем устријелио у чело, рекавши да ће свако тако проћи ко покуша да нешто сакрије. У ‘Кули смрти’ гдје смо смјештени, читав простор је био испуњен до посљедњег мјеста женама и дјецом. Убрзо затим усташе су тражиле од свих оних који имају дјецу да их предају. Тада је настала тешка и мучна ситуација која се не да описати. Дјецу су силом одвајали од матера. Када су и нас потјерали иза зидова, чули смо само јауке и запомагања. Од тада нисмо видјели нашу мајку. Отјерали су нас у дјечји логор у Сиску, одакле смо имали срећу да извучемо живе главе.“

 

СВЕДОЧЕЊЕ МАРЕ ВЕЈНОВИЋ – СМИЉАНИЋ

 

Мара Вејновић-Смиљанић, као млада дјевојка логораш овако је доживјела агонију дјеце у Старој Градишки, јуна 1942: „Ужасни крици људског бола, јада, немоћи и избезумљености чули су се у логорском простору када су усташе отимале мајкама малу дјецу. Обично би групе усташа, с бајонетима на пушкама, сатјерале мајке са дјецом у круг. Најприје су тражили да се одвоје мајке и дјеца добровољно, а када то нису могли постићи, силом су их раздвајали. Дјеца и мајке су се чврсто збијали једни уз друге и запомагали. Поједине мајке скакале су на голе бајонете и падале пред њима. Потом су дјецу убацивали у велику логорску зграду. У поједине собе сатјеривали су и по 50 дјеце, која су у тај простор могла стати једино у усправном положају. Неколико опатица (часне сестре) ишле су од собе до собе с неком текућином у кантицама и кистовима мазале дјеци уста. Говориле су да је то текућина за ублажавање жеђи. Међутим, послије краћег времена дјеца су почела да се превијају од болова, да дозивају мајку, оца, сестру, брата. Јауци и крици постајали су све ужаснији. Дјечја тијела су се повијала и падала, а како мјеста није било, рушила су се једно преко другога. Измијешале су им се руке, ноге, главе. Њихове усне су биле живе ране. Умирала су у најтежим мукама и вапајима. И то је трајало данима. Логорашице, које су усташе за то одредиле, трпале су у деке мртву дјецу и односиле на мјесто одређено за лешеве.“

 

ЈЕЛКА ЦИХАБЕР ГОВОРИ

 

Јелка Цихабер из Земуна, заточеница женског логора у Старој Градишки, записала је: „Највећи број дјеце са Козаре одвојен је од родитеља и смјештен у посебне одаје логорске економије. У неописиво тешким условима дјеца су брзо физички смалаксавала и постајала плијен свакојаких заразних болести. Поред тога усташе су масовно ликвидирале ову дјецу тако што су у нешто обилнију храну додавале извјесне количине масне соде.“

 

ДРАГИЦА КЛИКИЋ – ФИЛИПОВИЋ

 

Драгица Кликић-Филиповић, која је у логору Стара Градишка провела више од двије године, овако описује страдање дјеце: „У љето 1942. године више пута се пунио и празнио логорски простор народом са Козаре који је овдје дотјериван са свом својом покретном имовином. На једној чистини унутар логора вршено је разврставање, одузимана имовина и одвајање дјеце од родитеља, жене од мушкараца. Одатле су се данима могли слушати само јауци. И жене су раздвајане у двије групе: способне за рад у Њемачкој на једну страну, које су камионима пребацивали на жељезничку станицу, а старије и немоћне су изводили из логора на мјеста одређена за ликвидације. Њихову крваву одјећу смо данима прале и сортирале у складишту. Одвојену дјецу у прљавим просторијама брзо је захватила крвава дизентерија. Лежала су непомично и мртва и жива заједно. Умирало их је и по двадесеторо дневно. Било је ту дјеце од неколико дана и до 14 година. Анте Врбан, који је надзирао читав логорски простор, наредио је једној групи заточеница да преносе дјецу у неке друге просторије. И док су жене у ћебадима преносиле дјецу и трпале једно на друго, Врбан је с пиштољем у руци стајао поред њих. Сва ова дјеца су исте ноћи погушена плином. Жене које су биле приморане да преносе ову дјецу, а међу њима и Џордана Мандић-Фридлендер, која сада живи у Израелу, дуго послије тога нису могле доћи к себи.“

 

НАЈТЕЖИ ДАНИ У СТАРОЈ ГРАДИШКИ

 

Ево како је Џордана Фридлендер описала своје најтеже дане у Старој Градишки: „У српњу 1942. са Козаре је пристизало у логор и по 5.000 жена и дјеце. Усташа Анте Врбах одредио је нас 20 заточеница хрватског женског логора да се бринемо о дјеци која ће, наводно, бити усташка младеж. Било је ужасно гледати мајке када су им отимали дјецу и гурали на један испражњен логорски простор. Једног јутра нам је наређено да покупимо дјецу што су преко ноћи озебла и по њима пала роса и да пренесемо у просторије приземне зграде која се налазила непосредно уз злогласну Кулу. Преносили смо их и по петнаесторо у једном ћебету. Собе смо напуниле и преко метра висине, трпајући једно на друго. И док смо ми ишле по сљедећу туру, она већ донесена су се размилела тако да нисмо могле проћи кроз врата а да их не погазимо. За једно дијете које је лежало поред врата са ножицом преко прага, Врбан ми је довикнуо: ‘Гурни га, није ти га мајка родила’. И док сам се ја колебала како да то учиним, он је зграбио дијете за ногу и лупио дјечјом главом по собном зиду. Када су просторије напуњене тако да се више није могло угурати ниједно дијете, Врбан је донио циклон. Послије тога, недалеко од логора, гробари су ископали 11 великих рака у које су покопана угушена дјеца. Иначе, гробари у Старој Градишки могли су да живе најдуже 14-20 дана. Онда су и они убијани.“

 

ОДУЗИМАЊЕ ДЕЦЕ

 

Маријана Амулић, такође заточеница женског логора у Старој Градишки, свједочила је о овом злочину: „Тога дана у логор су дошли Макс Лубурић, Љубо Милош, Ивица Матковић са групом нама непознатих усташа. Разлог те посјете био је одузимање дјеце од родитеља. Ужасавајућа вриска мајки и плач дјеце. Слика је била стравична, поразна. Већа дјеца су бјежала, покушавала да се сакрију. Настало је звјерско батинање, кундачење. Жене су биле избезумљене, тукле су се са усташама за своју дјецу. Све је било узалуд. Дјеца су лежала беспомоћна, без снаге за плач. Умирала су полако и тихо. О њима се бринуло двадесетак логорашица, беспомоћних као и дјеца што су била. Када нам је наређено да смјестимо дјецу у двије просторије једне приземне зграде у кругу логора, Анте Врбан, усташки поручник у заповједништву логора, залијепио је прозоре са папиром и с маском на лицу убацио у просторије са дјецом цијанкалиј. Потом је залијепио и улазна врата. У логору је послије тог језивог уморства завладала ужасна тишина. На све нас је пала нека мора, ходале смо погнутих глава, за читав живот осуђене да носимо у себи терет свирепог уништавања дјеце са Козаре.“

 

ПРИЧА МАРИЈЕ ЧИЗМАК

 

И Марија Чизмак била је очевидац страдања дјеце у злогласној староградишкој Кули. Године 1945. испричала је ову језиву причу Јани Кох, загребачкој књижевници: „Ноћу су дошли кољачи, Карамарко и Орешковић. Карамарко је обилазио дјецу са дугим кољачким ножем и клао их тако да је сваком зарио оштрицу дубоко у грло. Дијете набодено на нож одбацивао би колико је даље могао и тако се ослобађао од своје жртве. Мању дјецу Орешковић је давио рукама или их је хватао за ноге и ударао више пута о греде тавана. Крв и мозак циједили су се низ зидове. Њихове проклете руке биле су крваве до лаката. Невина дјечја крв циједила им се низ хлаче и чизме. Газили су преко живих и преко мртвих. Пуцале су дјечје кости. Најстрашније је било то што су дјецу клали, давили и убијали пред очима оних који су чекали да и сами дођу на ред.“

ЈАСЕНОВАЦ

Драгоје Лукић:“Јасеновачко стратиште, то непресушно језеро бола, које се од Крапја до Старе Градишке простире на површини од 210 квадратних километара, прогутало је више од 10.340 дјечака и дјевојчица чија су имена до сада утврђена. Међу њима је 5.683 малих Козарчана. Међутим, колико је тачно убијено дјеце у Јасеновцу, гдје је граница између живота и смрти била потпуно избрисана, вјероватно се никада неће сазнати. Али, већ сада се поуздано зна да су у овом паклу смрти биле најстрашније. Како су се усташки злочинци садистички иживљавали над дјецом показује запис са свједочења Љубе Врањеша, логораша из Јасеновца: „Једна жена држала је на грудима дијете старо можда шест мјесеци. Наишли су Љубо Милош и Анте Врбан. Милош се обратио жени: — Молим вас, да ли би га дозволили мени? Узео је дијете и почео говорити како је лијепо. Онда се окренуо Анти Врбану и командовао: — На готовс! Врбан је извадио каму, а Љубо Милош је бацио дијете у ваздух и оно је пало на исукани Врбанов нож. Мајка је вриснула и потрчала према } дјетету, али ју је Љубо Милош пресрео, зграбио за косу и заклао. Онда се Љубо Милош окренуо према мени и упитао: — Да ли си нешто видио и чуо? Рекао сам да ништа нисам видио. Милош је онда викнуо да се губим на посао и ја сам се брзо удаљио, пренеражен и престрашен.“ На суђењу Љуби Милошу, једном од најкрвавијих команданата јасеновачког логора, 13. јула 1948, једно од питања судије било је: — Шта се радило и како се поступало са дјецом? — Она су такође ликвидирана на исти начин као и одрасли. У разговору са Фра Мајсторовићем дознао сам да је дјецу много теже убијати него одрасле. — Зашто? — Јер дијете има много јачи живот него одрастао човјек. — Како је он то знао? — Он је то радио — рекао је Милош.“

 

ЈАСТРЕБАРСКО

 

Драгоје Лукић:“Дјечји логор у Јастребарском био је под покровитељством часних сестара конгрегације Св Винко Паулски и управом злогласне Берте Пулхерије. Кроз овај логор је прошло 3.336 дјеце. Према списку Министарства удружбе, у логору је умрло 452 дјеце. Међутим, на основу евиденције Фрање Иловара, чувара мјесног гробља у Јастребарском, који је сахрањивао дјецу по „комаду“ и о томе водио „Дневник укопа“, у овом логору је умрло 768 дјечака и дјевојчица. „Прихватилиште за дјецу избјеглица“, у ствари, највећи дјечји логор, налазило се у Сиску и било је под покровитељством „женске лозе“ усташког покрета. Кроз Сисак је прошло 6.693 дјеце, од којих је, за три мјесеца ца, убијено или услијед тешких услова умрло 1.600 дјечака и дјевојчица. Већина их је била са козарских општина: Градишке, Дубице и Приједора. О страхотама у овом логору сачувани су многобројни аутентични докази, од којих наводимо само једно свједочанство. Др Велимир Дежелић, функционер Црвеног крста Хрватске, пред Комисијом за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, овако је 3. септембра 1945. године описао страдање малишана у усташком логору у Сиску: „Најзлогласнији је дјечји логор у Сиску. Силом одвојену дјецу од родитеља усташе су затвориле у просторије заражене пјегавцем. Сем тога, Антун Најжер, лијечник и једно вријеме управник логора, православну дјецу је масовно ликвидирао затрованим ињекцијама. Знали смо да је помор дјеце катастрофалан, али све наше интервенције биле су узалудне. Очајан, једног дана, отпјешачио сам изван града и пред неком већом кућом наишао на неколико припитих усташа који су ме зауставили и легитимисали. Онако срдит, оштрије сам реагирао, алудирајући на њихову Прихватну станицу. На то ме је један усташа цинички упутио да се попнем под кровиште зграде па ћу видјети малу подружницу прихватне станице. Ту сам на прегрштима струготине и разастрте сламе видио петнаестак посве нагих обешчашћених лешина дјевојчица.“ Били су то, колико је уопште познато, једини концентрациони логори за заточенике у пеленама у Европи, а можда и у свијету.“

 

ОСЛОБОЂЕЊЕ ДЕЦЕ ИЗ ЈАСТРЕБАРСКОГ

 

Ратни репортер дринићке „Борбе“ 1. октобра 1942 овако је описао сусрет са децом ослобођеном из усташког логора: „Видио сам их први пут у Петровцу: колону поцијепане и босе дјеце, чије су очи свијетлиле, а ријечи: „ми смо ослобођена дјеца“ весело и поносно звучале. Стигла су са хрватско-словеначке границе, послије осамнаестодневног пјешачења. Блиједа и испијена дјечја лица тужно су говорила о трагичним данима ропства, о животу иза логорских жица, о отетим дјечјим радостима, о разбијеним дјечјим животима. Сада сам их видио поново и то није више колона ослобођене, већ слободне дјеце. Она причају једноставно и мирно. Најстаријем је 14, а најмлађем 8 година. Она још млађа остала су „негдје тамо“. Питам их о свему што су доживјели. Питам и стално стрепим да не упитам нешто што ће које од те дјеце забољети. Стрепим да не повриједим отворене ране. Сваки од њих пошао је с Козаре с цијелом породицом у ропство, а вратио се сам у слободу! Славку Змијањцу остали су негдје у ропству отац, мајка и два брата; Десимиру Шмитрану отац, мајка, четири сестре и брат; Теодору Радумилу отац, маћеха, три брата и двије сестре; Огњену Чекићу отац, мајка, шест браће и сестара; Марку Хоџићу четири брата (за једног зна да је умро у логору) и двије сестре. И свим осталим тако. Партизани су нас прво одвели у Жумберак. Одмах су нам дали да једемо чорбе и меса… Откад смо ослобођени, нисмо гладни. Одатле нас је кренуло 280 овамо. Сви други, млађи и болесни, који нису могли пјешачити, остали су тамо по селима. Путовали смо пјешке и то ноћу. Пролазили смо у пратњи партизана и кроз неослобођене крајеве. А када смо прешли једну велику ријеку, тада су нам партизани рекли: сада пјевајте. Опет сте на ослобођеној територији. И ми смо пјевали…“.

 

СВЕДОЧЕЊЕ ВИДОСАВЕ СУБОТИЋ

 

Послије шишања, купања и парења одјеће, враћени смо у воз. Од Загреба до Јастребарског, пут није дуго трајао. Шћућурена уз Мару, с комадићем круха у руци, ја сам заспала. Неко нам је рекао да ће нам тамо куда идемо бити лијепо и да ћемо ићи у школу. Али, тако није било. Затворили су нас у оне проклете бараке код самостана. Около је била исплетена бодљикава жица. У жици је било много дјеце и умирала су сваке ноћи. И данас гдје год видим жицом ограђен простор — окрећем главу. Тада сам први пут видјела и часне сестре. Неке су биле врло лоше, особито према дјевојчицама. Тукле су за сваку ситницу. Често су нас изводиле да плијевимо поврће на усташкој економији. За једну ишчупану мркву, часна ме је добро излијемала чворноватом шибом. И не само мене. О другим казнама и страхотама које сам доживјела тешко је и говорити. Па ипак, једну од најтежих коју носим из логора у Јастребарском морам да кажем. Од те казне и данас ме подилази језа. Док смо ми, тога дана, скупљали сточну репу и келерабу, часне сестре су са усташама сједиле у хладовини. Један усташа, који је дошао из града и имао замотану главу, пошто је више пута обишао наше редове по ровићима, издвојио је једну дјевојчицу, Борка јој је било име, и одвео у дугачку коњушницу на економији. Више је нисмо видјели. Чули смо да је извршила самоубиство. Косом је пререзала вене. Моја Мара, која се највише дружила са Борком, у бараци су спавале једна крај друге, послије се увијек до земље сагињала, скупљала се, да би што мање била упадљива и личила на одраслију дјевојчицу. Тако су логорски дани пролазили, један налик на други, све до 26. августа 1942. кад су нас партизани ослободили.

 

СВЕДОЧЕЊЕ МИЛИНКА ТОРОМАНА

 

Драгоје Лукић бележи:“Био је дијете када дијете није могао бити. Милинко Тороман је рођен 3. јуна 1940. године у Доњој Градини, селу које је у рату било у средишту јасеновачког пакла, на самом његовом дну. И рат и први дани мира за њега су били готово истовјетни. Исти по памћењу и траговима који су се утиснули у његову душу. О свом родном селу наслушао се паклених прича од своје мајке Смиље. Говориле су и комшије. Свако је имао своју причу о страхотама што су задесиле ово мирно село на десној обали Саве и самом ушћу Уне и претвориле га у највеће смртиште свих времена. Сви шумски пропланци, њиве и пашњаци, авлије и воћњаци, луке и тукови — 924 хектара земље црнице натопљени су људском крвљу. Овдје су, између двије ријеке, у заједничке гробнице сахрањене стотине хиљада људи, жена и дјеце. Све је почело у рано јутро 14. јануара 1942. када је једна ојачана група разуларених јасеновачких кољача, коју је предводио Станиша Васиљ, усташки поручник, изненада упала у село. Тога дана се у Градину уселила смрт. Убили су свакога кога су ухватили и куће спалили. Наједном су 54 домаћинства у црно завили. И сва остала огњишта разорили. Од тада, када се год споменуо Јасеновац, увијек је ту била и Градина. Исто зло их је повезало па су тако остали нераздвојни, упркос широкој ријеци која их раздваја. Међу ријетким становницима Градине који су, за педаљ бржи од ножа, успјели избјећи покољ и крвавом пртином преко Драксенића и Међеђе, опустошених села, домоћи се првих обронака Просаре које су бранили козарски партизани, била је и Смиља Тороман са четворо своје дјеце. Добринка је тада имала 14, Лепосава 9, Милан 8, и Милинко двије године. Топло огњиште у Бијаковцу мало их је повратило у живот, али није прошло много времена када су са домаћинима Јабланице доживјели судбину козарског збјега заробљеног у великој фашистичкој офанзиви, јуна 1942. године. Пут њиховог страдања водио их је кроз усташке сабирне и концентрационе логоре. Дани проведени у Церовљанима крај Хрватске Дубице били су дуги као вјечност. Мајке су морале својој дјеци заклањати очи да не виде како друге мајке, на киши, у блатњавој каљузи, рађају дјецу и заједно умиру. У Уштици крај Јасеновца, гдје су усташе од родитеља отимале одраслију мушку дјецу за своје јањичаре, Смиља Тороман је добила снажан ударац кундаком у леђа само зашто је застала крај чесме да накваси испуцале и помодреле усне свом малом Милинку. Онда је дуга и бескрајно измучена колона Козарчана неким чудом одлијепљена од Јасеновца и под усташком пратњом растурена по славонским селима. У једном документу из усташке архиве: „Дана 14, 15 и 16 српња 1942. допремљено је на подручје ове жупе 16.500 партизанских заробљеника са Козаре махом жена и дјеце и око 15% старијих мушкараца, дакако прљавих и пуних вашију. Сви су они раздијељени у двије групе и смјештени — 8.500 у Грубишно Поље и 8.000 у Гарешници.“ Смиља Тороман са дјецом, распоређена у село Грабовац, мислила је да је оно најгоре прошло. Њено надање је пресјечено у јесен 1942. када су са многобројним Козарчанима поново покупљени и стрпани у њемачко-усташки логор у Сиску. У непрестаном страху за дјецу, на ивици живота и смрти, издржала је Смиља Тороман у Сиску скоро годину дана. И сачувала своје најмилије. Сузе су јој биле пресушиле од плача за дјецом што су масовно умирала, као да их је куга односила. Сасушена дјечја тјелешца, на којима су се истицале дугачке руке и велике главе, умирала су тихо и у великом броју. И Смиљиној сестри, послије седам мјесеци проведених у логору, умро је мали Ранко, а имао је само десет дана када су га са мајком стрпали у сисачки логор за дјецу. Повратак преживјелих у Градину био је и жеља и страх. У априлу 1945. године окупила се на згаришту и породица Тороман. Вратио се и отац Радован који је читав рат провео у њемачком заробљеништву. Послије дугог изгнанства, повратак у родно село овако је доживио мали Милинко Тороман: „Коприве више мене, отац пипа изгорјеле зидове. Мајка у здјелици нашла шаку брашна. Таваница пада косо, изгорјела.“ Тумарали су људи, као уклети, по опустошеном селу. Обилазили су узвишења у равници којих раније није било. Никуда се није могло проћи а да се човјек не спотакне о кост убијеног човјека. И подивљала ријека, као увијек у прољеће, подривала је земљу и подизала љешеве из муља. Када се повлачила, остављала је по спрудовима испране људске кости. Преживјели из Градине прво су пребројали мртве, своје комшије: 346 палих као жртве усташког терора, међу њима и 93 дјеце. Погинуло је и 50 партизанских бораца. Али, све мртве у свом селу нису могли пребројати. То није могао нико. Ни она комисија за испитивање ратних злочина што је, откривајући још свјеже гробнице, исписала крваву хронику усташких злочина у Доњој Градини крај Јасеновца. Тада је на овом простору, заклоњеном од свијета, с једне стране опкољеног Уном, с двије стране Савом, а са четврте, према Козари, дубоком траншејом ровова и више од 50 бункера од бетона, откривено 190 огромних гробница, попут оне што је заузела простор од 480 квадратних метара површине, са дубином од три метра. У ове велике јаме усташе су слагале своје жртве и у стојећем ставу, колико их је год могло стати, и онда чекићем и окованим маљем — тукли у потиљак. Кућа Пере Вујкића, заштићена високом бодљикавом жицом, постала је „сабласна кућа“, јер је у току читавог рата била посљедња чекаоница на путу за стратиште. Из куће Остоје Крњајића, „куће лелека“, одјекивали су крици. У њој су људи свлачени до голе коже и тако наги, жицом повезани, вучени до гробница ископаних на њивама Јеле Растовац и Гине Божичић. У њиховим баштама трава није расла. Од жестине људске крви и земља је била отврдла као цемент. Ту је и она велика просторија са смочницом у којој су зазидани људи, у самртним мукама, остајали до посљедњег ропца. На мјесту званом Челинка још стоји „Крвава крушка“, а на ливадама Лимана „Крвава дјечја врба“ под којом су гробнице поклане дјеце. И зелене оазе Шиба, Бјељевине и Куњеваче, прекривене су гробницама. И она стара топола на обали Уне, горостасни феномен природе, није могла да издржи терет рата и све оне људе што су, на њој објешени, морали да умру. Скрхана „Топола уздаха“, пала 1978. године, сада је подигнута на жељезне носаче изнад великих вода и као споменик за вјечност конзервирана. Више нема трагова оних чудесних ложишта што су се протезала обалом ријеке и реда великих казана у којима су кувани људи. Нема ни оне уске жељезничке пруге са вагонетима што су до савске обале превозили искуване људске кости од којих су правили сапун. Само један казан се још чува у сарајевском музеју револуције као нијеми свједок о људском злу и људској патњи. Нема више ни скеле што је са Граника превозила преко Саве нијеми спровод пуних четрдесет мјесеци, дању и ноћу. Скела са челичном сајлом, разапетом преко ријеке, била је уско грло масовне смрти у Градини, у којој су и убице доживљавале слом нерава. О непрекидном покољу људи у Градини, о безименим гробницама и данас се говори са ужасом. Милинко Тороман, стасао до дјетињства када се највише памти, дуго је бјежао из загрљаја сјећања на своје родно село. Онда је, једног дана, морао да запише: „Читава моја генерација је рођена у невријеме. Као да нас је неко на силу истјерао напоље. Бјежећи од усташа по Просари и Козари, мајка ме је до јаука стискала уз груди. Посртала је и падала, испадао сам јој из руку, једва ме је налазила у мраку и лишћу. Много касније, веома лијепо и узбудљиво, причала је о рату и бјежању, о мртвима у нашем селу и усташама. Њен језик је био скоро библијски, садржајан и широк, топао као у нашим народним пјесмама које је одлично знала и често их говорила побожно, са пуно озбиљности и шарма старих пјевача и приповједача. Често је то причање о рату прелазило у чист племенит јецај какав би пожелила свака национална литература. Моја супруга Лепосава и данас каже: „Боже, како је лијепо и узбудљиво причала твоја мајка. Ко зна шта би била, да је школована“. Требало је да прођу читаве деценије у сновима што ускраћују животне радости па да Милинко Тороман, са већ изграђеном биографијом, мукотрпном и гордом, проговори стиховима горке поезије. На једном мјесту он каже: „Годинама ме заокупљала тема дјетета — логораша. О том ратном ужасу пропјевао сам послије четрдесет година, тек кад сам осјетио и животну и пјесничку зрелост. Многи моји вршњаци из дјетињства, умотани у крваве пелене, ногу танких као сламке, очију сузних од туге и глади, бачени су живи наглавачке у јасеновачку пећ, у којој се раније пекла цигла, бачени су високо у ваздух и дочекани на нож, згњечени су под црним цокулама и гусеницама тенкова, задављени у Сави.“

 

СВЕДОЧЕЊЕ ДУШАНА ШМИТРАНА

 

Рођен сам 1935. године у селу Совјаку под Козаром. Моји родитељи, отац Миле и мајка Аница били су сиромашног стања и тешко живјели подижући шесторо дјеце, међу којима сам ја био најмлађи. Управо је требало да пођем у основну школу када је почео рат. Новембра 1941. усташе су убиле мог најстаријег брата двадесетогодишњег Илију. За вријеме офанзиве на Козару, у љето 1942, читаво наше село стрпано је у логор. У Старој Градишки оца су одмах издвојили и никад га више нијесмо видјели. Брата Стеву отјерали су у Њемачку и он је некако преживио рат. Мајку и нас четворо дјеце тјерали су данима преко Јабланца и Млаке све до Јасеновца. Послије неколико дана одвукли су и мајку и она се више није вратила, а нас дјецу — Бору, Здравку, Душанку и мене, — са још много дјеце превукли су оним марвеним вагонима у дјечји логор Јастребарско. Обукли су нас у усташка одијела и раздвојили. Боро се нашао са одраслијим дјечацима у баракама крај самостана, Здравка са дјевојчицама у дворцу Ердеди, а Душанка и ја на циглани у Реци, два километра удаљеној од Јаске. Бору су, августа 1942, ослободили партизани, и Здравка се некако извукла, али нас двоје остали смо у логору све до касне јесени 1942. У ствари, то је био и најтежи период мога дјетињства и не знам ни сам како сам издржао. Сјећам се страха од смрти, окружен умрлом дјецом коју су свако јутро купили из бараке, слагали као цјепанице на велика запрежна кола и некуд одвлачили. Неки су долазили и одводили своју дјецу. По нас није имао ко доћи. Али, једнога дана појавила се у логору стрина Стоја, промућурна и сналажљива жена и са својом дјецом извела и нас. Било је тада тешко пребацити се на Козару. Мало смо путовали возом, мало запрежним колима и дуго пјешачили. Тако смо и дошли у наше село које је било готово пусто. И наша кућа је била изгорјела, а авлија у коров зарасла. Јака {227} зима и оскудица, честе непријатељске потјере и склањање наше у Козару, све је то било лакше од живота у логору. Као пионир, дочекао сам крај рата и одмах почео са школовањем у бањалучком дому ратне сирочади. Било нас је из свих крајева Босанске крајине. Послије завршене мале матуре одређен сам у Ваздухопловну техничку школу у Рајловцу, а одатле на службу у Ниш…

 

СВЕДОЧЕЊЕ ДРАГАНА ЖИГИЋА

 

Имао сам седам година када сам се са збјегом народа нашао на Бенковцу 1942. Љетње тихо вријеме, жито пожутјело, а воће узрело. Људи као да су само с пушкама разговарали, а жене су вукле дјецу и завежљаје, све што су могле дограбити у журби напуштајући своје домове пред налетом непријатељске војске. На опкољеном пропланку, људи и стока. Свима се у очи увукао страх, тек понеко дијете заплаче, али се и брзо смири као да осјети непосредну опасност. Авиони су надлијетали, бацали летке и митраљирали. Сјећам се рањених и једног избушеног казана из кога је шикљала вода. Онда је настала ноћ, најдужа коју памтим. У зору су се огласили топови и гранате су падале свуда око нас, по ивици шуме и пропланку под пшеницом. Када се око подне све утишало, изненада, наишли су густи редови војника. Ја сам видио само шљемове у житу. Чула се вика и ударци кундака, шкљоцање оружја и понеки пуцањ, лавеж паса и јауци. Свијет је потјеран на цесту, жене с црним марамама и дјецом у наручју, људи погнутих глава — све је то покуљало путем што вијуга доље према Козарцу. Ако је неко застао, а било је доста немоћних и болесних, у њега су пуцали. На Уријама крај Приједора, у логору ограђеном жицом, мајка је држала на окупу нас четворо дјеце. Најмлађи брат Ратко убрзо јој је умро на рукама. Отац је био у Козари, а најстарија сестра, петнаестогодишња Босиљка, успјела је да се извуче из логора и нешто касније прикључи партизанима. Послије неколико дана мене су одвојили од мајке и убацили у теретни воз са још стотинак дјеце, највише мојих вршњака, а она је са четворогодишњим Николом остала у логору. Како је два мјесеца касније успјела да изађе из логора и спасе дијете, о томе никад није хтјела да говори. Сисак 1942. и велика зграда поред Купе. На капији стражар, а двориште је ограђено исплетеном жицом. Ријетки пролазници, кришом од усташа, бацали су нам преко ограде воће у фишецима. Онда су нас усташе преселиле на поље преко моста, у неку бараку испреграђивану даскама. Дјеца, која су могла да се крећу, играла су се дању око неке старе машине. Том мјесту ја нисам прилазио. Бојао сам се старе машине, јер ми се чинило да је то неко чудовиште што прождире дјецу. Спавали смо по двоје или троје у ограђеном простору, а ноћи су биле хладне. Моја мала шареница од вуне, коју ми је мајка тутнула у руке, по сву ноћ је вучена од једног до другог дјетета све док није поцијепана. Крај мене је, једне ноћи, умро дјечак. Ја нисам смио да га дотакнем. Ујутру су га однијели. Сваког дана долазила су кола са коњском запрегом да покупе мртве. Загреб 1942, вријеме хладно. И опет једна сива зграда са двориштем. Кроз велику капију ушао је камион са ознаком Црвеног крста и донио мирис свјежег хљеба. Затим Дуго Село, жељезничка станица и доручак, хљеб са мармеладом. У породици Макар у Андриловцу дочекао сам крај рата. По мене је дошла сестра Босиљка, партизанка, и одвела ме на Козару…

 

ПОРОДИЦА ЧЕКИЋ

 

Огњен Чекић, дванаестогодишњи дјечак из Турјака, свједок је страдања своје породице. Мајку Јању убиле су усташе у Старој Градишки, оца Јову и најстаријег брата Милу отјерали су на присилни рад у Њемачку, а њих шесторицу браће — Петра, Богдана, Огњена, Гојка, Ђурђа и Живка — у дјечији логор Јастребарско. Четворогодишњи Ђурађ убрзо је умро браћи на рукама, а двогодишњег Живка однијеле су усташе и њему се изгубио сваки траг. Са бригадом која је ослободила дјецу из логора кренула су, држећи се за руке, и преостала браћа Чекић. Најстарији међу њима Петар, одмах се прикључио партизанима. Погинуо је 1944. године као борац Шесте крајишке бригаде, а Богдан и Огњен вратили су се на своју Козару. Непосредно по завршетку рата вратио се и Гојко.

 

УМЕСТО ЕПИЛОГА

 

Хрватски бискупи су, по ко зна који пут, показали да им је усташтво архетипски блиско, мада то не треба баш јавно да се говори. Њихов главни циљ је био и остаје уклањање сумњи са Степинца и тиме скидање оптужби са НДХ. Историчар Љубодраг Димић је јасан:“Повампирење неонацизма у Украјини, али и на другим местима у Европи, укључујући и Хрватску, одличан је тренутак за негирање геноцида у НДХ. А њега су Уједињене нације јасно дефинисале. Монструозно убијање деце уклапа се у готово сваку тачку; ликвидирање групе, тешка повреда физичког и менталног карактера групе, њеног идентитета, довођење животних услова групе до те мере да они омогућавају истребљење и физичко уништење, а за српску децу са Козаре је посебно значајно принудно премештање деце из своје у другу групу./…/ Више од 70 хиљада деце је убијено на простору НДХ, имамо тачне податке да се сама црква укључила у заустављање тог процеса у тренутку када је готово 76 одсто те деце већ уништено. Они више не постоје када се Степинац укључио у то 1943. Знамо да је Дијана Будисављевић спасила око 12 хиљада деце, да су она баш из тих „прихватилишта“, односно логора, пребацивана у милитантне усташке породице без деце да их они васпитавају и формирају. У тим логорима се мења идентитет деце, њихова вера, име. Ако је више деце из једне породице, она се раздвајају, добијају усташке породице које ће о њима бринути, нови идентитет./…/ Часне сестре су према ономе што знамо из литературе исказивале изузетно велику бруталност према тој деци. Постоји и књига Драгоја Лукића „Били су само деца“ у којој он на неколико стотина страна пише о тој деци. Сада једним актом који се упућује патријарху, са прекором, фактички се све то негира. Кажу, Српска православна црква користи трагедију деце, а негирају да је та трагедија постојала. С друге стране, одакле су та деца, где су њихови родитељи? Како су та деца остала без родитеља, јер су родитељи пре тога ликвидирани. /…/  „Пре неколико година су испливали документи Зигфрида Каше, који је био најодговорнији нациста на простору НДХ, из којих је јасно да је фактички идеју за исељавање Срба са тог простора добио од Степинца. Он је најдиректније, а самим тим црква, као безгрешан и црква као безгрешна, укључен у све што се дешавало. Зато мислим да је ово само један од аката који ће следити. Отвориће се расправа у којој наука неће добити своју шансу. Хрвати ће један по једна негирати свих 24 логора који су постојали на том простору. Негираће да је у тим логорима и у ликвидацију Срба било укључено готово 1100 њихових свештеника, да је све добро припремано“.(3)

Кључно питање гласи: какав је екуменизам ту могућ? И до када ће се власт имајући у СПЦ причати о „неопходносдти дијалога“ с људима којима је Степинац светац?

ПРИРЕДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

 

https://rs.sputniknews.com/amp/20220725/nece-se-zaustaviti-hrvatski-biskupi-bas-danas-peru-decje-logore—konacan-cilj-je-zastrasujuci-1140336209.html