АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВИЋ: СВЕТИ САВА И СТУДЕНТИ НА МЛЕЧНОМ ПУТУ

Ово је похвално слово просветном наслеђу Светог Саве и његовом наставку у слободном духу студентске побуне. Она је тако неочекивано избила крајем 2024. године и проширила се попут пожара 2025. да нас је намах ставила пред тежак задатак да схватимо и њу и себе. Питања које она поставља су толико узнемирујућа да је нагонски одговор догматског дремежа да се ослободи духа овог бунта сводећи га на протесте 1968. и 2016. или на префарбани пуч 2000. године. Та привидна нит с левичарским и неолибералним идеологијама које су стајале иза испразних политичких максима претходних протеста превиђа да је овог пута борба усмерена много дубљим слојевима духа времена. Површно тумачење ову студентску педагогију слободе види само као прилику за сплеткарење и неку комбинаторику сопствене користи, као нешто већ виђено да би је тако угушило већ у сфери идеја. Супротно томе, студенти не устају због нацртаних политичких циљева, већ против атмосфере пандемонијума, дивљег безакоња, установа и поретка незнања и неправде. Они не траже још један нови поредак, више марксизма или више неолиберализма, пуку смену власти због неког новог вида ропства, већ не пристају на таму и пустош који остају иза варки мађионичара друштвеног пакла.

То се зове буђење и зато се ова побуна битно разликује од претходних. У складу с тим потребан је храбрији приступ и теоријска побуна која ће се пробити изван граница стандардних рационалистичких погледа. Ако тако ослободимо мисао, појављује се један неочекиван, потиснут, али пресудно важан чинилац. То дејствујуће начело је Свети Сава, кога и као оца српске просвете прослављамо упркос свим затирањима и овог 27. јануара. Можда изгледа нескладно повезивати Светог Саву и студенте који се данас боре против тамних коридора моћи јер изгледају као два у времену јако удаљена животна пута. Међутим, у студентском свету већ имамо пример да је то могуће. Ова дешавања су слична подухвату забрањеног „Речника технологије“ који је, парадоксално живописан у форми српског средњевековног рукописа, говорио о будућности технологије: забрањен је јер је служећи се прошлошћу стргао копрену с лица будућности. Постоји у томе нека скривена аналогија чија делотворност ће постати јасна у времену које долази. Писали су га 1981. побуњени студенти Универзитета у Београду који су слободом руке и знања развејали илузије технологије и у то име тражили да се разбије огледало. Они су одбили да поистовете памћење, које се односи на прошлост, и сећање које обухвата све три категорије времена. Платон још давно види да је цело наше искуство и сазнање заправо сећање које нам је, како би рекао Кант, дато априорно, пре сваког искуства. Памћење је музејски експонат док је сећање потопљено у васионо осећање које му даје живот. Време тече као крвоток сећања где се све што је било или није не губи на други начин, осим заборавом.

„Речник технологије“ је ипак победио незнање јер данас много година после представља стожер мисли ослобођене технолошких привиђења. Време ту ништа не мења. Слично томе ослобађањем ланчане реакције енергије слободе студенти су учинили да се Свети Сава, као стожер чисте слободе, пробуди поново у сећању. Они су га спонтано ослободили из музеја историјских фигура и вратили матици живота. Ако и нису знали његово слово, јер је дугим вековима на разне начин сакривано, нити га исписивали на транспарентима, они се поступали у његовом духу који је претежнији од сваког слова. Из магле прошлости он се тако вратио у непролазну садашњост. Студенти чине управо оно што Свети Сава понавља у „Карејском типику“ да

Сваки који хоће да спасе себе треба да иде уским и тесним путем.

Чини се да није могуће језгровитије описати њихово дело. Они су напустили широк пут заводљивих привида и лажних обећања и кренули да уском стазом ослободе отету истину. Свети Сава својом политичком мудрошћу јасно оцртава тај пут:

Ни на десно, ни на лево, него по сили, колико ко има снаге, царским путем теците, сетивши се што јесте.

Ово реченица је више од обичног политичког упутства, она је чаробна формула. У замршеном лавиринту политичких подела, лажних пророка, кривих путоказа, стрмоглавих странпутица постмодерног друштва у чему је тешко се снаћи, ове Савине речи делују као поуздана Северна звезда непомерљивог положаја која никада неће издати морнаре на пловидби. Зна се где је север, а где југ, а у покушај да се то релативизује и замагли неминовно се губи оријентација и брод тоне. Само огромно искуство политичности могло је да напише те редове да би прикупило енергију која се расипа на погрешне путеве и оскудна виђења. На то Свети Сава додаје и упозорење знајући где се налазе замке у које се може упасти:

А само на једно пазити: по врлини живети и ништа друго; ако је могуће – дисати спасоносном речју, и свим што је на сазидање душе и на корист.

Не дишу ли сада студенти том спасоносном Савином речју? Не саздају ли душу наспрам скрхане станице опште погибељи? У том подухвату пресудно је сетити се себе, а то се указује тек када устајала енергија почне да тече. Јер дух или дах теку царским путем као вода, најчистији извор живота. Нема духа и дисања без воде, и зато су прво воде у равници отете и бачене индустријском отпаду, потом планинске у тамницу гвоздених цеви, а онда је поткопани свет без даха и духа почео да се руши. Не треба превидети воду и искључити је из историјских токова као неживи „објект“. Ништа погрешније, јер живот, животни дах, покретљивост су њена суштинска својства која воде прочишћењу и победи над природним и друштвеним талогом. Због тога Свети Сава помиње „течење“ и зато то повезује с дахом. Вода је исконска сила. Није случајно да је, како сам језик каже, бит небеског свода заправо вода.

Уз ово изгонити од вас извор свих зала, то јест љубав према новцу

Ова мисао вреди и за данашње неолибералне идеологе. Да ли је она можда превазиђена? Историчари воле да мисле да проток времена одваја делове суштине у посебне временске оквире који својом посебношћу хране таштину људских бића да су дошли тамо где нико пре њих није био. А искушење је увек исто изнад распарчане целине.

Следећи у духу ову мисао студенти су одбили мито за куповину станова, нису прихватили пакетиће „боље будућности“ и незаражени страхом и стрепњама ходају упорно уским и тесним путем. Докле год иду биће добро јер не прихватају оне који сеју леве и десне лажи покушавајући да их угурају на широки пут који никуда не води. Поштовање изазива њихово неприхватање фантома опозиције да као биовампири преузму њихову енергију и да је лажно представе као своју. Бивша ректорка Универзитета у Београду говорећи о студентском покрету надмено каже „да је време за политичке чиниоце да преузму ствари у своје руке“. Таква брутална експропријација нечије материјалне, интелектуалне и моралне својине је чиста крађа. Она једноставно не питајући било кога, без скрупула отима оно што јој ни по чему не припада. Покушавајући да од протеста направи своју колонију показала се и као предатор и као плагијатор онога до чега су студенти дошли својим идејама, борбом и жртвом.

Студенти тако заиста иду по сили царским путем који им даје снагу јер се налази између привидних супротности које их маме да би им у пећини лажних циљева увек различито прерушена зла чаробница Кирка у пози опозиције испила крв живота. Царски пут није асфалтна ауто страда, већ уска стаза јер само на њој има снаге и енергије за победу над злом. А потврда да су студенти на царском путу је њихов презир према онима којима је од живота једино остала љубав према новцу, било да је метални, папирни или електронски. Према онима којима је душа у новцу јер им није средство размене, већ олтар пред којим се клањају и као некада приносе људске жртве. Убиство у Рибникару је људска жртва на олтару мрака, као и масовно убиство на железничкој станици у Новом Саду, као и убиство целе породице војним возилом на Ибарској магистрали. Све је упаковано у фолију случаја, али се иза тога јасно види намера која се скрива.

Свети Сава каже да је мрачна љубав према новцу извор зла које уништава живот. Политичким демонима све је само прилика да се домогну новца, њихова свест не може да појми опште добро. Она зато само расејавају клице смрти и распињу човека на голготи железничке станице или основне школе. Воз је њихов омиљени симбол којим плаше неуке да ће закаснити у „развоју“ и да мора да се без душе трчи све брже да би се прикачило за композицију. Али на округлој Земљи стиже се само на место одакле се пошло. Та реторика напретка је пала, јасно је да више нема где да се стигне када се свод овог света сруши. Пут више никуда не води осим ка вештачком имагинаријуму будућности.

Када хипнотички замајавање трчањем стане, када престанемо с бунилом о тамо и онда, када се вратимо у равнотежу, простор и време као ствари по себи намах постају наши. Само у равнотежи можемо да се сетимо шта јесмо. А сећање је темељ живота јер човек без њега дословно не постоји осим као биоробот. Зато су сви падови надстрешница, стрељања по школама, селима и путевима, реални и метафорични, усмерени ка брисању сећања што је као damnatio memoriae била најстрашнија казна у Римском царству. Пад надстрешнице су они који све раде због новца брижљиво припремали да би могли да посеју смрт и казне нас брисањем сећања, падом у таму и омаму, јер они други задатак немају. Зато у долини Јадра сумануто подржавају копање рудничких тунела у подземни свет с јадним економским оправдањем просјачког добијања 5% рудне ренте од профита који ће увек бити исказан негативно. Није ту разлог економија, већ злурадо орање за семе смрти. Зато је студентска побуна пре свега одбрана живота у свим видовима.

Студенти су нехотице, борећи са смртољубивом политиком, заправо открили излаз из тунела опсена које извлаче живот из света. Лево и десно, горе и доле, свуда су постављена огледала која преварно дочаравају путеве и циљеве. У тим рефлексима може се заувек залутати с опсесијом кретања у бескрајном свету док је реч само о соби с огледалима. Политика и технологија изградња кавеза с огледалима превара и заблуда су на врхунцу.

Када то схватимо, намах видимо у чему је права борба. Не на десно или лево накривљене привиде, већ ка ономе из чега сва обмана извире. Али у свету заробљене свести то није ни мало лако видети јер је мрежа варки затворила поглед ка Северној звезди и свела увелу стварност на привидне супротности без средишта. Врло лако је по ко зна који пут погрешно поставити циљ. Да се то опет не би десило, потребно је нешто заиста велико, можда највеће у другом миленијуму. То је колико можемо да видимо једини догађај слободе који није компромитован историјом. Савршена мисао слободе Светог Саве је оно што може да затвори круг и доведе истину до идентитета. Протеклих 800 година ту ништа не мења јер теологија није историја. Када га отмемо из времена и музеја историје, од оних који пуких 800 година виде као затворски зид који нас раздваја, видимо да је он успео да победи таму моћи и да то може и сада.

Свети Сава није владао јер је стајао над војскама. Он је под стегом провиђења побеђивао чудима чији ток се није зауставио ни после истека времена. Шта је год учинио, било је чудо. Небо се спуштало на земљу да би развезало све замршене земаљске чворове од којих живи историја. Као што је потом и Србија своје победе задобијала чудом. И као што је њен вековни и миленијумски опстанак чудо. Просветитељски свет разум је уздигао као нову веру јер није могао да схвати и прихвати чуда. Али чуда се ипак догађају, не треба бежати од њих чак и у овом испразном свету који свему зна цену, а ничему вредност. Хераклит упућује да ако не очекујемо неочекивано никада га нећемо видети. Управо то неочекивано дешава се сада и ко има очи нека види – једна критична енергија свести измакла је контроли тајних служби и јавних политика, прошла је између res publica и res occulta текући путем своје слободе. Ако тражите чудо, ту ћете га наћи. Ако вам је лакше назовите то случај, или спонтаност, или синхроницитет, или словесност, или аналогија… Свеједно како га назвали, само га видите и осетите да је мисао Светог Саве непролазна и да време ту ништа не може да промени. Врата су отворена иако ће многи навикли само на странчарење и наводне циљеве приговорити да студентској спонтаности недостаје вођа и јасан програм, да је све ово само рад мрачних сила, да ће се све завршити на познат начин преузимањем власти лукавих и покварених лакеја. За њих као да овај свет покреће ђаво, а не Бог. Можда ће у некој временској мери овај студентски талас нестати да би енергију предао следећем, али ствар преображаја је завршена у језгру друштвене свести и то никаква сила више неће моћи да поништи. Сада се унутарњи пут самосвести отворио пут без обзира на било какав политички исход. Политика је другоразредна делатност у односу на преумљење, које се већ догодило, и на симболичку раван слободе који представља Свети Сава. Велико просветљен дете кроз такву метаноју прошао је већ са седамнаест година и то се после није могло избрисати. Узалуд су га спаљивали Турци, забрањивали комунисти, одбацивали либерали. Сећање је увек било јаче јер после свих тих неуспелих потирања у Светом Сави се сабирала укупна стварност српске слободе спрам империјалних и идеолошких фантома.

Да би се упркос ништавилу опазило чудо, прво треба имати сећање и у њему препознати оно што никада без обзира на све неће проћи иако се непрекидно мења. То ће учинити да се ослободимо предрасуда које нам сужавају видик и спутавају поглед. А онда треба научити посебан симболични језик наших предака којим чуда говоре. Тај језик поимају сви који су читали Номоканон и типике Светог Саве, као и Канон осунчавања Милутина Миланковића. То је језик аналогија и метафора Михаила Петровића и Косте Стојановића, као и Речник технологије непознатих аутора. Тако се учи нови језик који открива стварност, тако се српска култура враћа себи после векова колонизације европским идеологијама које су је кривотвориле и унижавале. Не знам колико је то убедљиво онима који не знају канонски језик аналогија, али то је ствар новог образовања које ће неминовно доћи док се прецесиони циклус навршава уз све неизбежне потресе. Важно је да када погледамо свет светосавским очима, видимо светло иза свих маски обмана, лажи и привида. А то је чудо.

То чудо се ноћ уочи Крстовдана појавило на улицама Београда. Десетине хиљада мобилних светиљки које су студенти држали изнад глава на улицама Београда су светлуцањем подсетиле на ток Млечног пута. Био је неодољив снолики утисак да се светло само спустило на Земљу и потекло као вода. Та аналогија не само да се отела тами већ је будила и успавано сећање на велики поредак у коме смо оно што заиста јесмо. Она се догодила по промисли којој се не може ући у траг, али чије последице су јасне. То је кључни тренутак идентитета Неба и Земље када су, привидно одвојени у нашем опажању, призвани да покажу себе у симболичном јединству. Главна замка приземног образовања је одвајање Земље од Неба, кидање нити које их повезују у свести. То је главни извор освајачке моћи, просто divide et impera.

Наравно, уз то обавезно иде јарам образовања подељеног субјекта и објекта што не допушта да се од запрашивања информацијама отворе очи. Такво распало образовање постаје гола едукација и не допушта никакве увиде у целину повезаности света изнад нормализованих предрасуда. Ми треба да сиђемо с клацкалице рационализам – емпиризам која одржава механичку слику света и у крајњој линији човека као биоробота. Она човека није ни мало приближила себи, машући лажном заставом откривања тајни природе да би могла да је бесомучно пљачка, већ је само бранила слику света као механизма. Та се механичка слика појавила данас као технологија која човека види као застарело биће мање савршено од машине што је идеолошки увод у његово брисање с лица земље и претварање света у техно резерват.

Велики Милутин Миланковић је показао да се узрок догађаја на Земљи налази на небу и да су небо и земља обухваћени и спојени Миланковићевим циклусима. Да бисмо се сабрали, треба само да повежемо његове циклусе, које геоцентрична европска наука није имала куд него да прихвати, са античким увиђањем да космос није механичке, како се то опсесивно намеће, него етичке природе. У његовој бити је равнотежа, а не сила која настаје нарушавањем равнотеже. Када тако размишљамо, видимо колико је механички поглед на свет, космос и човека нанео штете свести која се нашла у пећини. Механичке филозофије и механичка наука, која се углавном зове технологија, највећи су генератор глупости сужене свести. Глупост није интелектуални проблем, то је најмање. Она је етички проблем, несхватање етике равнотеже. Одсуство етике је извор свега зла, темељ присуства зла у свету. Глупост је и основ моћи јер политика не иде без претварања, глуме и скривања приземних циљева испод вела декламованих добрих намера којима се поплочава пут у пакао.

У једном од највећих филозофских дела људске мисли, у „Упанишадама“ каже се да

Тако заслепљени глупаци живе у сплету овосветских заблуда и потопивши чун за спасење величају лаж и проглашавају неистину за истину.

Или каже и Свети Сава (Теодосије, „Житије Светог Саве“):

Јеретици имају лажну част, тамни су у светлости и ненаучени у истини, јер говоре да је слатко горко и горко слатко.

Чудо је и извући се из обруча глупости, изаћи из окружења огледала и направити пробој ка себи. И то Свети Сава у „Хиландарском типику“ јасно исказује:

Који слуша речи и не чини шта је заповеђено њима, такав је сличан човеку који гледа лице своје у зрцалу: јер позна се и отиде и одмах заборави какав је био. А који је проникао у савршени закон слободе, оставши у њему, овај неће бити забораван слушалац, него је творац дела, блажен је тај.

Блаженство је спасти се заборава које настаје опсесијом огледала. Гледајући у њега човек је лишен дела, он је само одраз и сеновита сабласт. Зато стратегија Светог Саве савршеног закона слободе, одбране живота и сећања јесте разбијање огледала. Ако то не учинимо, заувек смо заборавом заробљени у сенкама преломљене и сломљене светлости где никада не можемо да видимо идентитет света и светла.

Овај студентски бунт је као видљиви ток Млечног пута светлости која је стала против таме, обмана, привида, опсена, заблуда које су заточиле истину и хоће да владају животом по цену смрти. То је права побуна, једини прави устанак, свргавање краља лажи који хоће да се отме из деветог круга пакла где је бачен и да завлада овим светом. Послушник цара лажи који се једино радује смрти треба као лаж да буде истеран из свести сваког од нас, а потом и из света јер свест и свет, то су знали древни творци језика, јесу исто. Оно што је у свести то је у свету. Зато је образовање толико важно, зато се оно напада и зато је побуна кренула из образовања када су сви други легли на руду и поклонили се господару лажи. Образовање је борба против глупости, спречавање да образовање постане генератор глупости без чега моћ није могућа. Оно је и битка за сећање без чега нема истине, а потом ни живота.

Без обзира на политички исход, ако студенти одбране право на сећање, истину и правду, то је победа, коначна и неопозива која ће после деловати својом снагом. То ће се догодити ако у борби постану свесни себе, ако смогну снаге да дигну поглед, одбране опште добро и повежу Небо и Земљу. Како Џорџ Беркли каже да док не постави питање слободе,

онај ко није размишљао о Богу, о људском духу и највишем добру може постати красан црв у земљи, али добар син домовине и добар припадник државе никада неће бити.

Тај унутарњи преображај није средство, он је циљ јер мењајући себе изнутра човек доводи свет у етички поредак споља. Тада се види колико је јадан људски талог који је испливао на површину, лопови, кривоклетници, лупежи, цинкароши, грозни лажови који као празна одела висе на чивлуцима којекаквих варавих установа. Јадни и бедни ће покривених глава да беже од истине коју су издали. Дантеу се открило када је писао Пакао да издајници рода завршавају у деветом кругу где испред врата морају да оставе све што су у несвести и глупости украли. Ништа то није ваше, ваша је само душа коју сте продали, а не и оне душе које сте покушали да уновчите. Нема продаје душе без пристанка, а ви сте већ на све пристали. Студенти су ту да вас на то подсете и да вам покажу где припадате.

Млечни пут силази на Земљу да нас подсети, да нам врати сећање и веру у истину, да нас поново научи заборављени језик аналогија који чувају канони, да нас учини спремним за слободу спрам целог наоко моћног света лажи који се распада на додир истине. Јер они који су научили да варају и то непрекидно чине су симбол издаје целог света. Врховни непомјаник лажи није само продао Србију и Косово и Метохију, он је издао цео свет. У њему су се сјединиле бесловесно похлепне корпорације и државе вечно гладне колонијалног плена. Њега чине све оне државе које су признале као лажну државу јужну српску покрајину, а као улог положиле оно што имају: гордост, бездушност, нарцисоидност, бруталност, љигавост… Једноставно, сви су ту, мрачно црно племство, а наше је да схватимо да смо сами, али да смо на Млечном путу, јединим којим вреди ићи. С њим је камарила издајника, а око нас је сто милијарди звезда Млeчног пута живих као што то само светлост може да буде.

Ако је некада била јасна разлика светлости и таме, онда је то сада у овом празнику светлости где је знање стало наспрам незнања, добро према злу, а истина насупрот лажи. Зло нема трећу димензију, истину и њену дубину, већ је само дводимензионална слика коју проносе њихови прорачунати рачунари и веште интелигенција без ума. Све су то само страшила, застрашивачи и запрашивачи који никоме нису потреби и зато се колонијализмом брутално намећу да би их примили у друштво иако су отпадници од света и светла.

Утварне су те људске приказе које брзо настају и одмах нестају као мехури од сапунице. Они су као пас од сламе спрам космоса у коме се дешава све оно што видимо и још више не видимо. Доста је било историјских сапунских опера и наметнуте културе без свести о космосу, јер све се заглавило у ћорсокаку прича које причамо не схватајући ништа у глувој соби сенки док негде изнад Сунце позива да се вратимо себи и ту нађемо кључ. Ово је у правом смислу рат светова, руше се дворци таме, небо је замрачено прашином и мемлом, али светлост је непобедива јер она је наш дах и дух.

Побуна студената може да буде позив да поново видимо истину на Млечном, а не историјском путу. Ако одбранимо Сунце у себи спрам хладних, љигавих сенки, онда смо на правом путу шта год да се деси. Тако је с нама симболично и практично и Свети Сава, који је спасао српску самосвест својим напуштањем историје и скоком у слободу. Он ће нас водити јер слобода је једина наша историја, и једини гласноговорник Неба. Борба треба да буде дело светлости управо онако како у „Хиландарском типику“ каже Свети Сава:

Они који чине тумачења о делима светлости, службу треба да почну од светлости.

Студенти почињу своју службу светлости уздижући се у висине духа јер схватају да је слобода нешто изнад школских задатака које треба да савладају и да је време њој посвећено велики капитал живота. Дубина њихове истине види се када на врхунцу протеста, уместо да лупају у шерпе и лонце, неочекивано заћуте, више ништа не говоре, не избацују пароле, већ стоје у месту у тишини. Хука и стрка колонијалног вртоглавог напретка симболично стаје. Место на коме може да се стоји у тишини је циљ где се развејавају утваре и авети. И као да су ту у добар час видовите речи првог ректора нашег универзитета, Атанасија Николића („Аутобиографија верно својом руком написана“):

Стој, стој, стој, јер место на коме стојиш свето је… Шта се дакле друго могло радити, но усвојити ту мисао да се сеје семе добре наде, како би оно за будућност бољим изгледом уродило.

Не знам да ли је било где на протесним скуповима забележено такво саборно ћутање. Оно тражи чврсту дисциплину, саосећање, склад и велику духовну снагу сејања семена добре наде против семена смрти. Политичке марионете могу да отму све, могу да навијени брбљају без краја претварајући се да нешто знају и могу, али ћутање нису кадри да отму јер му нису дорасли.

Протести су на тај начин постали права слободна литургија под Небом, а студенти Црква, језгро окупљања и повезивања. По природи ствари они на ободу ће се распршити, али самосвесно језгро ће у било којем облику опстати и сада и у времену. Док теку улицама с упаљеним светлима изнад главе, колико руке могу да дигну Небу, студенти тим симболичним свећицама као воштаницама одају обредно поштовање мртвима који су тако постали део живих сећања. Та сјајна светлост духа претвара их у заступнике народа док за њега приносе светлост на олтару права, правде и слободе да би тако између лажних супротности створили јединство духа. То је већ само по себи студентски аманет без обзира шта ће пробисвети урадити да их оробе.

Изласком из лавиринта слаткоречивости студенти су показали где је чистина у чијој основи је истина. Истина није у речима, већ у ћутању. Та празнина је прави празник слободног духа који се винуо изнад околности у једну свеопшту поруку која се разуме на свим језицима. Моцарт каже да је музика у паузама, а слобода је у тишини чистине. У њој се најбоље осећа светлост и чују откуцаји срца који мере време. Слобода лежи у облагорођеном срцу које ћутање претвара у тренутак катарсе, прочишћења и преображаја у коме се не рађа нови поредак, већ нови човек. Онај ко је разбио огледало и изашао из мрачних тунела брбљиваца који као некуда воде, али без имало воде, даха и духа у себи завршавају у пустињи. Стога и ми са студентима почињемо нашу службу од светлости на којој се све завршава да би се описао круг око средишта истине без лажи на коме стојимо пишући похвално слово у духу Светог Саве.

Александар Петровић

Универзитет у Београду

( Oбјављено у недељнику „Печат“.)