Петог марта 2022. године, олупина једрењака Ендуранс пронађена је у дубинама Веделовог мора, недалеко од обале Антарктика. Ово је, наравно, био брод изгубљен током треће експедиције Ернеста Шеклтона на Антарктик, који је заробљен у леду и потонуо 1915. године.
Причa о тој експедицији је изузетна прича о људској издржљивости. Наиме, након што се Ендуранс заглавио у леду, Шеклтоновa посада се евакуисала на ледену санту где су камповали скоро 500 дана, лутајући по антарктичким морима, пре него што су кренули у очајнички поход преко отвореног океана у једном невеликом чамцу. Стигавши, ипак, до јужне обале негостољубивог и планинског острва Јужна Џорџија, морали су још да пешаче како би стигли до прве станице за ловљење китова.
Причa сама по себи има готово митски квалитет, с обзиром на то да је Шеклтоновa посада преживела годинама на леденим сантама које су слободно пловиле најнегостољубивијим морима на свету. Међутим, за наше потребе, посебно је занимљив епилог ове приче.
У Шеклтоновим мемоарима, он се присећа да је, након што је коначно стигао до безбедне станице за ловљење китова Стромнес, једно од његових првих питања било у вези са ратом у Европи.
Када је Шеклтон кренуо на своју несрећну експедицију, осмог августа 1914, Први светски рат је трајао мање од недељу дана, а немачка војска је тек започела инвазију на Белгију. У то време се није очекивало да ће сукоб попримити облик какав је добио, доносећи четири године крвавог и позиционог ратовања које је захватило комплетан Стари континент.
Шеклтон, који је годинама лутао морима, очигледно није могао замислити да рат још увек траје, па је питао заповедника станице: „Кажите ми, када се рат завршио?“ Одговор је био: „Рат није завршен. Милиони гину. Европа је полудела. Цео свет је полудео.“
Тајминг је овде врло занимљив, јер је откриће олупине Ендурансa, после више од сто година, дошло само неколико недеља након што је свет поново полудео, почетком рата у Украјини, у фебруару 2022. године. Док време наставља свој неумитни ход, а календар се „поново окреће“, рат пролази своју трећу зиму, односно у фебруару ће „Z-свет“ напунити три године.
Наравно, у добу савремених комуникација није нарочито вероватно да било ко буде потпуно одсечен од вести годинама, као што су били Шеклтон и његови људи. Нпротив, уместо незнања о томе да ли је рат завршен, многи од нас свакодневно су изложени снимцима људи који гину, зграда које се руше и возила која се уништавају. Твитер је учинио готово немогућим да се „живи под каменом“, или „на леденој санти“, ако се тако може рећи.
Ми, дакле, имамо потпуно супротан проблем у односу на Шеклтона – барем када је реч о нашој ратној „информационој инфраструктури“. Преплављени смо којекаквим информацијама, свакодневним извештајима који прате напредак од неколико десетина метара, бескрајним хвалоспевима о новим оружјима која ће наводно променити правила игре (а чини се да мењају веома мало) и претњама око „црвених линија“.
Овај рат на терену има непопустиву динамику, и без обзира на то у колико се самоуверених изјава наводи да је једна или друга страна на ивици колапса, развучени фронт наставља да прождире људске животе и да се учвршћује у крвавом позиционом ратовању.
Чини се тешким за поверовати да би рат овако високог интензитета на тлу Европе, са фронтом који се протеже стотинама миља, могао бити досадан, а ипак статична и понављајућа природа сукоба тешко успева да задржи пажњу страних посматрача који имају мало непосредног улога у њему.
Моја намера овде је да се радикално удаљим од ових деморалишућих и заморних извештаја о малим тактичким помацима (ма колико био вредан рад ратних картографа) и да сагледам целокупну ширу слику ратних збивања 2024. године – тврдећи да је ова година, заправо, била веома значајна.
Сагледано у целини, три веома важна догађаја су се десила током 2024. године. А они стварају веома мрачну перспективу за Украјину и Оружане снаге Украјине (ОСУ) у новој години. Конкретније, година за нама је донела три следеће стратешке ствари:
Када се све узме у обзир, 2024. година је открила да је украјинска војска растегнута до крајњих граница, до те мере да су Руси били у могућности да практично елиминишу цео сектор фронта. Људи и даље разматрају где и када би украјински фронт могао почети да се урушава – али ја бих се осмелио да тврдим како он већ пуца на југу у последњих неколико месеци, а и 2025. година је почела са снажним руским импулсом који ће ОСУ веома тешко зауставити.
Оно што одмах привлачи пажњу када се погледа оперативни развој у 2024. години је приметан „помак енергије“ са жаришта борби која су била најинтензивнија у прве две године рата. На неки начин, током овог сукоба сваки део фронта је пробуђен у одређеном периоду, могло би се рећи један за другим.
Након почетне руске офанзиве, која је као свој неспорни успех имала освајање Азовске обале и повезивање Доњецка и Крима, акција је премештена на северни фронт (Луганск-Харковска оса), где је Русија водила летњу офанзиву која је проширила подручје контроле на Северодонецк и Лисичанск.
То је праћено украјинским контраофанзивама у јесен, са продором из Харкова који је одбацио фронт преко реке Оскил, и операцијом усмереном ка Херсону која није успела да пробије руску одбрану, али је на крају у добом делу резултирала руским повлачењем преко Дњепра, због бриге о логистичкој повезаности и пренапрегнутости фронта.
Главно жариште се потом поново преместило на централни део Донбаса, где је огромна битка за Бахмут трајала кроз цело пролеће 2023. године. Ово је праћено неуспелом украјинском офанзивом на руске позиције у Запорожју, на југу.
Да укратко сумирамо. Можемо набројати неколико оперативних фаза у прве две године рата, које су се смењивале једна за другом и свaкa од њих је имала своје тежиште на различитим деловима фронта:
У свему овоме, најмање померања је било на југозападном углу фронта, око града Доњецка, што је помало необично. Доњецк је урбано срце Донбаса – огроман и густо насељен индустријски град у центру великог урбаног подручја, који је некада био дом за око два милиона људи. Чак и ако Русија успе да освоји град Запорожје, Доњецк ће бити далеко најнасељенији од украјинских градова који ће доћи под контролу Москве.
Са избијањем прото-рата у Донбасу, 2014. године, Доњецк је био место многих борби, а аеродром на северном прилазу граду био је сцена посебно интензивних дејстава. Зато је било помало чудно што је на почетку 2024. године украјинска војска настављала да држи многе положаје које су изградили пре десет година.
Док су интензивне борбе долазиле и одлазиле на другим секторима фронта, Доњецк је остао опкољен мрежом снажно утврђених украјинских линија у урбаним подручјима која су се протезала од Торецка до Угљедара. Ранији покушаји Руса да пробију овај челични прстен, укључујући напад на Угледар у зиму 2023. године, завршили су неуспехом.
Кључни оперативни развој у протеклој години била је поновна активација Доњецког фронта, након година позиционог, статичног ратовања. Није претерано казати да је, након година застоја, руска војска 2024. потпуно разбила овај фронт, а дуго и снажно држана украјинска мрежа урбаних утврђења се распала.
Година је почела грчевитим борбама ОСУ за очување њихове тврђаве – Авдејевке, где су настављали да блокирају северни прилаз Доњецку. У то време, типичан аргумент који се могао чути са украјинске стране био је да је руски напад на Авдијевку пирова победа – да Руси освајају град уз изузетно високу цену због такозваних „напада месом“ (мисли се на нападе који се изводе уз велике људске жртве), који ће неминовно исцрпети руску борбену моћ и смањити њихову способност за наставак офанзиве.
Са целокупним развојем догађаја иза нас, можемо дефинитивно рећи је украјинска процена била потпуни промашај. Након пада Авдeјевке, руски замах ни у једном тренутку није озбиљно успорио, а заправо су ОСУ изгледале све више исцрпљено. Украјинска позиција у Очеретину (која је раније служила као њихова полазна тачка за контранападе око Авдeјевке) освојена је за само неколико дана, а до раног лета линија фронта је померена према прилазима Покровску.
Продор снага Кремља према Покровску навео је многе да верују да је овај град сам по себи био циљ војних напора, али то је било погрешно читање оперативног плана. Русија није морала да освоји Покровск у 2024. години да би га учинила бескорисним за логистичке операције Украјине. Напредовањем према ауто-путу Е50, руске снаге су успеле да одсеку Покровск од украјинских позиција на југу доњецког фронта, а сам град је сада на првој линији фронта, изложен нападима пуног спектра из руских дронова и цевне артиљерије.
До јесени, руска офанзива је довела Украјинце у положај избочине, стварајући им нестабилан ланац позиција у Селидову, Курахову, Угљедару и Красногоровки. Руски напредак од Очеретина ка јужном прилазу Покровску деловао је попут огромне косе којом је изолован цео југоисточни сектор фронта, што је омогућило руским снагама да га пробију током завршних месеци 2024. године.
Овај рат је претворио реч „колапс“ у обесмишљену, али популарну фразу. Стално нам се говори да је једна или друга страна на ивици колапса. Па ће тако санкције „срушити“ руску економију, побуна Вагнерове групе из 2023. године је „доказала“ да се руски политички систем „распада“, а, наравно, стално чујемо да огромни губици гурају једну или другу војску на ивицу потпуног неуспеха – која је то страна, зависи од тога кога питате.
Међутим, тврдио бих да оно што смо видели од октобра 2024. године представља реалност која се односи на ову често понављану и одбачену реч. ОСУ су претрпеле стварни колапс југоисточног фронта, са снагама распоређеним у њиховим утврђеним положајима које су биле превише исцрпљене и изоловане да би успеле у одлучној одбрани.
Руски напади су постали превише концентрисани на све „стиснутијим“ подручјима и снаге Кијева нису могле издржати. Притом није било доступне механизоване резерве на терену која би могла да изврши контранапад или разбије стални руски притисак.
Украјина ипак одржава довољно дронова и концентрисаних ватрених напада да ограничи потпуну руску експлоатацију – односно, Русија још увек није у стању да прави пробоје на великој дубини украјинске територије. То је руском напредовању дало одређени квалитет заустављања и поновног покретања (stop-start quality), који подразумева „прескакање“ из једног насеља и тврђаве у другу.
Општије говорећи, руска одлика да користи раштркане нападе малих јединица ограничава потенцијал за експлоатацију. Међутим, морамо нагласити да руски замах на овом правцу није озбиљно успорио од октобра, а многе од кључних украјинских позиција су брзо освојене или напуштене.
Угљедар је најбољи премер за то: Руси су започели свој коначни напад према граду 24. септембра. До 29. септембра, 72. механизована бригада је почела са евакуацијом. До првог октобра, град је био у потпуности под руским контролом. Ово је, иначе, била једна од кључних украјинских позиција на овом делу фронта, али се нашла у потпуно неподношљивој ситуацији и пала је за недељу дана.
Могло би се, наравно, аргументовати да је Угљедар издржао годинама, па како онда можемо рећи да је освојен за недељу дана? Али управо је то поента. Почетком 2023. године, Угљедар (уз помоћ артиљерије распоређене око Курахова) је успешно одбио руски вишебригадни напад током више месеци дугих и жестоких борби. А у октобру 2024, позиција је била потпуно неподношљива и место је напуштено готово одмах након почетка борби.
Ништа бољи успех снаге Кијева нису имале ни у покушају да одрже Курахово – раније критичну позадинску зону која је служила као логистички чвор и база за артиљеријску подршку „тврђавама“ на фронту као што су Угљедар и Красногоровка. Курахово, које је сада под руском контролом, служи као база подршке за текући руски напад западно, ка Андријевки.
Наредни месеци обећавају наставак руских напредовања дуж овог фронта
Посматрајући фронт као целину, ОСУ тренутно држе две озбиљне избочине на најјужнијем крају линије – једну око Велике Новоселке и другу око Андријевке. Прва ће вероватно прва и пасти, јер је град потпуно изолован руским напредовањем на боковима.
Притом, не ради се о ситуацији као у Бахмуту, где се путеви били пресечени руском ватром – у овом случају, сви путеви ка Великој Новоселки су пресечени физичким руским блокадним позицијама, што чини губитак овог места само питањем времена, односно руске одлуке о томе када да изврши напад.
Даље на северу, постоји нежнија и слабије држана избочина између Гродивке и Торецка. С тим да је Торецк сада у последњој фази освајања (украјинске снаге држе само мали стамбени кварт на периферији града). Фронт би, дакле, требало да се изравна и овде у наредним месецима.
Ово оставља Русе више или мање у потпуној контроли приступа Костантиновки и Покровску, који су, на неки начин, претпоследње украјинске позиције у Донбасу. Покровск је већ заобиђен неколико миља на западу, а карта најављује поновно коришћење типичне руске методологије за нападање урбаних области – напредак дуж крила града како би се изоловао од главних путева, након чега следи напад на сам град у неколико праваца.
Наредни месеци обећавају наставак руских напредовања дуж овог фронта, заправо наставак онога што се може сматрати колапсом овог дела одбране снага Кијева. Руска војска напредује ка западној граници Доњецке области и избациће Украјинце из преосталих „тврђава“ у Великој Новоселки и Андријивки, истовремено продирући у срце Покровска.
Од пада Авдејевке Украјинци нису показали способност да зауставе руски напредак дуж ове линије фронта (75 миља), а садашња развученост украјинских борбених ресурса указује на то да се мало шта може променити у текућој години.
Током јесени 2024. године и првих месеци зиме, док су украјинске снаге биле извучене из своје густе мреже утврђених позиција у јужном Донбасу, њихови саборци су упорно држали положаје у руској Курској области. Основни смисао украјинске офанзиве у Курску сада је добро познат – Кијев је ову операцију представио као покушај да промени психолошки ток рата и нанесе ударац руском угледу.
Украјински напад имао је почетни замах јер је постигао стратешко изненађење, али је брзо ослабио након што су украјинске снаге наишле на ефикасне руске блокирајуће позиције на путевима из Суџе. Покушаји да се пробију линије кроз Кореново и Бољшоје Солдатскоје су поништени, а украјинска војска је задржала под контролом скромну избочину око Суџе.
Током јесени, руски контранапади су се фокусирали на смањивање обима те избочине – терајући Украјинце из Снагоста и из Коренова. Напредовање је овде било постепено, али значајно, и до почетка јануара „врат“ украјинске избочине био је стиснут на нешто више од девет миља ширине, а њихов првобитни удар током лета осигурао је више од двадесет миља. Укупно, Украјина је изгубила око 50 одсто територије која је освојена у августу.
Руски притисак по боковима појачао је многе особине које чине ову позицију расипном и опасном за Оружане снаге Украјине. Постоји ограничена повезаност путева за украјинске снаге – проблем који је појачан повлачењем из Снагоста, које им је одузело приступ магистралном путу који води од Коренова до Сумија.
Осим неколико заобилазних споредних путева, украјинске снаге имају само један пут – Р200 – којим довозе материјал и појачања у џеп, што омогућава руским снагама да надгледају њихове комуникационе линије и изводе ефикасне ометајуће нападе. Компресија избочине у Курској области такође значајно сужава подручје за гађање руским дроновима, цевном артиљеријом и ракетама, чинећи бомбардовање јачим и ефикаснијим.
Петог јануара догодило се изненађење у виду обновљеног украјинског напада из избочине. Интернет је, наравно, одмах закључио да се ОСУ поново припрема за неку врсту генералне офанзиве у Курској области, али стварност је била разочаравајућа по Кијев – напад величине једне батаљонске јединице кренуо је дуж правца према Великом Соловском, али је стигао само неколико километара пре него што се потпуно угасио.
Украјински напори да ометају руске дронове били су спречени због све веће употребе фибер-оптичких система, а украјински напад се распао за само један дан.
Тактички детаљи украјинског напада су занимљиви, а постоје и спекулације о његовом циљу – можда је био намењен да покрије ротацију или повлачење, побољша тактичке положаје на северној ивици избочине, или је имао неке непрозирне пропагандне сврхе.
Ипак, све је то релативно неважно: напад са краја избочине (то јест, покушај да се дубље продре у Русију) није учинио ништа да реши украјинске проблеме у Курску. Ови проблеми су: прво, на тактичком нивоу, чињеница да је избочина на боковима значајно сужена и наставља да се сужава, а, друго, на стратешком нивоу, свесно трошење вредних механизованих средстава које не утиче на критичне делове фронта. Једноставније речено, Курск је споредна сцена, и то споредна сцена која је пошла наопако чак и унутар своје сопствене оперативне логике.
Једна ствар која је била предмет велике пажње су, наравно, континуиране гласине о присуству севернокорејских трупа у Курску. Западне обавештајне агенције су упорне у тврдњи да су Севернокорејци присутни на том простору. Неке особе су склонe да инстинктивно не верују свему што Запад тврди – и док мислим да је одређена доза скептицизма оправдана, не претпостављам аутоматски да лажу.
Један недавни извештај износи оно што се чини као вероватна верзија ове приче: да је идеја заправо потекла из Пјонгјанга, а не из Москве, и да је релативан број корејских трупа (можда 10.000) интегрисан у руске јединице. Предпоставка је да су Корејци дошли на ову идеју као начин да стекну ратно искуство, а Руси су у овом случају добили помоћне снаге, али са сумњивом борбеном ефикасношћу.
Међутим, вреди напоменути да ово није ни близу толико важно као што се тврди. Много се говорило о томе да присуство севернокорејских трупа доказује неку врсту руског очајног стања, али то је прилично апсурдно – са више од 1,5 милиона активног особља у руској војсци, 10.000 севернокорејских трупа у Курску представља ситан додатак.
Што је још важније, постојао је покушај да се контингент из Северне Кореје прикаже као велика прекретница у рату. Посебно се користила формулација „севернокорејске трупе у Европи“ како би се призвала хладноратовска слика комунистичке деспотије која се протеже према „слободном свету“.
Поента је, међутим, да се претпоставља да су севернокорејске трупе стациониране специфично у Курску, који се налази у Русији. Ово је, наравно, повезано са недавно закљученим Споразумом о узајамној одбрани који су потписали Москва и Пјонгјанг.
Нападајући Курск – ширећи фронт на руску предратну територију – Украјина је створила одбрамбени задатак за Русију, што активира могућност војне помоћи од стране Северне Кореје. Без обзира колико неко жели да повезује севернокорејски контингент са руском „ратном агресијом“, снаге у Курску су објективно гледано ангажоване у одбрани руске предратне територије, што омогућава Москви да користи помоћне снаге – укључујући војнике из редова својих савезника и војне обвезнике – да се тамо боре.
На концу, присуство Севернокорејаца у Курску је занимљиво, али не толико важно. Ове трупе нису у Украјини (чак ни под најширим дефиницијама њене територије), не носе примарни терет борбе и једноставно нису проблем са којим се Украјина суочава у Курску.
„Велики проблем“ за Украјину, врло једноставно, није присуство неке аморфне корејске војске – већ је то задржавање великих делова својих драгоцених механизованих бригада у суженој избочини, далеко од Донбаса, где су им преко потребне.
Разумљиво је, наравно, да Украјина има озбиљна ограничења у погледу људства у поређењу са Русијом, како у погледу укупног броја мушкараца у ратној доби (око 35 милиона у Русији, у поређењу са можда девет милиона у Украјини пре рата), тако и у погледу способности да их мобилише.
Украјински мобилизациони план је ометен како широким избегавањем позива (са све мањом вољом да се служи, како рат одмиче) тако и тврдоглавом невољношћу да се мобилишу младићи старости 18-25 година. Украјина је структурно оптерећена дубоко неуредном демографском структуром: постоји отприлике 60 одсто више украјинских мушкараца у својим 30-тим годинама него у 20-тим.
С обзиром на релативну реткост младих мушкараца, посебно у раним 20-им годинама, украјинска влада с правом сматра ову групу (18-25) као привилеговану демографску групацију коју не жели да потроши у борби. С обзиром на свуда присутно избегавање позива, одбијање мобилизације младих мушкараца и корупцију и неефикасност карактеристичне за њихову власт, не треба да нас изненађује неуспех мобилизације у Украјини
Русија, са друге стране, има много већи број потенцијалних регрута и ефикаснији систем мобилизације. За разлику од украјинског система обавезне регрутације, Русија се ослања на великодушне бонусе за потписивање уговора како би привукла добровољце.
Руски систем подстицаја, до сада, пружа континуиран ток пријема који је више него довољан да надокнади руске губитке. Без уласка у различите спекулативне процене руских жртава, широко је признато од стране западног војног руководства да Русија сада има значајно више персонала него на почетку рата.
Све то показује да се Украјина суочава са озбиљним структурним недостатком у војним људским ресурсима, што је додатно погоршано специфичностима њиховог закона о мобилизацији, али је делимично ублажено релативно ниском густином трупа на фронту и доминирајућом снагом „ударних система“ у самом рату.
Аргумент који желим да изнесем овде, међутим, јесте да су системски проблеми Украјине у усклађивању са руским људским ресурсима погоршани неким догађајима који су постали нарочито изражени током 2024. године. Другим речима, 2024. годину треба означити као годину у којој су ограничења украјинских људских ресурса постала значајно и можда неповратно гора услед неких одлука донетих у Кијеву и развоја ситуације на терену.
Разлози за то су следећи (по реду и значају)
Проћи ћемо кроз сваки од њих.
Армија која прима нови персонал мора да донесе одлуку о томе како ће он бити распоређен. Нови војници могу се користити као замена за постојеће јединице на фронту, или могу бити искоришћени за проширење структуре војске креирањем нових јединица.
То је прилично јасно, а идеално би било да мобилизација надмаши губитке и омогући обављање оба задатка. Међутим, када армије имају тешка ограничења људских ресурса – то јест, када су губици једнаки или већи од броја нових војника који се примају – одлука да се прошири структура јединица може имати огромне последице.
Стереотипни пример би био касна фаза рата у Вермахту, који је формирао нове елитне јединице у виду Waffen SS дивизија, које су добијале привилеговани приступ регрутима и опреми, док су редовне војне дивизије на фронту патиле од недостатка замена и нису могле да прате губитке.
Украјина, са својом помешаном структуром војске, створила је проблеме кроз своје покушаје да прошири снагу у условима смањене реалне јачине на фронту. Крајем 2023. године, ОСУ су најавиле намеру да формирају потпуно нову групу бригада – такозвану “15 серију”, названа по својим ознакама као 150. 151. 152. 153. и 154. механизоване бригаде. Ово је праћено 2024. године додавањем 155. механизоване бригаде, која је требала бити обучена и опремљена у Француској.
Формирање нове групе механизованих бригада је кључно за начин на који Украјина жели представити овај рат. Пошто Кијев још увек има за циљ (бар на папиру) да поврати целокупну територију коју држи Русија, увек мора постојати илузија могућности будуће офанзиве, а да би та илузија опстала, Украјина мора да представи како наводно активно припрема неку будућу офанзиву.
Представљање своје ратне стратегије као одржавање фронта док се паралелно врше припреме за нову офанзиву суштински је приморава на програм проширења структуре својих снага.
Проблем за Украјину је то што огроман притисак на фронту чини немогућим да она располаже ресурсима као што би желела. Правилно обучавање и опремање нових механизованих бригада и њихово задржавање у резерви било би веома корисно, али они то не могу заиста да постигну због потреба за људством на фронту.
Ове бригаде постају „папирне формације“ које имају бирократски живот, док се њихови органски ресурси раскидају и усисавају на фронту – распоређују се на ниво батаљона или чете који могу да се уклопе у секторе на фронту где су потребни. Тренутно, ниједна од „15 серијских“ бригада није учествовала у борбама као органска јединица – односно, као целе бригада.
У Француској обучавана 155. бригада представља користан пример. Првобитно замишљена као велика формација од око 5800 људи, опремљена најсавременијом европском опремом, бригада је од почетка губила људство, са извештајима украјинских извора који наводе да је око 1700 људи (многи од њих присилно мобилисани са улица Украјине) дезертирало из јединице током обуке и формирања.
Колапс у руководству бригаде – са командантом који је поднео оставку – додатно је компликовао ситуацију, а прва акција формације код Покровска завршила се лоше. Сада се бригада распада, ако не буде и формално распуштена, са особљем и возилима који се развлаче и расподељују како би ојачали суседне јединице.
Ове бригаде постају „папирне формације“ које имају бирократски живот, док се њихови органски ресурси раскидају
Одлука да се особље расподели у нове механизоване бригаде (иако са обзиром на количину оклопних возила, питање је колико те дизајнације стварно имају значења) не мења баланс људства у Украјини у целини, али је свакако неефикасан начин коришћења особља.
Да се поново осврнемо на 155. бригаду, један од проблема који су приметили украјински аналитичари био је тај што је већина бригаде формирана потпуно из присилно мобилисаног особља, без правог кадра ветерана и искусних подофицира – испоставило се да је око 75 одсто бригаде мобилисано мање од два месеца пре него што су дошли у Француску на обуку. Ова чињеница је свакако имала велики утицај на масовну дезертираност и лошу борбену ефикасност бригаде.
С обзиром на ограничења Украјине, најбољи курс деловања несумњиво би био да се ново особље и опрема доделе као замена за попуњавање исцрпљених бригада на фронту, уграђујући замену уз постојеће ветеране и официре. Међутим, Кијев цени престиж који долази са проширењем снага и „новим сјајним играчкама“, као што су нове формације опремљене ретким и вредним наоружањем, попут тенкова Леопард.
Ове нове бригаде, иако се представљају као највредније снаге, очигледно имају нижу борбену ефикасност од постојећих формација, с обзиром на недостатак искуства, недостатак ветерана официра и низак ниво кохезије јединица.
Реалност, међутим, јесте да заменске јединице за постојеће бригаде далеко не успевају да прате стопу губитака. Јединице на фронту већ месецима пријављују све теже недостатке пешадије, а неке формације у околини Покровска извештавају да имају мање од 40 одсто попуњених јединица.
Укратко, одлука Украјине да крене у ширење снага у условима значајних недостатака људства само је погоршала проблем – како је одузела заменске јединице од ветерана, тако и концентрисала ново мобилисано особље у формације које су борбено неефикасне и које немају ветеране, искусне официре и неопходну опрему.
Покушали су, закаснело, да реше овај проблем распоређивањем нових формација као подршку бригадама на фронту, али ни ово није идеално – доводи до мозаичног распореда снага са нижим нивоом уједињености јединица и фрагментираном одбраном.
Ово се, на жалост Кијева, дешава управо у тренутку када је Украјина сама себи створила додатне напоре, посебно кроз инвазију на Курск. Тренутно, елементи најмање седам механизованих бригада, две маринске инфантријске бригаде и три бригаде ваздушно-десантних снага распоређени су на Курску.
Без детаљног разматрања операције овде, важно је запамтити да је Украјина – суочена са екстремним притисцима на своју способност формирања снага – добровољно изабрала да прошири фронт у секундарни театар, распоређујући оскудне ресурсе и смањујући своју способност да ефикасно распоређује снаге.
Укратко, Украјина је донела свесне одлуке да прошири фронт и истовремено прошири структуру својих снага, што је дефинитивно штетно за њене напоре да оптимизује људске ресурсе. Ово се дешава управо у тренутку када је жеља из 2024. године за повећање мобилизације „изашла из колосека“.
Мобилизациони програм Украјине је патио од разних дефеката, укључујући празнине и грешке у њеним базама података, као и ендемску корупцију и бирократску неефикасност. Закони усвојени 2024. године били су усмерени на решавање многих ових проблема, укључујући увођење апликације која би омогућила мушкарцима који су подложни регрутацији да се региструју и провере свој статус без потребе да посећују регрутне канцеларије.
Чинило се да су ствари дошле до тачке кључања када је Зеленски сменио неколико начелника регрутних канцеларија 2023. године, и постојао је стварни осећај хитности. Након неких знакова почетног обећања, јасно је да је ова појачана мобилизација опала током јесени и ране зиме.
У почетку је постојало зрно наде за Украјину – у првом месецу након усвајања новог закона о мобилизацији дошло је до повећања броја, те је војска регрутовала 30.000 нових лица. Међутим, до краја лета овај почетни пораст регрутовања је ослабио, а мобилизација је поново заостајала за губицима ВСУ.
У октобру је Генералштаб Украјине потврдио да се регрутовање смањило за 40 одсто након кратког таласа појачане регрутације изазваног новим законом о мобилизацији. Отприлике у то време, званичници у Одеси (трећем највећем граду Украјине) признали су да раде са само 20 одсто свог мобилизационог плана.
Проблеми су и даље бројни. Нови закон је довео до почетних побољшања, али на крају није решио основне проблеме са избегавањем позива, бирократске грешке су и даље раширене, а послодавци који су настојали да задрже радну снагу поднели су лавину одлагања мобилизације на основу запослења. Неспособни да одрже првобитни талас регрутовања, Украјина се суочава са предстојећом кризом људских ресурса.
Штавише, континуирана немогућност Украјине да обезбеди демобилизацију или благовремене ротације значи да се мобилисани војници суочавају са перспективом неодређене службе на првој линији фронта. Ово је очигледно лоше за морал, јер војници разматрају могућност више година службе, што заузврат доводи до дезертирања, које постаје све већи проблем за ВСУ.
Неки извештаји указују да је до сада чак 100.000 украјинских војника дезертирало, а многи су вероватно мотивисани психолошким и физичким оптерећењем бескрајних борби без изгледа за ротацију.
Сада је у току смртоносна повратна спирала, где недостатак ротација и дефицит замена синергистички убрзавају потрошњу украјинских кадрова. ВСУ не може редовно ротирати јединице из борбе, а недовољан прилив замена доводи до тога да контингенти пешадије на првој линији изражено слабе.
Без могућности да врше ротације или појачања, јединице на фронту прибегавају канибализацији – уклањају подршке попут тимова за минобацаче, возача и оператера дронова да попуне позиције на првој линији. Ово даље убрзава губитке, јер јединице се боре са ослабљеним подршком и артиљеријским елементима, а такође чини украјинске мушкарце мање спремним да се пријаве – јер сада нема гаранције да ће их, на пример, рад на дроновима спасити од одласка на фронт.
Шта нам то све говори? Украјина и даље располаже врло великим снагама, са више од стотину бригада и стотинама хиљада људи под оружјем. Међутим, ове снаге су значајно надмашене од стране руске војске и јасно је да су у тренду распадања.
Упркос високо пласираном покушају да се мобилизациони апарат поново оживи 2024. године, прилив новог особља је очигледно сувише низак да би надокнадио губитке, а јединице које носе главни терет у критичним секторима фронта виде како њихова снага – посебно у пјешадији – опада, у неким случајевима до критичних нивоа.
Неуспех мобилизационог програма Украјине из 2024. године поклопио се са неколико стратешких избора који су погоршали проблеме са људством – конкретно, одлуком да се започне програм проширења снага, иако је ВСУ добровољно проширила своје обавезе отварањем новог секундарног фронта у Курску.
Другим речима, мобилизација Украјине не задовољава њене потребе за снагама, а ВСУ је такође донела одлуке које су саботирале њену способност да економише. Јединице су исцрпљене, нови војници долазе у малој количини, ротирања касне или не постоје, јединице се „канибализују“, а љути и исцрпљени људи беже из војске.
Ипак, уопште није тако јасно да ће ово довести до „тачке слома“, у смислу у којем то људи очекују. Украјинске ударне способности и руска преференција за распршене, „скачуће“ нападе ограничавају потенцијал за велике пробоје и експлоатацију. Међутим, оно што смо видели у последња три месеца на правцу јужног дела Доњецке области пружа увид у оно што нас чека: исцрпљена снага која се постепено повлачи, истискивана из својих утврђења и мучена – покривајући повлачење дроновима, али губећи позицију за позицијом. Линија држи, док не пукне.
Способност Украјине да опстане на бојном пољу зависи од два неопходна ресурса: прво, мушке популације Украјине, и друго, кључног западног наоружања које им даје борбену ефикасност. Прво смо анализирали: Украјина није баш остала без људи, али су трендови њеног мобилизационог програма лоши, а недостатак особља је све израженији. Трендови у вези са другим ресурсом су, ако је то уопште могуће, још злокобнији за Кијев.
Постоје две опште динамике које су се појавиле, а ниједна од њих не ствара оптимистичну слику за Украјину. Размотрићемо их редом. Оне су следеће:
Током 2023. године, формирање нових механизованих јединица било је приоритет, уз Пентагон који је предводио мултинационални напор да се формира читав корпус формација опремљених тенковима „Леопард“, „Челенџер“ и низом западних борбених пешадијских возила и оклопних транспортера.
Када је та пажљиво састављена групација ударила главом о стену у неуспелом нападу на запорошку линију, Сједињене Државе су, са закашњењем и невољно, упутиле сопствене „Абрамсе“ како би ојачале украјинске тенковске снаге. Међутим, током 2024. године, испоруке тешког наоружања успориле су до нивоа капања.
Улога тенкова у рату у Украјини била је у великој мери погрешно схваћена. Рањивост тенкова на мноштво ударних система модерног бојишта навела је неке посматраче да прогласе тенк као оружани систем застарелим, али то се није баш слагало са чињеницом да су обе зараћене стране у овом рату биле жељне да распореде што више тенкова.
Тенковима су потребни критични елементи подршке – више борбених инжењерских јединица, противваздушне одбране и електронског ратовања – али они и даље играју незаменљиву улогу и остају суштински важан елемент у овом рату. Неуспех украјинске контраофанзиве 2023. године показао је, ако ништа друго, да тенкови једноставно нису „системи који мењају ток рата“, већ потрошна роба – али то је, на неки начин, увек био случај. Карактеристична одлика култних тенкова попут „Шермана“ и Т-34 била је управо њихова бројност.
На жалост за Украјину, испоруке тенкова су драстично опале након неуспеха из 2023. године. Америчке испоруке за Украјину током 2024. готово у потпуности су биле лишене било каквих оклопних возила. Подаци Килског института, који пажљиво прати обавезе и испоруке наоружања, потврђују нагли пад испорука тешког наоружања током 2024. године.
У 2023. години, украјински савезници су обећали испоруку 384 тенка. Овај број је пао на само 98 у 2024. години – што објашњава зашто су нове украјинске механизоване бригаде веома сиромашне опремом која би требала да одговара њиховим називима.
Док је 2023. година била усмерена на развој механизованих капацитета Украјине кроз испоруке тенкова, борбених возила пешадије и инжењеријске опреме, 2024. година је углавном била посвећена унапређењу украјинских ударних способности.
Овај напор се одвијао у два правца – прво, кроз испоруку ваздушних и копнених система (најзначајнијих: британских Storm Shadow ракета и америчких ATACMS система), и друго, кроз „ублажавање правила“ коришћења како би се омогућило Украјини да гађа циљеве на предратној руској територији.
Овај развој догађаја се, како се испоставило, поклопио са украјинском операцијом у Курску, а у многим аспектима најдиректнији утицај ове „инкурзије“ био је приморавање Запада да попусти по питању правила коришћења. Иако је Украјина већ дуго изводила нападе унутар Русије коришћењем домаћих система, нарочито дронова, Бела кућа је наставила да оклева са формалним одобрењем за ударе америчким системима.
Покретањем копнене офанзиве у Курску, Украјина је практично донела одлуку уместо њих: Сједињене Државе су одобриле коришћење ATACMS-а за подршку копненим снагама у Курску, што се временом претворило у општу дозволу за нападе на Русију коришћењем целокупног доступног арсенала. Ово је био снажан подсетник да, без обзира на то како замишљамо однос између проксија и спонзора, Украјина има извесну способност да утиче на америчке одлуке: класичан пример ситуације у којо „реп маше псом“.
У сваком случају, током 2024. године, Украјина и њени западни савезници су полако, али сигурно прешли све наводне „црвене линије“ у овој области: Британци су први пробили баријеру испоруком Storm Shadow ракета крајем 2023. године, а онда је уследила испорука ATACMS система (уз неколику F-16 авиона као додатак), да би коначно дошло до ублажавања правила коришћења којим су одобрени удари на предратну Русију.
Где нас ово оставља? Чини се да постоје три важне ствари које треба размотрити:
Украјина се из више разлога суочава са великим недостацима у ударним капацитетима у поређењу с Русијом. Руски ударни ресурси су бројнији и имају значајне предности у домету, али такође треба узети у обзир и значајно већу стратешку дубину Русије и њену густу и релативно нетакнуту ПВО.
За разлику од Украјине, која је своју противваздушну одбрану довела до границе са уништеним лансерима и растућим недостатком интерцептора, руска противваздушна одбрана је била практично нетакнута, јер Украјина није имала довољан број средстава за спровођење праве кампање за потискивање/уништавање непријатељске ПВО.
Ако направимо просту рачуницу, коришћење западних удараних система за вођење стратегијске ваздушне кампање „удар за удар“ је лоша математика за Украјину. Генерално, није мудро укључивати се у физичку борбу када је ваш противник већи и има много дужи бич.
Уместо тога, ударни системи Украјине требало је да буду искоришћени за подршку копненим операцијама – концентришући ударе просторно и временски како би се синхронизовали са напорима на терену. Као једноставан мисаони експеримент, није тешко замислити да би ATACMS системи направили разлику да су били доступни 2023. године и да су се користили за гађање руских позадинских подручја током напада на линију у Запорошкој области и да су ударали у темпу са механизованим нападом како би нарушили руску команду и контролу и спречили појачање критичних области.
Уместо тога, ударна способност Украјине је углавном распршена у нападима који понекад постижу успехе у погледу напада на руску инфраструктуру, али не успевају директно подржати успешне операције на терену. Резултат је дифузија украјинске ударне моћи која је мања од збирног утицаја њених делова.
Сада је Украјина, суштински, исцрпела своје складиште ракета – од 500 ATACM ракета које је Сједињене Државе послале, можда је остало 50 у резервама Кијева. Залихе ракета које се лансирају из ваздуха, као што су Storm Shadow, такође су на ниском нивоу, а британска обавеза за допуну је ограничена на „неколико десетина“.
Последња опција за Запад да подржи украјинску ударну способност су америчке JASSM ракете. Иако постоји варијанта већег домета у производњи (JASSM-ER, или продужени домет), оне су релативно нове и скупе, и предвиђено је да буду усклађене са америчким залихама – стога се претпоставља да ће Украјина добити стандардну варијанту.
Стандардни JASSM има благо предност у домету у односу на Storm Shadow и ATACM ракете, са дометом од око 370 км. Уколико JASSM ракете не буду испоручене, постоји краћи домет система под називом SLAM (Standoff Land Attack Missile) са дометом од око 275 км. И JASSM и SLAM ракете били би компатибилни са украјинским F-16 авионима.
Две ствари треба напоменути о JASSM ракетама. Прво, JASSM – иако нуди мало веће домете – у суштини би служио као подршка/замена за брзо опадајуће ATACM ракете и посебно ракете Storm Shadow из ваздуха. Уместо да украјински SU-24 авиони лансирају Storm Shadow ракете, они би користили F-16 авионе за лансирање JASSM ракета.
Ово не би представљало драматичну надоградњу украјинских способности, већ би само служило као очување минималне ударне способности Украјине. JASSM ракете су замена за опадајуће капацитете, а не њихово повећање.
Генерално, није мудро укључивати се у физичку борбу када је ваш противник већи и има много дужу батину
Друго, мора се разумети да су JASSM ракете последња опција. Сада улазимо у простор, не вештачки конструисаних црвених линија, већ физичких и стварних лимита. Русија је у суштини прогутала поклоњене залихе ATACM и Storm Shadow ракета, са мало уочљивих ефеката на њену способност да води рат, а JASSM ракете су последња преостала ставка у инвентарима која одржава украјинске ударне капацитете оперативним. Таако да смо са њима на последњем степену лествице помоћи.
У случају JASSM ракета, међутим, постоје значајни недостаци за Сједињене Државе. Ово је важан пример стављања свих јаја у једну технолошку корпу. Године 2020, Сједињене Државе су отказале развој конвенционално наоружаног Long Range Standoff Missile, чинећи JASSM – посебно нове варијанте са продуженим дометом – системом за Сједињене Државе, који је предвиђен да игра кључну улогу у будућим конфликтима, посебно на Пацифику.
То овај систем чини веома осетљивим, као централни елемент америчких ударних капацитета, нарочито јер модернизација система Tomahawk напредује споро, са само неколико десетина јединица годишње.
С обзиром на то да су JASSM ракете навођене GPS-ом, постоје стварни разлози за опрез у пружању Украјини овог технолошки осетљивог система. Руски електронски рат је постигао значајан успех у гушењу GPS сигнала и ремећењу слично вођених америчких система. Давање Русима прилике да стекну познавање овог кључног америчког система могло би изазвати хаос у Пентагоновом плану за ратовање – већина, ако не и сви, ударни капацитети су у овој „кошари“, па зашто дозволити противнику да завири унутра?
Вероватно је, с обзиром на оно што смо до сада видели, да ће ова забринутост на крају бити одбачена и да ће Украјина добити серију JASSM ракета које ће подржати њене ударне способности – али с обзиром на број украјинских авиона F-16, обим ће бити ограничен. Штавише, ваздухопловне ракете су мање оптималне за Украјину, с обзиром на њихову зависност од великих аеродрома, за разлику од система који се лансирају са земље, који су мобилнији и лакше се сакривају.
Притом, сасвим је сигурно да JASSM ракете никада неће дати Украјини способност да изједначи своје ударне капацитете са Русијом. Након што се бескрајно говорило о томе како је Русија истрошила своје ракете, на крају је закључено да то једноставно није тачно, и да, у ствари, никада није било тако.
Недавно је украјинска одбрамбена обавештајна служба признала да по њиховим проценама Русија задржава око 1.400 ракета дугог домета у својим резервама, са месечном производњом од око 150 јединица. Производња јефтиних Геран дронова у Русији такође је значајно порасла, а украјинска обавештајна служба процењује да је максимум могуће производње чак 2.000 дронова месечно.
Такође треба поменути и питање новог руског ракетног система – сада већ чувеног – „Орешника“. Русија је тестирала систем „Орешник“ на великој машинској фабрици у Дњепропетровску, 21. новембра 2024. године, што је омогућило процену основних способности система.
„Орешник“ је балистичка ракета средњег домета, која се одликује хиперсоничним могућностима (већим од 10 маха) и вишеструким независним бојевим главама, уз могућност „подмуниције“ у свакој. Иако је напад на Дњепропетровск у суштини био демонстрација у којој су коришћене инертне тренажне бојеве главе (односно без експлозивног пуњења), ракета може носити и нуклеарне или конвенционалне бојеве главе.
Као у случају севернокорејских трупа у Курску, мислим да лансирање „Орешника“ није било ни приближно толико значајно колико се представља. Систем је скуп и вероватно непрактичан за конвенционалну употребу. Разумем жељу да се „Орешник“ прикаже као изузетно моћно конвенционално оружје – способно да засипа своју мету са пола туцета бојевих глава снаге читаве формације ракета „Калибр“ – али постоји неколико проблема са тим.
Прецизност система (CEP, или „вероватна кружна грешка“ (Circular Error Probable) у техничком жаргону) много више одговара нуклеарном систему него конвенционалном. Штавише, проблем коришћења балистичке ракете средњег домета за конвенционалне нападе лежи у опасности од погрешне процене – страни противници могу лансирање погрешно протумачити као нуклеарни напад и одговорити у складу с тим.
Управо због тога је руска влада заправо обавестила Сједињене Државе о лансирању унапред – што је корисно за демонстрацију, али непрактично за оружје које се намерава редовно користити.
Можда ћемо видети још једну употребу „Орешника“ против Украјине, али је мало вероватно да ће овај систем имати значајнију улогу у рату. Демонстрација у Дњепропетровску вероватно је била намењена слању поруке Европи – подсећању НАТО-а да Русија има способност да изведе нападе (који не могу бити пресретнути) на европске мете.
Ово такође служи као снажан подсетник да Европи недостају еквивалентне могућности и, суштински, представља демонстрацију руске способности да лансира ракете далеко изван домета украјинског или европског одговора. „Орешник“ је опипљив подсетник на стратешку дубину Русије и доминацију у ракетним ударима у Украјини.
На крају, Украјина ће изгубити у „игри удара“. Њене способности за удар су се значајно смањиле, с обзиром на то да су ракете расуте у разуђеној ваздушној кампањи. Иако се исцрпљеност залиха Storm Shadow и ATACMS ракета може донекле надокнадити коришћењем JASSM-а, Украјина једноставно нема ни домет ни количине које би могле да парирају руским могућностима.
Суочена са потребом да постигне више са мање ресурса, Украјина је развукла своје капацитете и није успела да синхронизује ударе са копненим операцијама. Сада смо на крају – након JASSM-а, ништа није преостало у западним складиштима што би могло унапредити украјинске способности. Са „Орешником“ или без њега, рачуница у овој борби је лоша за Кијев.
Заробљени у бескрајном мору информација, са свакодневним снимцима удара дронова и возила која експлодирају, уз марљиву „кућну индустрију“ мапирања рата која нас обавештава о сваком напретку од 100 метара, лако се може стећи утисак да је руско-украјински рат заглављен у бескрајној петљи пропасти која никада неће завршити – као да су се „Побеснели Макс“ и „Дан мрмота“ спојили у једно.
Оно што сам овде настојао да урадим јесте да покажем да је 2024. година заправо донела неколико веома важних догађаја који релативно јасно одређују будући облик рата. Да укратко резимирам:
Укратко, Украјина је на путу ка дебелацији (debellation) – поразу кроз потпуно исцрпљивање капацитета за отпор. Не би се могло рећи да су већ потпуно исцрпљени: људи, војна возила и ракете, али бројке свих њих су у паду. Стратешки украјински пораз – који је некада био незамислив за западни спољнополитички апарат и коментаторе – сада је „на столу“.
Веома је занимљиво да сада, када Доналд Трамп треба да се врати у Белу кућу, одједном постаје прихватљиво да се говори о украјинском поразу. Роберт Кејган – истински поборник украјинске ствари, ако је икада постојао неко такав – сада јавно изговара оно што се раније ћутало:
„Украјина ће вероватно изгубити рат у наредних 12 до 18 месеци. Украјина неће изгубити на неки „леп“ преговарачки начин, са жртвовањем виталних територија, али уз очување независне, суверене и западним безбедносним гаранцијама заштићене земље. Уместо тога, пред њом лебди потпуни пораз, губитак суверенитета и пуна руска контрола.“
Притом, у овоме нема ничег посебно изненађујућег. Ако је нешто било изненађујуће то је да је мој став – како је Русија у суштини веома моћна земља која врло вероватно неће изгубити рат (који доживљава као егзистенцијални) на самом свом прагу – икада био контроверзан или периферан. Али, сада смо близу њега.
* Велики Серж је псеудоним руског војног блогера и струњака за војну историју
Наслов и опрема текста: Нови Стандард
Извор: bigserge.substack.com
Превод: Михаило Братић/Нови Стандард
Насловна фотографија: Фото: AP Photo/Evgeniy Maloletka