Алистер Крук: Одеса је центар нове велике игре

Одеса (фото: ULVIYE SUNA)

У јануару 2013. председник Си Ђинпинг одржао је говор пред члановима Централног комитета Комунистичке партије Кине. Прво, у том говору свет је представљен онаквим какав „јесте”. Друго, иако се анализа највећим делом односила на разглоге урушавања Совјетског Савеза, Сијево излагање имало је шире значење. Да, оно је било намењено и нама – западним слушаоцима.

Имануел Валенстајн је већ 1991. упозорио Запад на „лажну свест” произашлу из хладноратовског тријумфа. Јер, упозорио је Валенстајн, совјетски колапс није представљао урушавање само лењинизма. Не, био је то ‘почетак краја‘ за оба пола велике идеолошке антиномије: Оног који је говорио о ‘америчком веку‘ и ‘Богу на нашој страни‘ са једне, и оног који је говорио о лењинизму, као једнако универзалистичкој есхатологији, са друге стране.“

Будући да су ова два саткана од истог универзалистичког идеолошког платна – односно будући да један дефинише и конституише ’другог’ – губитак манихејског непријатеља довео је до крзања низа геополитичких структура проистеклих из Хладног рата, будући да је победничкој идеологији недостајало било какво задовољавајуће објашњење за своју глобалну владавину, циљеве и сврхе – у одсуству конститутивног „непријатеља“ (тј. комунизма).

Си је у свом обраћању распад Совјетског Савеза приписао „идеолошком нихилизму”: Владајућа номенклатура, поручио је Си, престала је да верује у предности и вредности њиховог система, и то у одсуству било каквих других идеолошких координата у које ће ситуирати сопствено размишљање. Зато су совјетске елите склизнуле у нихилизам.

„Зашто се Совјетски Савез распао? Зашто се Комунистичка партија Совјетског Савеза распала на комадиће? Важан разлог је јака конкуренција у идеолошком домену. Потпуно одбацивање историјског искуства Совјетског Савеза, одбацивње историје КПСС-а, одбацивање Лењина, одбацивање Стаљина – то је изазвало хаос у совјетској идеологији и означило улазак у историјски нихилизам”, поручио је Си.

Да ли се некоме пале лампице? Управо на тај начин Американци одбацују своју историју, проглашавајући је „наративом белог човека”; одбацују бивше лидере Сједињених Држава као ’робовласнике’; скрнаве очеве-осниваче своје државе и руше њихове споменике.

Избећи нихилизам

Си у свом говору поручује: „Једном када Партија изгуби контролу над идеологијом, једном када више не буде у стању да пружи задовољавајуће оправдање за сопствену владавину, циљеве и сврхе, тада се претвара у партију индивидуа које повезује само циљ да стекну што више новца и моћи.” Партијa тада ступа у „идеолошки нихилизам.”

Ово, међутим, није био најгори исход. Најгори исход, приметио је Си, био је то што је земљу преузела група људи која није имала никакву идеологију, већ само крајње циничну и лукративну жељу за влашћу.

Ово је Валенстајнова поента: „Преурањени тријумфализам” произашао из Хладног рата је учинио да идеолошко манихејство, које је било у основи функционисања пост-просветитељске модерне, постане много теже за одржавање. Либерализам, као једна од две форме универзализма, елиминисао је комплетну конкуренцију на свом походу ка хегемонији, чиме је, парадоксално, развејао идеолошке менталне магле и омогућио повратак ка партикуларизмима укорењеним у цивилизацијским разликама.

Овај процес се одвијао деценијама, преобликујући политику широм светa, оживљавајући традиције, народе и различите начине живота. Само у Америци, у англосфери и међу европским русофобима владајуће класе су наставиле да се опиру овим променама, користећи знатне ресурсе за – сада већ потпуно цинични – наставак наметања либералног ’поретка’.

И то је суштина револуције коју предводе Си и Путин: развејавање идеолошких магли како би се омогућио повратак на концепт концерта цивилизацијских, аутономних држава.

Отуда је „спасавање Украјине” постало последња политички коректна мантра у служби пројекта „Амерички век”; сада је ту маска „освешћености”, дизајнирана да пројектује САД као међународну моралну полицију – која примењује освешћене доктрине – уместо као обичну велику силу. (Тако је симбол подршке украјини постао трансџендер застава украшена речју „мир”).

Украјински рат је нехотице постао симбол много веће борбе. Украјина је симбол два испреплетена погледа на свет. У буквалном смислу, ова земља је постала поље за иницијативе и контра-иницијативе у еволуирајућој стратешкој великој игри макиндеровског типа.

Франачки варвари

Важност украјинског рата, међутим, сеже далеко уназад – све до 5. века – када су франачки ”варвари” (касније прожети старозаветним етосом божанских изабраника, којима је свет судбински ”обећан” након уништења оних који су се опирали вољи Божијој) прохујали западном Европом. Ово је коначно ставило тачку на стари Рим, након ултимативног стварања Каролиншког царства (Рајха).

Заборавите на приче о наполеонском корену европске русофобије. Каролиншки идеолози, у настојању да консолидују моћ, покренули су брутални културни рат против царства које се протезало од Кине и Тибета на северу до Месопотамије и Египта на Југу, а чији су корени досезали и до Медитеранског басена.

Савремена Европа, односно ”Запад”, пројекат је франачке цивилизације која је изграђена у рушевинама и крви претходне цивилизације. Францима су били потребни векови да би у потпуности искоренили (православне) римске цивилизације јужне Европе те да би себе прогласили за ”нове Римљане”. Ови последњи су стога почели да нагињу ка јудео-хришћанству, јер православље има тенденцију да иде ка ранијим импулсима.

Иако је традиционално руско православље још увек у процесу сопствене реконструкције, и даље је довољно моћно да било какав покушај потчињавања Русије нео-франачком свету учини узалудним. Поента је следећа: Да би се украјински рат разумео у контексту двоструке спиралне игре унутрашњег традиционализма и спољне идеологије, мора се разумети на шта Путин мисли кад говори о нацизму, као и разлог због којег Русија историју види као континуитет непријатељстава према руској цивилизацији који почиње са Великом шизмом 1054. године, наставља се кроз два светска рата, и окончава се у данашњој шизми у чијем средишту је Украјина.

Али вратимо се на данашњу геополитичку ситуацију и питање шта следи.

Поморска игра

Прво, Велика игра. Ослобађање црноморске обале Украјине, укључујући Маријупољ и Херсон, била је велика стратешка победа Русије у Великој игри будући да је, како Бадракумар проницпљиво објашњава, обезбеђивање Керчког мореуза осигурало морски транзит из Црног Мора све до Москве и Санкт Петерсбурга, и пружило стратешку поморску руту из Каспијског мора (преко канала Волга-Дон) ка Црном Мору и Медитерану.

У широј перспективи, Волга не повезује само Каспијско са Балтичким морем, већ и  са Северним морским путем (Арктик) рутом Волга-Балтик. Дакле, Русија је преузела контролу над интегрисаним системом пловних путева, који повезује Црно море са Каспијским, а одатле са Балтиком, а такође и са Северним морским путем (који је 4800 км дуга бродска линија која спаја Атлантик и Пацифик, пролазећи дуж руских обала Сибира и Далеког истока).

Неумољива стратешка логика ових потеза је да Одеса мора бити на стратешком плану Русије, јер је то чвориште које отвара дунавски систем пловних путева који повезује Русију са централном Европом. Удаљеност између Одесе и делте Дунава је око 200 км.

Следеће, Самит у Техерану био је део Велике игре коју игра Москва. Ранији Каспијски самит (29. јун), који је затворио Каспијско море за НАТО бродове, отворио је пут самиту у Техерану (19. јула) за велику надоградњу коридора север-југ, који повезује луку Санкт Петербург на северу, преко иранске луке Бандар Абас у Персијском заливу, са Мумбајем.

Други део приче

Ако вам се чини да је велика игра Москве превише усредсређена на везе пловних путева, недостаје вам други део приче. Пратећа половина је стратегија мреже „коридора и цевовода“ која укршта Иран, Западну и Централну Азију, Индију и Кину. На то су се односили велики уговори потписани у Техерану (40 милијарди долара са Гаспромом и 30 милијарди долара са Турском): руска енергија храни Кину; развој иранског поља Јужни Парс ће хранити Индију јефтином енергијом; а Турска ће постати кључна држава за транзит енергената.

Природно, САД опструишу ове потезе у великој игри, па је стога шеф ЦИА-е путовао у Казахстан, док ЕУ покушава да се додвори Азербејџану.

Шта још? Москва већ неко време поставља безбедносну архитектуру за Западну Азију. БРИКС и ШОС потенцијално добијају на тежини; Лавровљев тим вредно ради у Заливу; а самит у Техерану представљао је огроман корак напред за овај шири пројекат.

Ускоро можемо очекивати да Москва има све „овце на броју” – након чега ће Тел Авиву послати понуду. Рецимо да ће Москва саставити нешто налик на Мински споразум за Блиски исток, након које ће рећи Израелу да тај споразум за њега представља једини начин да избегне мултифронтовски рат са Ираном. Хоће ли упалити? Може ли Израел да изврши транзицију? Тешко. Нетанјаху је гурнуо Израел ка идеолошком становишту крајње деснице. Израел данас стоји на погрешној страни блискоисточне парадигме.

Паралелно са иранско-израелским конфликтом, сиријски „Минск” би такође могао доћи у средиште пажње кад попусти фокус Москве на Украјину. Русија такође полако прелази на нови систем трговине са незападним земљама, заснован на сировинској основи.

Ројтерс је у понедељак (18. јула) јавио да Русија од појединих индијских увозника из Уједињених Арапских Емирата захтева уплате у дирхамима. Фактура у коју је Ројтерс имао увид показала је да се такве уплате Гаспромбанци врше преко њене кореспондентске банке у Дубаију, Масрек банке. На самиту у Техерану Иран и Русија су се додатно збижили, а договорен је и заједнички систем финансијског клиринга.

Враћање клатна

Можемо очекивати још овога. Брзина се појачава. Трговина златом и робом, као и неке финансијске услуге, као што су осигурање пловила и терета, могу бити пребачене из Европе у регион (заувек) – а касније би могла бити успостављена и уралска берза за трговину фјучерсима. Циљ је да се робна тржишта ослободе од западних стега које се одржавају кроз манипулацију тржиштима папирне робе и трговину опцијама.

Што се Европе тиче, „гасна освета“ Москве за санкције суштински подстиче ЕУ на „самоповређивање“, опонашајући исти економски приручник у односу на руске испоруке гаса какве је Немачка пре 100 година користила у односу на своја јефтина налазишта угља. Овај догађај се догодио након што је Француска, 1923. године заузела Рур (као казну за неисплату репарација). Смештена на западу земље, Рурска област је била индустријско срце Немачке, дом највећег дела производње угља и челика. Услед високих ратних репарација, Немачка је одлучила да субвенционише своју индустријску базу и да финансира своје раскомадане линије снабдевања оружјем како би се поново наоружала. Ипак, суочена са одузетом базом јефтине енергије, вајмарска влада је почела да штампа новац. Оно што је Немачка „добила“ била је хиперинфлација и прекид линија снабдевања, који је додатно подгревао инфлацију. Брисел је изгледа спреман да следи исти приручник.

Оно што је овде необично јесте да је Европа ово урадила самој себи, у вишку ентузијазма за „спасавање Украјине“. Јавни протести у Европи су почели и вероватно ће се наставити. Након великог замаха европског клатна ка идеји о привиду стратешке аутономије, клатно ће се сада вероватно заљуљати уназад, кад рецесија и скокови цена узму маха.

Европска дубока држава ће настојати да одржи линију, али ће се у Европи створити раскорак између држава које се не усуђују да пусте ‘Ујка Сема’ (као што је Пољска), и оних које желе да се удаље од такве позиције и повежу са Русијом. Ове тензије би могле да разбију ЕУ.

Биће потребна дуга катарза да би се Европа очистила од илузија о сопственој супериорности – како је перципира не-Запад, поготово због тога што је њена тврдња о континуитету са старим Римом и античком Грчком више пропагандна него истинита. Савремена „ЕУ цивилизација“ и вредности се ни на који начин не повезују са предсократским светом. Модерна Европа – Запад – је више производ франачке, каролиншке цивилизације.

Без обзира на то, Москва би на крају могла остацима Европе понудити „Мински споразум“. То је, међутим, вероватно још увек далеко.

 

Превод Нови Стандард

Strategic Culture Foundation