Односи Колективног запада и Србије – а то значи, српског света, јер је он на мети – улазе у нову фазу.

Уосталом, још је пре пет година то објаснио амерички генерал Кертис Скапароти кад је, сведочећи пред Одбором за оружане снаге америчког Сената у својству главног команданта НАТО снага у Европи, прилично неопрезно признао да је са становишта Америке проблем читав српски народ на Балкану.

Па у том кључу треба посматрати и санкције које Вашингтон све више уводи тим проблематичним Србима са обе стране Дрине, све и ако су у последњој тури од прошлог четвртка, уз пар Руса са двојним држављанством Северне Македоније, из неког разлога обухваћене и поједине релативно познате али не много значајне појаве овдашњег политичког и јавног живота, као што је Миша Вацић, или пак Бранислав Брано Мићуновић, коме је истом приликом одато признање да је „водећа личност организованог криминала у Црној Гори већ деценијама“. Узгред, ако је тако, поставља се разложно питање зашто на овакву листу Мићуновић није доспео током тих дугих деценија владавине Мила Ђукановића без кога није могло да буде свега тога што је било; очигледно, нису овде сасвим чиста посла.

Од кудикамо ширег друштвеног значаја, на листи санкционисаних сад је и Миодраг Дака Давидовић који је био рањен поред владике Јоаникија у време литија у Црној Гори и безуспешних покушаја да се оне угуше било којим средствима – сад му се на терет, уз ритуалну корупцију, ставља и одговорност за претњу стабилности на Западном Балкану, што је шифра за угрожавање америчких (гео)политичких интереса – а из Србије и бивши министар Ненад Поповић који је, наравно, крив због својих политичких и пословних веза са Русијом.

На овом црном америчком списку је и неколико личности из Републике Српске, а међу њима, парадигматично, и шеф Представништва Републике Српске у Русији Душко Перовић, који је поручио: „Тек сад ћу да се борим против Америке.“

На страну сад његов несумњиви допринос овој племенитој борби – због чега се и придружио списку санкционисаних – најкрупније српске политичке личности на црним америчким листама остају председник Републике Српске Милорад Додик – у међувремену су под санкције ставили и чланове његове породице, изгледа да је и прогон породице некаква демократска тековина – те директор српске Безбедносно-информативне агенције Александар Вулин који је 3. новембра због тога поднео оставку.

Тексту те оставке стога треба поклонити нарочиту пажњу. Тим пре што је Вулин, подносећи оставку, упозорио да су Србија и српски свет – а то је простор који је на америчкој црној листи – суочени са „претњама и уценама које се могу поредити само са аустроугарским ултиматумом из 1914. године“.

„Од нас се“, образложио је санкционисани Вулин, „тражи да признамо Косово, да напустимо Републику Српску и да, уводећи санкције Руској Федерацији, престанемо бити суверена земља и нација“. А ни ту не би био крај захтевима да се самоуништимо јер, навео је даље, уколико би Србија и пристала на све побројано, „следећи захтев био би протеривање кинеских инвестиција, безусловна технолошка и економска зависност од Запада, као и наставак политичке и територијалне дезинтеграције Србије и прихватање западних вредности у којима нема места за традиционалну породицу и нацију“…

И стварно, као да је желео да потврди бар неке од побројаних Вулинових сумњи, „Глас Америке“, службени гласник креатора црних листа за Србе, јавља да је Америка увела санкције, а понајвише Србима, како би „ограничила руски утицај на Балкану“.

Док Стејт департмент, у допису овом медијском органу америчке (дубоке) државе поводом недавне тврдње украјинског председника Владимира Зеленског да ће Русија „покушати да изазове конфликт на Западном Балкану“, доказује да је све и те како повезано, од санкција Србима и Русији до НАТО контроле над читавим нашим простором.

Прошлонедељне санкције, како је наведено, „таргетирају пресек негативног руског утицаја и корупције“ – корупција је, разуме се, увек пригодан и употребљив изговор, тим пре кад је кадија истовремено и судија, па ништа и не мора да се доказује, довољно је да се залепи етикета – а циљ свега тога је, како је даље наведено, да се „умањи потенцијал негативног руског утицаја и подстакне одрживи мир, стабилност и просперитет региона“, што је још један низ пригодних речи које заправо значе, као што се у истом овом одговору директно и напомиње, „чланство земаља Западног Балкана у евроатлантским институцијама.“ То јест у НАТО-у, које за собом повлачи и тоталну контролу коју је Вулин споменуо у својој оставци, од (гео)политичке и безбедносне до економске.

Па је управо у том контексту и генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг спровео свој блицкриг по Западном Балкану ове недеље; макар да обележи територију, с тим што не треба искључити ни могућност да је покушао и да изнуди нешто конкретно, уосталом, време ће показати да ли је нешто хтео и шта је добио.

Оно што свакако није желео да добије био је дочек у Београду у виду протеривања првог секретара хрватске амбасаде Хрвоја Шнајдера, кога је, како изгледа, у шпијунажи ухватила БИА, у којој ће до примопредаје дужности доћи тек после избора новог директора.

Како ће супротна страна на то да узврати? Куда води све шири списак америчких санкција за Србе? Како Србија треба да поступа барем у наредних годину дана, до окончања америчких председничких избора?

О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ разговарали историчар Саша Адамовић и дипломата Владимир Кршљанин.