Алексеј Џермант: НЕ ДЕФЕТИЗМУ У КУЛТУРИ И ПОЛИТИЦИ

foto: AP

У последње време много се говори о нашем окретању Истоку. Прича се о економији, геополитици, логистици. Али готово нико не говори о потреби окретања према Истоку друштвене јавне свести, која је више од 30 година вредно навикавана да буде „део Запада“, „центар Европе“ итд.

Да би заокрет ка Истоку, тачније, стицање уравнотеженијег, евроазијског самоосећаја, нових тачака раста како у економији тако и у геополитици, постао посао не уских елитних група које увек могу да одустану од овог избора, јер ће их Запад опет мамити укусном шаргарепом, потребно је ослонити се управо на јавну свест, на масу грађана који су свесни шта и зашто се то ради.

А ту не можемо без културе у најширем смислу, без књижевности, музике и кинематографије. Немогуће је не присетити се совјетског искуства. У совјетским временима постојао је читав жанр „источног“, најпознатији филм је био „Бело сунце пустиње“, али их је било много, и националне републике су лансирале такве свесавезне хитове.

Наравно, сада би идеолошки смисао и презентација морали да буду другачији, али без новог симболичког освајања Истока од стране руске културе у разним облицима, никакав „заокрет“ неће успети. У међувремену, чак је тешко и сетити се макар једног нашег доброг модерног филма о Истоку.

Често се приговара да се треба окренути не Истоку, већ себи. Кажу да није потребно просто мењати Запад за Исток; Русија је засебна и самодовољна цивилизација.

Самоспознаја, окретање себи немогуће је без односа, поређења и процеса зближавања-одбојности са Другим. За Русију је најближи Други Запад и оближње цивилизације Истока. Упоређујемо их, приближавамо се или одгурујемо од њих. Чак бих рекао да је читава руско-евроазијска цивилизација цивилизација границе између Запада и Истока, и управо то нас чини оригиналним и јединственим, а растварање на Западу или на Истоку нас цивилизацијски деградира. То је истина.

Међутим, сада треба да исправимо огроман нагиб ка Западу, који се формирао у протеклих 300 година, који је већ уништио два облика руске државности: империјални и совјетски. Светско-историјска суштина руске специјалне операције у Украјини је завршетак овог периода, раскринкавање западних чари и формулисање нових акцената у сопственом идентитету, а и за цео свет, који очекује пад западне хегемоније.

И овде је, по мом мишљењу, наравно, потцењен наш унутрашњи Исток, као и спољашњи Исток, али повезан са нама од давнина не мање, ако не и тешње, него Запад. Само што смо за три века окупили доста присталица „западњака“, они имају новца, утицаја и моћи, а „источног“ је за равнотежу много мање.

Због тога је Путинова „револуција одозго“ у виду специјалне операције у Украјини – при чему је и сам Владимир Путин, не заборавите, са крајњег запада Русије, Петербуржанин, почео као „Немац у Кремљу“ – епохални феномен, од фундаменталног значаја за читаву нашу цивилизацију. Тај значај је позитиван и лековит.

Не разумеју сви ово значење, нити нове могућности у новој ери која се отвара, а неки се томе и активно противе. На пример, у руској експертској, около-политичкој заједници, покушавају да подигну „помирљиви“, а заправо поразни талас.

Као, треба завршити са специјалном операцијом у Украјини, испоставило се да Русија није спремна, треба ићи на примирје и полако смиривати ситуацију. Истовремено, испод овога се помаља веома занимљива идеологија са врло лукавим називом – „палеоконзервативизам“.

Каква је то зверка? Као што обично бива у оваквим случајевима, ово је прекопирано из западне, тачније, из америчке стварности. У САД постоје неоконзервативци – неокони који желе и спремни су да уз помоћ бомбардера промовишу демократију широм света. Они су за војну и другу интервенцију било где.

А ту су и „палеоконзервативци“, попут Патрика Бјукенена, који каже да Америка треба да води рачуна о својим проблемима, да престане да инвазијама, јер Запад умире, не-бели напредују, аларм.

Можда се можемо сложити са чињеницом да ће САД престати да намећу своју вољу целом свету, али оно са чиме се немогуће сложити јесте чињеница да они опет покушавају да Русији наметну секундарну матрицу. Да, и још да тиме оправдају фактички пораз, ако се специјална операција у Украјини сада заврши без озбиљног успеха.

Русија нема избора између инвазије и неинвазије, она се заправо бори за свој опстанак и безбедност и то је њена суштинска разлика од САД. А ако сада поклекнемо, ако тежимо миру по сваку цену у Украјини, онда ће последице бити много горе. А ако наставимо, поставивши реалан и остварив циљ, онда постоје шансе за успех.

Цео овај дефетистички талас на самом врхунцу непријатељстава и, заправо, на њиховој прекретници, највише личи на вишепотезну комбинацију оних који не би желели да та прекретница буде у корист Русије. Желе да зауставе операцију на пола пута, да деморалишу војску, узбуркају народ, унесу пометњу у друштво и спрече га да оствари своје циљеве, да би касније све кренуло испочетка са позиција које су много горе за Русију.

Управо зато је потребно обратити пажњу на јавну свест. Сада подршка специјалне операције и највишег војно-политичког руководства Русије има највише стопе. Русија у Украјини полако али сигурно иде ка својим циљевима: Мариупољ је освојен, територија Луганске Народне Републике је ослобођена, а на реду је потпуно ослобођење ДНР. Сигурно се ту неће зауставити: ослобођење чекају и Харков, Николајев, Одеса. И даље, такође.

Јасно је да ће Запад учинити све што може да спречи Русију да победи, он се зубима ухватио за Украјину и нипошто не жели да је пусти. Време ће свеједно играти за Русију. Специјална операција ће ојачати Русију, а бесмислени отпор у интересу Запада на крају ће сахранити Украјину.

Али борба за ову Победу не води се само на фронту, на бојном пољу, она се одвија у свести, у главама свих нас, и зато се треба борити за културу, за нову слику Русије, ослобођене од западног јарма, за стицање самобитности и за то да експерти и политиколози не кокетирају са непријатељем, покушавајући да се сакрију иза неких вештачких интелектуалних конструкција.

Сад наступа преломни моменат за Русију и целу нашу цивилизацију. Сад је неопходно бити на страни руске војске и дубинског руског народа, који верује војсци и подржава специјалну операцију. То је најсигурнији путоказ и поуздан пут до победе.

(Novoeurasia.com; превод Ж. Никчевић)