Александар Стојановић: Евровизација Сребренице

Готова је још једна међународна представа која је завршена гласањем. И након овог у Генералној скупштини Уједињених нација остао је исти горак укус као послије оног евровизијског – конфузан начин гласања, безброј питања и осјећај неправде.

Баш као што је побједа швајцарског пјевача (или пјевачице, или пјевачке групе, штагод) дошла као резултат гласова жирија чији критеријуми нису никоме јасни, и противни су ономе што је публика жељела, тако је усвојена резолуција о геноциду у Сребреници.

Са системом гласања који омогућава да је већина оно што није већина по математичким правилима, Генерална скупштина УН усвојила је документ који појединци сматрају побједом. Без обзира на то што за документ већина држава није гласала или је била суздржана и против.

Како је мање од 50 одсто гласова проглашено већином? Истом аналогијом којом је и злочин у Сребреници проглашен геноцидом. Кад је са 3.500 повећано на 8.000 жртава, шта је онда проблем да 84 претворе у већину од 194?

Оваквим документом заокружен је круг бесмисла који је почео идејом геноцида на простору једне општине, а који је логичан таман колико и могућност да се помрачење сунца може десити на простору само једне мјесне заједнице.

Прије свега, важно је рећи да сам документ нема никакву правну снагу, јер резолуције Генералне скупштине нису обавезујуће ни за једну њену чланицу. Међутим, ова резолуција нема ни политичку снагу, јер за њу није гласала већина држава. Ово је прва резолуција која се бави питањем геноцида, а која није усвојена једногласно. И то довољно говори. Холокауст и геноцид у Руанди нико није могао довести у питање.

Посебно су били интересантни ставови бројних држава које су махом понављале да овако скројен документ неће допринијети помирењу. Иако су се ослањали на исламске земље, добар дио њих није подржао резолуцију и то довољно говори о позицији муслимана у БиХ међу исламским земљама. Добар дио њих их сматра „америчким муслиманима“. А како ће се то одразити на Бошњаке с обзиром на то да је извјесно да ће једног дана утихнути западно спонзорство? Па, нека вријеме покаже.

С друге стране, овакво насилно гурање питања попут Сребренице отвориће Пандорину кутију, па се ствара опасност да добијемо хиперпродукцију резолуција које ће у крајњој линији довести до потпуног обесмишљавања појма и дефиниције геноцида.

На то су указали и представници Никарагве, Венецуеле, Намибије и бројних других, који су врло гласно указали на лицемјерство Запада, прије свих САД и Њемачке, да су баш они инсистирали на овоме док о геноцидима које су сами чинили упадљиво ћуте.

Шта резолуција значи за Србе? Неспорно је да ће овај документ покушати да се користи за оспоравање статуса Републике Српске, баш као што се то чини са Државом Израел. Исто то тијело резолуцијом је ционизам прогласило за расизам, што неки користе као аргумент да је „Израел расистичка творевина“. Дакле, неки ће сада ову резолуцију користити у прилог наратива да је „Република Српска геноцидна творевина“. Тако да, Срби треба да уче на примјеру Израела и да се не обазиру на памфлете које усваја Генерална скупштина УН.

Нажалост, сва прича се претворила у маркетинг једног амбасадора, једног директора меморијалног центра и неколико жена из једног удружења. Поставља се питање шта има да се слави, каква је побједа кад су толики људи страдали? Кога су то побиједили? Да ли им је овај папир вратио најмилије?

Опрема текста: Нови Стандард

Насловна фотографија: Reuters/Eduardo Munoz

Извор Banjaluka.net