Батић Бачевић: Мирдита, добар дан… или срећан Видовдан

© Stefan Tomasevic/ATAImages

Када год помислите да сте све већ доживели и да вас, као никада прежаљеног друга Тита, ништа не може изненадити, увек се догоди неко самозатајно социолошко, културолошко чудо које помера све границе. Тако је и Србија крајем јуна 2024. добила  тродневни, регионални културни фестивал који траје два дана.

Фестивал “Мирдита, добар дан” постоји десетак година и до сада није представљао никакав културни, креативни изазов за српску културну сцену, али јесте био огроман изазов за безбедносне службе Србије. Као у неком римејку трагикомичних драма Душана Ковачевића о професионалцу или балканском шпијуну, изгледало је као да је велико међународно обавештајно братство поделило улоге на фестивалу – припадници разних домаћих безбедносних служби били су најбројнији посетиоци или пратиоци, док су се њихови уметнички ривали – страни обавештајци бавили суптилнијим пословима – организацијом, програмским садржајем и “специјалним уметничким ефектима”.

Један од тих ефеката, али и велика порука за нову културу разумевања, догодио се ове године када је сасвим спонтано и веома креативно планирано да се сусрет “првог Косова и друге Србије” догоди на Видовдан. Нека историјска иронија потрудила се да се озбиљна уметничка и политичка провокација претвори у малу бламажу правих организатора фестивала и младих људи који се тако представљају.

На крају се може десити да Видовдан најозбиљније прославе особе које су имале идеју да од празника, мита или историје направе неку концептуалистичку спрдњу или тугаљиву провокацију.

И док ће грађани Србије 28. јуна ујутру кренути у своја предузећа, школе или болнице, албански уметници и интелектуалци ће имати прилику да први пут нерадно прославе Видовдан, да разгледају град и културно истражују, како пише у програму фестивала.

Осим ако не одлуче да ураде неки спонтани, храбри перформанс, попут великог албанског уметника из Београда Ариона Арсланија који је пре шест година исред павиљона Цвијета Зузорић извршио велики концептуалистички пројекат “шит мапинг” тако што је пред констернираним пролазницима вршио велику нужду, објашњавајући да је својим перформансом само освежио савремену уметност Србије.

Да читав пројекат не би деловао сувише дегутантно, Арслани је повремено узвикивао на француском “саје”, што би на српском требало да значи обављено.

Ранијих година се “Мирдита-добар дан”, та јединствена размена идентичних мишљења и драматичних дијалога у којем су се као палачинке на овалу слагали штанцовани, серијски погледи на свет и регион, догађала у мају, али ове године се некако десило да су једини слободни термини за организаторе и учеснике били крајем јуна, уз назнаку да су баш сви били слободни на Видовдан.

Да ли због слабе комуникације, кампањског рада Иницијативе младих, Рокфелерове фондације, Куртијевих министарстава или свеприсутних америчких, немачких и британских дипломата и обавештајаца,  културна елита Србије заправо није успела да сазна да је на Косову заправо никла неописиво динамична, непоновљива културна сцена.

У њој се идеје, креативни концепти, уметнички пројекти, невладине организације боре жешће и снажније за своје место под сунцем од нарко-картела, због чега је заиста тешко наћи слободне, креативне људе који би жртвовали пар дана своје каријере за одлазак у затворени, националистички Београд. И када су већ професионални ентузијасти из Иницијативе младих, њихови донатори и партнери, били на корак да направе нови дијалог у себи и о себи, као и нову културну и материјалну размену са самим собом, мизантропски Београд и националистичка власт који робују митовима поручили су да су организовањем “Мирдите” на Видовдан Иницијатива младих, Куртијева влада и креативни донатори из сенке заправо прешли последњу границу толеранције.

Посебно у земљи у којој косовске власти, без образложења а уз тихо одобравање западних пријатеља, редовно враћају са границе патријарха који је кренуо у Патријаршију, глумце, режисере, песнике, сликаре и остале интелектуалце који не деле естетику Адема Јашарија.

“Баш се питам шта би се догодило неком уметнику из Србије да је одлучио да наступи на Дан албанске заставе са поруком државног или културног јединства. Колико би дана, недеља или година  требало да се његово тело нађе и пренесе у Србију”, коментарисао је обичан грађанин плачљиве медијске уратке о новом притисцима ауторитарне, ксенофобичне власти на слободу стваралаштва, спречавање да грађане Србије упознају са “вибрантном” младом културом која помера хоризонте. А хоризонти албанске културе на Косову заиста се померају.

На свету и даље има доста земаља које немају народно позориште, али само једна држава у покушају има народно позориште које носи име човека који сигурно  никада није крочио у позориште – Адема Јашарија, што свакако изазива огромно интересовање европских земаља, јер делује као неки последњи, најрадикалнији израз антиуметности.

Дођите на представу са непробојним живцима и панциром, могла би да гласи кампања за најзанимљивије позориште на свету, које Иницијатива младих, Рокфелерова фондација и остали организатори никако да доведу у учаурену београдску културу.

Млади културни и хуманистички предузимачи не треба да буду очајни што Београд није упознао хистрионско наслеђе Адема Јашарија, албанске, наоружане верзије Мире Траиловић или Бојана Ступице, јер је Јашари већ био звезда Музеја савремене уметности у Новом Саду.

Давне 2008. године, у том Музеју организована је изложба савремене уметничке сцене Приштине “Одступање” у којем је Дрен Малићи у свом раду “Лицем у лице” поставио наоружаног Јашарија у природној величини са пушком.

У каталогу изложбе, штампаном о трошку пореских обвезника Србије, наводи се да уметник Малићи “симулира еклектички распон постмодернистичког маузолеја, постављајући испред култне слике Елвиса Прислија онако како га је Енди Ворхол стилизовао, и слике Адема Јашарија, највећег хероја и жртве Косовског ослободилачког рата”.

Тадашњи креативни ударници из Војводине повезали су Ворхола и Јашарија, поп арт и село Доње Преказе али нажалост нису успели организују неку сличну изложбу на Косову, у којој би креативно повезали Прислија и Аркана, или бар Мерлин Монро са Радом Трајковић из фазе када је била најрадикалнији представник Шешељеве странке. Какав поп арт, таква и Мерлинка.

На крају велике драме о фестивалу остало је да ће првог и трећег дана бити одржане представе, дебате, концерти, дочим ће другог дана уважени уметници, интелектуалци из Приштине имати програм какав имају ученици петог или шестог разреда из унутрашњости на екскурзијама – разгледање и културно истраживање Београда.

Можда ће на крају то остати на неким историјским маргинама, али свемоћне адресе које преламају судбине народа на Балкану имају неку посебну, перверзну склоност да кроз посебне датуме саопште васионску раздаљину измећу њихове моћи и наше немоћи.

Још пре 110 година, престолонаследник Фердинанд желео  је да посети Босну баш на Видовдан, чиме је само додатно уверио припаднике Младе Босне да изврше атентат. Када су команданти НАТО бирали где би могли да окончају тромесечни рат против Србије и Црне Горе, неко им је већ шапнуо да се то мора догодити у Куманову, месту које је у српској свести симболизовало повратак и ослобађање Косова. А неугледна кафана звучног имена Европа, која је до тада била позната по проституткама, требала би да додатно понизи генерале  и државу коју су представљали. Тај круг понижавања затворен је када су амерички и британски колонијални управници одлучили да се председник Милошевић изручи на Видовдан. Зато су и дечица из Иницијативе младих пожелела да се играју са туђом историјом и туђим живцима.

Краћи преглед медијских садржаја Гласа Америке, Слободне Европе, Би-Би-Сија или Јунајтед медија указује да је “Мирдита” заправо на неоправдано лошем гласу. Увек се нађу млади Србин и Албанац, који су на Мирдити стекли “друга до гроба и хроничну упалу зглоба”, а временом су се та пријатељства само умножавала.

“Много сам боље прихваћен од младих са Косова него од стране неких људи у Србији који су видели где сам био, шта причам и како мислим”, каже 21-годишњи студент  Давид Шујдовић из Чачка. “Сви су причали тамо нећеш бити безбедан, а нико ми није ни попреко погледао”, додаје Шујдовић, али не каже да ли би помогао да се бар неко од пар стотина хиљада протераних Срба врате својим домовима, макар их и попреко погледали.

Његов нови велики пријатељ Албанац Агон Реџепи објашњава да су људи у Приштини “мање организовани у тој мржњи, неголи људи у Београду”. “Мислим да је пропаганда тамо јача. Овде су сурови на друштвеним мрежама, али никада неће напасти на улици и протестовати против оваквих догађаја”, закључује Реџепи, који је упркос атмосфери мржње стекао много пријатеља у Србији.

Тако је вирус српско-албанског пријатељства почео да се незаустављиво шири и само су небо и буџети донатора граница. Али колико год се трудиле Рокфелер фондација, Европска унија или немачка амбасада, никада неће створити блискост какву су ових дана на стадионима показали Хрвати и Албанци. Упркос језичким баријерама, тешко је било наћи усташку песму или паролу коју нису певали у један глас.

РТ Балкан
?>