Александар Проханов: ТРАМПЕ, КО СИ ТИ?

Русија се побунила против

либералног америчког јарма много пре Трампа.

Русија скида овај јарам

на фронтовима Донбаса, одбијајући нападе

Џевелина“, „Абрамса“, „Атакамса“ и Ф-16.

Трамп– то је ветар који из Америке разноси перут Обаме и Клинтона. Трамп – то је пожар који је спалио Холивуд. Трамп – то је олуја која чупа из корена стабло дубоке државе. Трамп – то је јутарња роса која Америку прекрива светлуцавим дијамантима. Трамп – то је млада Америка европских досељеника, бизона и ирокеза. Трамп – то је заслепљујућа новина са међупланетарним насељима Илона Маска. Трамп – то је нови фантастични мит којим се Америка обраћа човечанству жедном велике обнове.

Не поведимо се за овим митом. Немојмо да нас завара Трампова револуција. Америка мења истрошене унутрашње гуме, скида поцепане спољне гуме са точкова, али фелне остају исте, мотор остаје исти, а Америка ће јурити путевима историје, без обзира на ознаке и путоказе. Али шта Трампов успон значи за Русију?

Русија се побунила против либералног америчког јарма много пре Трампа. Русија скида овај јарам на фронтовима Донбаса, одбијајући нападе „Џевелина“, „Абрамса“, „Атакамса“ и Ф-16. Русија се бори са Америком Обаме и Бајдена, проливајући крв, претпостављајући да ће доласком Трампа ове крви бити мање.

Гласине о преговорима и скором миру прошириле су се и ван кремаљских ходника, а о њима се из свег гласа сашаптавају ТВ водитељи, блогери, шефови информационих компанија. Преговори и мир, ако то није капитулација, подразумевају компромисе и уступке. Политиколози високог чела наглас говоре о могућим варијантама, предлажући опције које ужасавају руске патриоте а либерали који се крију у структурама власти ликују.

Нећемо расправљати о непостојећој реалности. Пођимо од тога да власт, која је подигла устанак против јарма и која против тог јарма води трогодишњи, исцрпљујући, крвави рат, неће погрешити и неће понудити народу монструозну горбачовску опцију. „Универзалне људске вредности“, „Европа је наш заједнички дом“, „Европа од Лисабона до Владивостока“. Резултат ових наркоманских парола је очигледан. Русија је изгубила гигантске области у Централној Азији, Закавказју, Прибалтички регион и Украјину. А данашња Русија иде у јуриш код Харкова са секиром у леђима коју је јој је забио Јељцин.

Русија је изгубила не само велика пространства и плодне земље, не само тридесет милиона својих сународника и многе народе који су били део руског царства. Русија је изгубила историјско време четири стотине година своје историје, током које је руски народ великим трудовима и победама створио невиђено царство између три океана.

Ратови руских царева са Пољацима показали су се бесмисленим, Перејаславска Рада, Петрове битке код Нарве и Полтаве, походи Јермолова на Кавказ, походи Скобељева на Хиву и Бухару. Када су руски пукови марширали дуж безводног, врелог Устјурта поред затрованих бунара, а војници падали у несвест од сунчанице, Скобељев је наредио да се развију пуковске заставе, да се удара у бубњеве и Руси су под сунцем које је пржило све на земљи, ударајући већ излизаним ђоновима својих чизама, стројевим кораком кренули по огњеном камењу Устјурта. Четири стотине година изгубљеног историјског времена је страшна реалност са којом ће Русија морати да се бори у савременом свету.

Стаљин је рекао: „Ми заостајемо 50-100 година за напредним земљама. Морамо прећи ову удаљеност за десет година. Или ћемо то учинити, или ћемо бити сломљени.“ Данашња руска власт може да се обрати народу речима: „Изгубили смо четири стотине година наше историје. И ако их не надокнадимо, нас ће сломити.“

Непоновљиви су Скобељев и Јермолов, нема Петра и Стаљина. Постоји дубок руски поглед на свет о дивној Русији са својим простором и временом, својом историјом, којом управља чудо. Чудо руске историје – то је наш драгоцени ресурс и Русија му прибегава, превазилазећи своја најмрачнија и најнепријатнија времена.

Данас Русија лежи под инфузијом и испира из себе отрове којима је Америка, испунила њен духовни живот, победивши је 1991. године. Идеја златног телета, необуздана похлепа, скрнављење светиња, одбацивање дубоких константи које човека чине човеком – ови црни, љубичасти отрови одлазе из руске крви. И она поново постаје пурпурна.

Ми обнављамо традиционалне вредности, као што се обнављају велелепне дрвене палате спаљене током инвазија. Руски архаизам је драгоцен. Белов „Лад“ је непроцењив, Личутинова „Душа необјашњива“ је дивна. Али тешко нама ако заглавимо у XVII веку, где нас је несрећа гурнула.

Русији је потребна заслепљујућа новина, снажан скок у развоју, неустрашиви интелектуализам, смелост Ломоносова, Мендељејева, Курчатова. Русија се суочава са огромним напорима да превазиђе своје четири стотине година заостајања. Руски труд, било да је то фабрика,  институт, рудник, научна лабораторија, уметнички атеље, овај труд ће бити чудесан, то ће бити свети труд. Идеја светог труда је спасоносна идеја Русије, авангарда, продуховљена руском традицијом, инструмент је руског савладавања препрека.

Ужасне су крађе генерала који су опљачкали армију која ратује. Застрашујуће су крађе „нанонаучника“ који су опљачкали руску науку. Суђења градоначелницима и начелницима управа који су крали новац су страшна. Говоре о монструозним размерама корупције која прождире Русију. Све то показује и да се власт веома касно опаметила и започела пројекат „Велико чишћење“.

Трамп ставља шапетину на амерички Устав, а његова мала, у трубицу стиснута уста проглашавају непоколебљиву величину Америке. Пажљиво слушамо Трампов инаугурациони говор, не скидајући прст са окидача који лансира „Орешњик“.

Текст превела Радојка Тмушић Степанов

Извор:

 (https://dzen.ru/a/Z5ADfJ9JXko2twth)

Коментари преводиоца:

Перејаславска рада (скупштина)

Скуп искључиво  представника Запорошких козака на челу са хетманом Богданом Хмељницким, који се одиграо 8. јануара 1654. године у Перејаслављу. На овом састанку је у присуству  народа донета одлука о верности Козака цару Алексеју Михајловичу, утврђена заклетвом на верност, као и о уласку и Запорошке војске, и територија и становништва Кијевског, Черњиговског и Брацлавског војводства, који су се побунили против Пољско-Литванске заједнице, ушли у Руско краљевство.

Битка код Нарве

Битка код Нарве је била једна од првих битака у Великом северном рату између руске војске Петра I и шведске војске Карла XII. Одиграла се 29. новембра 1700. године код града Нарве и завршила се поразом руских трупа.

Полтавска битка

Главна  битка Северног рата 1700-21 Полтавска битка, се одиграла 8. јула 1709. године. Руска војска под командом Петра I је разгромила је шведску армију Карла XII. Од тада у руском језику постоји изрека која означава потпуни неуспех: «Погибе као Швеђанин под Полтавом»

Алексеј Петрович Јермолов

Генерал Алексеј Петрович Јермолов је 11 година управљао Кавказом. Током избијања Кавкаског рата, генерал је извео низ војних операција у Чеченији, Дагестану и Кубану; изградио тврђаве Грознаја, Внезапнаја, Бурнаја; умирио је нереде у Имеретију, Гурији и Мингрелији; припојио је Русији Абхазију, и два каната:Карабашки и Ширвански.

Михаил Дмитријевич Скобељев

Генерал Михаил Дмитријевич Скобељев, је као командант средњоазијских освајања Руског царства, обезбедио потпуну контролу над Каспијским морем. Чувени генерал руско-турског рата 1877-1878, ослободилац Бугарске. У историју је ушао са надимком „Бели генерал“, (турски: Ак-паша) јер је наступао у биткама у белој униформи и на белом коњу. Бугарски народ га сматра својим националним херојем. Пореди се са Суворовим јер обојица нису изгубили ни једну битку.

Лад

Лад је један од главних концепата руске музичке науке, централни појам у настави хармоније.

Душа необјашњива“

 „Душа необјашњива – Размишљања о руском народу“, дело је писца Владимира Личутина, познатог руског прозаисте, представника руске сеоске прозе. Личутинова дела су цењена по својој присности и посебној бризи за северњачку реч, испуњена су поморским језиком и сликама сеоског живота.

О АУТОРУ

Александар Андрејевич Проханов совјетски и руски писац, прозаиста, публициста, новинар, сценариста, друштвени и политички радник. Оснивач, власник и уредник новина „Газета Завртра“.

Аутор је идеје „Пете империје“ према којој Русија као успешна и независна држава може постојати само као империја. Према Проханову, почетком XXI  века требало би да се појави Пето царство, или Пета империја, које ће заменити досадашња руска царства – Кијевску кнежевину, Московско царство, „бело царство Романових” и „црвено“ – Совјетски Савез.

Нова руска империја, према аутору, објединиће све досадашње позитивно духовно и ментално искуство, поставши идеолошка верско-мистичка заједница – истовремено и небески и земаљски град.

Пројекат „Пета империја” Александра Проханова и његов медијски комплекс касније су се спојили са идеологијом „Руског мира (света)”.

iskra
?>