Алексеј Чадејев: ЧИЈА ЈЕ НАША АКАДЕМИЈА?

Фото: ruskrec.ru/ Катарина Лане

Парадокс се састоји у томе што Украјинцима није преостало баш много територија са којих цев калибра 155 мм и „Градови“ стижу до центра Доњецка и погодне су за релативно безбедно гађање са затворених позиција.
Седим и проучавам своје белешке са артиљеријске академије о основама организовања противбатеријске борбе. Чисто теоретски, ништа не спречава успостављање даноноћног надзора ових територија од стране „Пеницилина“, „Зоо-паркова“ и беспилотних летелица, као и дежурство неколико самоходних дивизиона (по три батерије) спремних за тренутни одговор на свако гранатирање. Али за то је потребно доношење организационих одлука, формирање наменске јединице нивоа, додуше окрњеног, али артиљеријског пука, специјално посвећеног одбрани града, са максимално усавршеном извиђачко-аналитичком јединицом. И појава команданта, у чијој је зони одговорности искључиво овај задатак.
Само ми немојте рећи да је то посао војске, и нема ви шта ту да се петљате са вашим непотребним цивилним саветима. Будући академик Никаноров, још док је био дипломирани студент, добио је Стаљинову награду управо за модел који је самоиницијативно направио за прорачун локације чворова ПВО око Москве, тако да гарантовано створе куполу изнад града. Он уопште није био војни човек, само је био добар математичар. Сад би такође било лепо окупити групу математичара и физичара – акустичара, балистичара итд. – просто за моделирање и прорачун. Задатак још једноставнији од оних са којима су се у то време суочили Колмогоровљеви мудраци.
На крају, што би се рекло, питање реда ради: каква је веза између гранатирања Доњецка и дугогодишњих зађевица међу академицима Руске академије наука, препуштене самој себи и скоро потпуно дистанциране од Специјалне операције?

(Телеграм канал А. Чадајева; превео Ж. Никчевић)

?>