Билбија: Путин може Шолцу објаснити да је Србија под заштитом Русије

Ђуро БИЛБИЈА, „Додик је прихватањем Путинових позива – изабрао“

 

АКАДЕМИК Дарко Танасковић је на нашој претходној трибини стао иза три заветне поруке Милорада Екмечића Србима и њиховим вођама за ово смутно-тумбајуће време: Издржати! Издржати! Издржати!

Мудри Екмечић је, очито, сматрао да је мало једном опоменути свој род да мора издржати. Можда би, да је међу нама, још двапут поновио: Издржати! Издржати!

Да је довољно једно „издржати“, ту капију не би промашили ни наши политичари.

Друго „издржати“ је повезано са давањем одговора: за шта смо и колико спремни да платимо, колико и у име којих националних амбиција и циљева смо вољни да претрпимо? И колико дуго, с обзиром да смо ЕУ-Годоа, као Деда Мраза, прво чекали 2009-те, па 2014-те и 2019-те, а сада са изгледима да се отворенобалкански држимо за руке са Шиптарима и Македонцима бар до 2027-ме или 2030-те, о којима је говорио немачки екс-амбасадор Андреас Цобел.

А треће „издржати“ се не може одвојити од питања: треба ли да идемо у будућност са онима који подржавају све српске противнике и непријатеље, који су нам наменили статус своје све више заостајуће периферије, који нам ускраћују право да имамо пријатеље који њима нису по вољи и да припадамо свом цивилизацијском кругу? И, можемо ли – у месецима и годинама у којима свет прелази из епохе у епоху – издржати а да сами у свему останемо какви смо сада?

Европска унија и НАТО су у функцији глобалне доминације удруженог Запада.

Живадин Јовановић је с разлогом упозорио да је „европски пут“ само друго име за геополитику САД/НАТО.

Јер, присиљавање и Србије и БиХ на увођење санкција Русији нас је само додатно уверило да и „бити-на-европском-путу“ значи пристајање на улогу шрафа унутар те функције. А украјински рат Русије са НАТО/Западом који Москва не може изгубити, а и реми у том одмеравању са најдалекосежнијим последицама, ставиће тачку на досадашњи Pax Americana и претварање Запада у ПостЗапад, па се и као кардинално српско питање отворило: на чијој ћемо бити страни; хоћемо ли, за разлику од оба светска рата када смо били међу победницима и на правој страни историје, бити са онима који неће моћи да сачувају ни данашњу Европску унију ни овакав НАТО?

Сусретом са Владимиром Путином у Санкт Петербургу, српски члан Председништва БиХ, Милорад Додик, показао је да је изабрао формулу „и Европа и Русија“, са припадањем цивилизацијском кругу у којем су и Руси. И да је спреман да на том путу – издржи.

Американци и њихови савезници покушали да Сергеја Лаврова изолују

на министарском састанку Г20, али само – покушали

Тај избор је потврдио и прихватањем Путинове понуде за нови сусрет у септембру.

Претпостављам да ће у септембру, и од септембра, издржавање постати лакше макар за једну геополитичку тону и да ће сам смисао издржавања и `обичном оку` бити видљивији.

Руска победа дотад ће постати неспорна и неопозива, а нова светска конфигурација – неминовна.

Верујем да ће српско издржавање постати још изгледније са новембарским америчким конгресним међуизборима. Од њиховог завршетка, и САД и њихови западноевропски главни савезници почеће да Русији нуде преговоре. Не само поводом Украјине.

Ту за Србе неће бити „златне рибице“, али ће бити шанса.

Наравно, другачија од оних које су наше вође пропустиле 1918-те и током Другог светског рата, али реална шанса коју не смемо испустити непромишљеним преласком на страну оних који већ губе и губиће поступно свих наредних месеци и година.

Срби су суверенији народ него што је Србија тренутно и него што је, поготово, био курс свих њених постпетооктобарских владајућих гарнитура. Али, мораће и да својим вођама „дишу за врат“ – да им ветрови историје нову шансу не би однели испред носа.

Србија трпи и издржава не само од санкција које су јој 1992-ге увеле земље које је уцењивачки зову у Европску унију и торпедују њен маневарски простор и својим демонизовањем Русије.

Република Српска трпи и издржава од првог дана свог настанка.

Обе су под деценијским притиском. Више је западног притиска и непријатељске геополитике на сваком квадратном центиметру српског простора него на квадратном километру било ког околног народа. То ће привидно постати сношљивије само ако се одрекнемо Косова и Метохије и враћања дејтонских надлежности Српске, ако пристанемо на покоравање НАТО и свођење суверенитета Србије на нешто између Бугарске и Црне Горе.

Западне земље су Путинову специјалну операцију у Украјини искористиле за појачавање притиска на сваки политички, економски и геополитички центиметар који је у потенцијалима Београда и Бањалуке.

А како ће бити наредних недеља и месеци? Какав може бити коначни микс, односно – резултанта притисака, трпљења и могућих добитака ако их будемо достојни?

Си Ђинпинг је претходних дана цитирао кинеску мудрост: ако се не уплашиш опасности – отвориће ти се нове могућности.

Украјински донбаски фронт, који је и амерички и натовски, пашће до краја јула или у августу, а са њим ће се рушити и западне домине. Руска војска и армије донбаских република кренуће на Харков и Запорожје, можда приоритетно на Николајев, Очаков и Одесу, па рат може заћи и у 2023-ћу.

Притисак на Београд и Бањалуку у том међувремену вероватно ће се појачавати.

Русија ће свих наредних месеци преузимати контролу над новим градовима и областима Украјине, али Бајден и амерички кључни европски вазали-савезници неће попуштати све до америчких конгресних избора. Чак ће наспрам граница Русије поступно распоредити 100.000, па и до 300.000 војника.

Нарочито агресивна и подмукла биће Велика Британија, за коју Скот Ритер тврди да данас рат за Фокланде против Аргентине не би добила, а да против Русије не би имала никакве шансе.

До америчких конгресних избора у новембру Иран и Аргентина већ могу бити у чланству БРИКС, а у земљама ЕУ и Сједињеним Државама почети процеси који ће бити плод сиромашења већине становништва, са комплетирањем претпоставки за унутрашња превирања и разрачуне који неће проћи без падања влада и проливања крви.

Ако се амерички избори заврше формирањем републиканске већине у оба дома Конгреса, а унутар те већине буду доминирали трамписти – у Сједињеним Државама може почети смута за чијег трајања Кина може бар покушати да у свој састав врати Тајван.

Са касном јесени и почетком зиме, коалиција Олафа Шолца, који је у Београд долазио са три ултиматума, напросто се може распасти.

Путинова победа у Украјини неће се прелити само на бившу територију СССР јер ће рашчистити простор планетарним променама.

Ако НАТО у првом таласу рашчишћавања и опстане, вероватно ће морати да бар своју војну инфрастртуктуру повуче иза линије из 1997-ме. Наравно, неће то бити без велике шкрипе и у једном потезу, али ће важни окови спасти, рецимо, са Бугарске, Северне Македоније и Црне Горе, а и Мађарска ће добити шансу да се држи још сувереније и слободније.

Чак и Немачка, у односу на Вашингтон.

Монтенегрини, Шиптари, Хрвати и Бошњаци биће, нема сумње, ојађени суженим могућностима и бенефитима, да се послужим изразом папе Франциска, које су имали од лајања на Србе и Русе.

Оно што је уздигло литије у Црној Гори добиће другу шансу.

Република Српска више неће морати да се само својим снагама бори за Дејтон и ослобађа окупације оствариване преко НАТО/Еуфора, високог представника и странаца у Уставном суду БиХ.

Путина су његови, по старој руској традицији, после враћања Крима већ назвали Кримским. Неће бити изненађење ни ако га буду звали Новоросијским или Украјинским.

Руска победа у Украјини, која ће по сумарним последицама, бити победа и над НАТО и над Pax Americana, даће шансу Српској да врати бар главнину отетих надлежности, а Србији да – као што је Бањалука прогласила повратак „изворном Дејтону“ – затражи реализацију „изворне резолуције 1244“ и да историјски архивира Бриселски споразум.

После Путинове победе нико неће смети да затвара ваздушни простор не само авиону Сергеја Лаврова.

Са Русијом у Одеси и Измаилу – нико неће моћи ни смети да за Србију затвара Дунав.

Немачка ће већ до Путинове победе, у сваком случају – убрзо после ње, схватити да се не може развијати без ослонца на Русију и њене ресурсе. Да може забранити и Достојевског и Мендељејева, али да Таблица Мендељејева није само у књигама него у природним богатствима Русије.

Ако се према овоме не поравна Шолц, поравнаће се његов први или други наследник. А Путин – ако то Београд затражи – може и Олафу саопштити да ће присиљавање Србије да бира између Москве и Берлина бити само на штету нових руско-немачких односа и немачких могућности на Истоку. Другим речима: да је Србија под заштитом Русије.

Путин може актуелном или новом немачком канцелару објаснити и да није у немачком интересу да повлачи фирме из Србије.

Београд, на крају крајева, може од Москве затражити и оружја која ће и НАТО респектовати: ракетне системе С-400, „Бук“, „Тор“ и „Искандер“, модерне радаре и средства за електронска ометања. Чак и стати под руски нуклеарни `кишобран` и дати Русији две војне базе, од којих би једна са Копаоника „гледала“ и Тирану и Напуљ.

Са Путиновом победом Србија ће добити прилику да се разумно усуди да тражи „изворну резолуцију 1244“, чак и више од ње, и да се угради у нове могућности Русије и Кине, а да је нико за то не може кажњавати.

У новој међународној констелацији у којој ће сагорети многи суверенитети и границе, а неке државе у наредним годинама напросто престати да постоје, за опстанак народа и земаља биће најважније имати поуздану заштиту свог савезничког и цивилизацијског круга и ослонац на „пријатељске ресурсе“.

Може се лако испоставити и да земље источне Европе напросто нико неће хтети да дотира и издржава. А Србија – ако не направи погрешан избор – имаће и заштиту и сигуран ослонац.

Међу великим силама ће након Путинове победе доћи до постепеног успостављања новог типа односа са новим правилима, а Москва ће, ако Србија то изабере, у те нове односе уградити и оно што ће свим конкурентским економско-валутним и војно-политичким блоковима бити унапред јасно: ко дирне у Србију – дирнуо је у важне руске интересе и црвене линије.

А Европска унија, или оно што од ње преостане, знаће: буде ли затварала тржиште за Србију – добиће реципрочно затварање руског тржишта за себе.

Србија, осим ако сама не изабере друкчије, први пут за три последње деценије неће бити пуж голаћ, неће бити сама и у дефанзиви.

Џо Бајден је рекао да ће даљи ток рата у Украјини показати: ко може више да издржи – Русија или Европа.

Неки на Западу већ признају: да ће Русија дуже издржати и да ће јој и то донети превагу.

По логици процеса који су у току, она ће штошта издржати и за Србију и за Републику Српску.

Верујем да би Милорад Екмечић био задовољан шансом која се појављује.

fakti.rs