АЛИСТЕР КРУК: Америчка кукавица у европском гнезду
17.12.2022. - 10:28
Насловна фотографија: Charles Platiau/Pool via AP Photo
Интервју Ангеле Меркел за лист Цајт потврђује „остатку света” да је стратешка аутономија Европске уније одувек била лаж. И зато је Макрон у праву кад говори о Путиновој „озлојеђености”
За Европу, непримишљено преузимање америчког мисаоног кукавичијег јајета у сопствено европско гнездо није ништа друго до катастрофално.
Лери Џонсон – дугогодишњи ветаран ЦИА и Стејт Департмента – прецизно одређује „кукавичије” гнежђење у основи „гнезда” западног мишљења о Украјини. Птица има два блиско повезана дела: горњи слој је концептуални оквир који постулира да су САД суочене са две одвојене сфере сукобљавања: прво – САД против Русије и друго – САД против Кине.
Суштински ментални оквир иза ове „кукавице” – да будемо јасни – је амерoцентричан. То је гледиште на свет некога ко провирује из Вашингтона, обојено неоснованим жељама. Заиста је у питању „кукавица” (злонамерно уметање уљеза међу истинске пилиће), зато што овај борбени простор није двојан, него је јединствен. Како?
Два сукоба нису одвојена већ су узајамно повезана кроз западно одбијање да прихвати како су западне културне претензије на супериорност суштина текућег процеса геополитичког реструктурирања. Сврха кукавице јесте да уклони овај кључни аспект из концептуалног оквира, и да сведе целину на апстрактну политику где Русија и Кина могу бити изигране да делују – једна против друге. Једноставно речено, бифуркација САД против Кине која одваја сценарио САД против Русије служи превасходно да „угнезди” све већу кукавицу.
Вашингтонски „паметњаковићи”
Професор Џон Миршајмер, доајен реалполитике, описао је данашњу геополитику (речито као и обично) као хегемонистичку „Годзилу” која делује у складу са својом природом – наоколо се слободно размахује својом тежином (делујући империјалистички) док други, који не успеју да се склоне са пута хегемону, завршавају као жртве саобраћајне несреће.
Реалполитичко гледиште – које је на први поглед уверљиво – је на дубљем нивоу погрешно, зато што занемарује питање које је у средишту данашње геополитике. Нису у питању само три „Годзиле” које дивљају у борби за простор: фундаментално за данашњу геополитику јесте што остатак света одбија да Сједињене Државе говоре у његово име, дефинишу политичке или финансијске структуре, или прихватају да се другима намеће чудна западна опседнутост „културом поништавања”.
Лари Џонсон бележи: „Амерички службеници у спољним пословима су врло надмени у уверењу да су изузетно паметни. Радио сам са некима од њих четири године и могу да посведочим ароганцију и осећај сопствене изузетности који прожима типичног службеника задуженог за спољне послове док парадира око Стејт департмента”.
У овоме је кључна ствар: Супер-паметно промишљање које је дошло из Стејт департмента јесте да целокупна кремаљска стратегија (по њиховом мишљењу) зависи од борбе Русије против америчког посредника (у Украјини) – а не у директном сукобу са војно супериорним Сједињеним Државама и целокупним НАТО.
Охо-хо-хо! „Сједињене Државе имају најмоћнију војску коју је свет икада видео”. Ништа у историји није јој ни налик. Док су Русија и Кина сиромашни „стартапови”. Наравно, ово је пропагандна парола. Али уколико понављате: ми имамо највећу, најбољу, најнапреднију војску у историји света, врло често већи део елите може да почне да верује у то (чак и уколико на врху постоје кадрови који у то нису уверени). И уколико, поврх тога, верујете да сте „супер паметни”, то ће неминовно обликовати ваше мишљење.
Три могућа исхода
Тако, „веома паметни” некадашњи службеник Стејт департмента, Питер ван Бурен бележи за лист Амерички конзервативац (The American Conservative): „(Од почетка војне операције у Украјини) постоје само два могућа исхода. Украјина може да постигне дипломатско решење које поново успоставља њену физичку источну границу… и да се тако изнова чврсто успостави као тампон држава између НАТО и Русије. Или, након губитака на бојном пољу и дипломатије, Русија може да се повуче на своје почетне позиције” – и Украјина ће се тако сместити између НАТО и Русије. То је то – само два претпостављена исхода.
Сагледано кроз розе наочаре америчког глобалног војног „Левијатана”, аргумент о два могућа исхода делује као неумољив, бележи ван Бурен: „Платформа (за разрешење сукоба) у Украјини – дипломатски исход – јасна је свима у Вашингтону. Бајденова администрација, на њену срамоту, изгледа задовољно перспективом да искрвари Русију у репризи Авганистана из осамдесетих – све време делујући чврсто и ослањајући се колико год може на двостраначки консензус који је производ псеудоратног мандата Џозефа Бајдена”.
Ван Бурену се мора одати заслуга за оштру критику Бајденове позиције. Ипак, његово размишљање (као и великог дела Бајденовог тима) је још увек укорењено у погрешну премису да је Америка војни колос, док је Русија онемоћала војна сила. Грешка у овом размишљању јесте да док америчка војска троши као колос – након што је очерупа вашингтонско „уграђивање” и менаџерски менталитет „да све буде баш у прави час” [1], усредсређена на продају оружаног луксузног накита Блиском истоку – крајњи исход је и изузетно скуп, и инфериоран. Руски – не баш.
Шта ово значи је веома важно: као што је Лари Џонсон забележио, не постоје само два могућа исхода већ, уместо тога, постоји и недостајући трећи: тај да ће, на крају, Русија диктирати услове исхода рата у Украјини. Ова недостајућа трећа алтернатива је парадоксално и највероватнија.
Посматрач ван стола
Па опет, наратив Сједињених Држава и Европске уније казује да Украјина побеђује али, како бележи пуковник Даглас Мекгрегор, ранији кандидат за америчког саветника за националну безбедност (U.S. National Security Adviser):
„Бајденова администрација изнова чини у демократском друштву неопростиви грех тиме што одбија да каже америчком народу истину: насупрот популарном наративу у западним медијима о ‘украјинској победи’ – који блокира сваку информацију која му противуречи – Украјина не побеђује у овом рату и неће победити у овом рату… Предстојећа офанзивна операција омогућиће увид у нове руске снаге које се окупљају и њихове будуће капацитете… Снаге настављају да се умножавају, али оне већ обухватају хиљаду система ракетне артиљерије, хиљаде тактичких балистичких ракета, крстарећих ракета и дронова и, поврх тога, пет хиљада оклопних борбених возила, укључујући најмање хиљаду петсто тенкова, стотине борбених авиона, хеликоптера и бомбардера. Ове нове снаге имају мало шта заједничко са руском армијом која је интервенисала пре девет месеци, 24. фебруара 2022.”
За Европу, некритичко преузимање ове америчке „кукавице” у сопствено гнездо није ништа мање до катастрофално. Брисел је – по инерцији – усвојио погрешну тврдњу да је Кина одвојена од руског пројекта. Ова ментална блокада намерно спречава нужно разумевање да се Европа суочава са све јачим отпором осовине Русија-Кина, као и великог дела остатка света, који презире њену претензију на некакву супериорност вишег реда.
Друго, прихватање оквира о „само две алтернативе” вашингтонских „паметњаковића” – „зато што су САД војни див те се Русија неће усудити да уради било шта друго осим посредничког рата” – показују дебелу кукавицу у гнезду: ескалација НАТО је релативно ослобођена од ризика; имамо Путина који се заглавио у Украјини; он се неће усудити да испровоцира пуни одговор НАТО. Русија се, међутим, припрема да покрене офанзиву која ће разрешити исход рата. Онда, шта ће бити са Европом? Да ли су промислили о овом исходу? Не, зато што се та „алтернатива” уопште не појављује „међу параметрима оквира (могућег)”.
Као логична последица, неодређена и недефинисана „колико год буде било потребно” политика, једноставно обавезује ЕУ на „вечне санкције Русији” – што води Европу дубље у економску кризу, без алтернативног плана. Чак и без назнаке оваквог плана. Но, на другом нивоу, који је готово потпуно одсутан из европске анализе (зато што прихватају погрешну анализу која сагледава „Русију као крхку војну силу”) – стоји једна реалност којом се уопште нису позабавили: сукоб није између Кијева и Москве – увек је био између САД и Русије. ЕУ ће неизбежно бити посматрач у овом сучељавању. Они једноставно више немају место за столом. И то уколико дођемо да те тачке пре него што нас ескалација врати на фабричка подешавања. Укратко, више погрешних дијагноза води ка погрешној терапији.
Линија раздора
Када Лари Џонсон описује своје искуство елитистичке неукости и атмосфере супериорности која доминира у Вашингтону, могао би истим речима да опише и европску политичку класу која надмено корача бриселским ходницима. Последице ове претенциозности нису тривијелне, већ су од стратешког значаја. Директна последица јесте да фанатична подршка Европске уније Кијеву и јавно обожавање извесних сумњивих „националиста” помера етничку „антируску Украјину” све даље и даље од било какве могућности да буде неутрална тампон држава. Или да буде одскочна даска за компромис у будућности. Шта ће бити онда?
Промислимо о томе из руске перспективе: сентимент међу Украјинцима који сада постаје острашћен против свега руског, неизбежно намеће другачију рачуницу у Москви. Подстрекивање украјинских активиста у оквиру предводничке класе Европске уније и острашћених антируских осећања међу украјинским националистима, неизбежно ствара горку линију раздора у Украјини – и не само у Украјини; то дели Европу и ствара стратешку линију раздора између Европске уније и остатка света.
Председник Макрон је рекао ове недеље да види „озлојеђеност” у очима председника Путина – „врсту озлојеђености” усмерену према западном свету, укључујући Европску унију у Сједињене Државе, коју подстиче „осећај да је наша перспектива била уништење Русије”. У праву је. Озлојеђеност, међутим, није ограничена само на Русе, који су почели да мрзе Европу, већ би се пре могло рећи да широм света буја озлојеђеност због разорених живота у сутону западног хегемонистичког пројекта. Чак и бивши високо позиционирани француски амбасадор сада описује поредак заснован на правилима (rules-based order) као непоштени „западни поредак” заснован на хегемонији.
Шта преостаје Европи?
Интервју Ангеле Меркел за лист Цајт потврђује „остатку света” да је стратешка аутономија Европске уније одувек била лаж. У интервјуу, она признаје да је њено залагање за Мински споразум 2014. било обмана. То је био покушај да се Кијеву пружи време да ојача своју војску – и у том погледу био је успешан, рекла је. „Украјина је искористила време да постане (војнички) јача, као што можете видети данас. Украјина из 2014. и 2015. и Украјина данас су две различите земље”. Меркелова израста у, по сопственом признању, сарадника „вашингтонских паметњаковића” који користe Украјину да измрцваре Русију: „Хладни рат никада није окончан зато што Русија није била у миру”, рекла је Меркелова. (Очито је под утицајем пароле о „моћном НАТО и слабој Русији” коју протура Вашингтон.)
Тако да, како глобални тектонски раздори постају све дубљи, „остатак света” изнова добија потврду да је Европска унија потпуно предани колаборатор са америчким пројектом – не само да настоји да обогаљи Русију финансијски, већ настоји и да ова искрвари на бојном пољу. (Толико о наративу Европске уније о „неиспровоцираној руској инвазији”!) Ово је познати „рецепт”, онај који је спровођен упркос томе што је изазивао огромне патње широм света. Како се Евроазија буде одвајала од западне сфере, да ли би неког изненадило ако дође на идеју да „подигне зид” према тој европској токсичности, уједно и према њиховим хегемонистичким покровитељима?
Меркелова је, такође, освежавајуће искрена око квалитета немачког пријатељства: пројекат Северни ток био је подилажење Москви у тешком тренутку у Украјини, рекла је, додајући: „Једноставно се удесило да Немачка не може другде да обезбеди гас”. (Ништа о „стратешком пријатељству”.) Наравно, Меркелова говори како би осигурала своје наслеђе… али истините речи се често омакну у таквим тренуцима.
Европска унија себе поставља као стратешког делатника; политичку силу саму по себи; тржишног колоса; монопсона [2] који располаже моћи да наметне своју вољу било киме са киме тргује. У суштини: ЕУ инсистира да располаже смисленим капацитетом за политичко деловање. Али Вашингтон је управо прегазио такво разумевање ствари. Њен „пријатељ” – Бајденова администрација – препустио је Европу да се носи са ветром деиндустријализације, појачаном Бајденовим „Актом за смањење инфлације” (Inflation Reduction Act), док се презир према култури „анти-културе” Европске уније гомила широм света (поименце: европске лудорије на Светском фудбалском првенству у Катару).
На крају, шта преостаје Европи која је изгубила и економску и меку моћ?
________________________________________________________________________________
УПУТНИЦЕ:
[1] У питању је термин из сфере менанџмента који означава приступ логистици и снабдевању који подразумева да робе и залиха буде баш онолико колико је потребно и да буде временски достављана у последњи час.
[2] Монопсон је купац који има јединствен положај на тржишту; сличну као монополиста за продавца, односно пружаоца услуга.
Превод Милош М. Милојевић/Нови Стандард
Извор strategic-culture.org
Насловна фотографија: Charles Platiau/Pool via AP Photo
standard.rs
