Александар Проханов: КУПИНА НЕСАГОРИВА

Кад сe Јељцин помокрио као пас уз точкове авиона у Сијетлу, он је сигнализирао свету да је Русија пала и да је њено место сад на гуми америчког Боинга. Савладавши Совјетски Савез, Запад се свом снагом бацио на Русију. Запад је упао у Кремљ, у председничку администрацију, у армију и обавештајне службе, у све корпорације и министарства, на универзитете и школе, у руска позоришта и биоскопе.

Руски знакови писани су на енглеском. Руси су говорили са енглеским акцентом. Русија је постала огроман Гвантанамо између три океана. Русију је надзирала ЦИА, надзирао Сорош са уџбеницима, Гајдар са сировинском економијом, Бродвеј са својим мјузиклима, Холивуд са својом фабриком америчких снова и руских суза. Русија је постала плишани медвед пуњен сламом, вуном у коју су се населили мољци.

На картама Бжежинског Русија је посматрана кроз лупу, тражили су је између Јамала и Кољског полуострва.

Али то ипак није био крај историје. Почео је руски устанак. Молекул руске бесмртности, који мрачни антрополози Запада нису видели, почео је нагло да се умножава, а покојник донет у анатомско позориште изненада је устао и почео да разбија патологе.

Руски устанак почео је Путиновим минхенским говором. Настављен је и после пораза прозападне Грузије, када се Русија кроз Рокски тунел вратила у Закавказје. Русија је устала на Криму. Устала је на Блиском истоку, руска ескадра се вратила на Медитеран, а руски јуришни авиони победили су проамеричку ИСИС.

У Донбасу се наставила страшна, заслепљујућа руска побуна у свој својој раскоши и кошмару. „Русија се дигла из крпа у свом сјајном оклопу“. И почело је бекство Запада из Русије. Милијардери су побегли, односећи украдене милијарде и пуцајући, као што пуцају мехурићи гаса на нафтоносним мочварама. Бежали су издајници гувернери, чиновници, банкари, шаљући клетве руском народу, који су деценијама мучили и растрзали.

Побегла је нервозна, хистерична интелигенција, налик на рој цврчака који су из руских снегова нагрнули у цветне леје Израела. Запад је украо из Русије фабрике аутомобила и инсулина и бежећи дизао у ваздух руске гасоводе, по ресторанима, бутицима и ноћним клубовима окачио натписе „Улаз Русима забрањен“.

Запад је побегао из Русије, али не сав. Врхови су побегли, али су кртоле остале.Покоривши Русију, Запад је, као огромна земљана буба, снео безброј јаја у руско тело. Деценијама су дремала, а кад је земљана буба отпузала на Запад, из јаја су почеле да се излежу ларве.

Данашња Русија, која води смртоносни рат у Донбасу, умивена сузама и крвљу, победоносна и непоколебљива, протерује саботере, кажњава издајнике.

У Донбасу је битка видљива оку. Али осим видљивог ратовања, где тенкови Т-90 ратују са „Леопардима“, ракете „Кинжал“ са „Хајмерсима“, „Корнети“ са „Џавелинима“, води се и невидљива битка – битка за смислове.

Руски смислови Сергија Радоњешког, Пушкина и Вернадског боре се са смисловима Вавилонске куле, града на брду – те тврђаве подигнуте на лобањама покорених народа. Борба ових смислова је вечна и трајаће до краја света.

Руски смислови дефинишу Русију као прототип дивног блиставог царства, где нема насиља, мрака, гажења слабих од стране јаких, сиромаха од богатих, где влада божанска правда, дозвољавајући сваком животу, сваком народу, свакој култури и вери да цвета. Жеља за овим прелепим царством и јесте Руски сан, стечен трудом, на ратиштима, у црквеним олтарима, поред колевки са бебама.

Појавивши се на свету, руски народ је кренуо, као зачарани луталица, у потрагу за том прелепом земљом – бесмртном Русијом, која је првобитно живела на небу и која се у црквеним списима називала Царством Небеским, а у делима руских филозофа и песника Светом Русијом.

Ми заблудели, грешни, сто пута преварени, посути пепелом спаљених градова Донбаса, умивени сузама удовица, умотани у крваве завоје руских пешадинаца, ми смо најсрећнији, највећи и најсветлији народ. Јер изнад нас сија неугасива небеска фреска – Божанска Русија.

 

?>