Александар Лукић: Шмит, стид и правда

Још је Платон стрепео од неразумног управљања државом. Сократ, као главни лик његовог великог дела Држава (Politeia), обраћајући се Глаукону, изразио је став да свако ко васпитава и образује своју децу не би смео да допусти да се у њих усади ирационалност и да онда као такви управљају државом и одлучују о најважнијим питањима. Зато је потребно дијалектичко образовање које би децу оспособило да зналачки постављају питања и да на њих одговарају. Одатле и његов чувени став да “ако у државама не постану филозофи краљеви, или ако садашњи краљеви и властодршци не постану прави и добри филозофи, и ако обоје: политичка моћ и филозофија не постану једно, онда неће престати несреће не само за државе, него, како мислим, ни за људски род”.

Филозофи су пријатељи мудрости, они који воле мудрост, а то значи, како би Платон рекао, то су они људи који могу да схвате оно што је увек једнако и непроменљиво, док они који то не могу, који стално лутају међу многим разноликим стварима, не могу се назвати филозофима и нису достојни да управљају државом.

Другим речима, прилагођено нашем времену, државом треба да управљају они који умеју дијалектички да промишљају, који су способни да проникну до суштине ствари и потпуно су томе предани. Из тога произлази да они никако не трпе лаж, штавише, како каже Платон, они је мрзе, а воле истину. Поред тога, а у вези са том тежњом за истином и сазнањем онога што је вечно и непроменљиво, Платон пише у дијалогу Протагора како су богови људима подарили стид и правду.

У питању су, дакле морална начела у политици која би морала да прате она сазнајна која се тичу истине.

Бонска овлашћења

У савременом свету скоро потпуно се изгубио тај платоновски захтев за мудрошћу и врлинама стида и правде за све који се баве политиком и желе да буду политичке вође.

То се може показати на бројним примерима, али оно што је посебно актуелно на нашим просторима, јесте “именовање” Кристијана Шмита за високог представника у Босни и Херцеговини и његов однос према Републици Српској, а тиме и према српском народу.

Република Српска је, међутим, изнад унутрашњих политичких надгорњавања. Добро је зато што нико у Републици Српској није хтео да се службено састане са њим.

Да подсетимо, функција “високог представника” представља неку врсту намесника за Босну и Херцеговину кога својом резолуцијом именује Савет безбедности Уједињених нација са циљем надгледања и координације спровођења цивилних аспеката Дејтонског мировног споразума из 1995. године.

Препоруку за његово именовање даје Савет за спровођење мира. Овај савет формиран је на Лондонској конференцији за спровођење мира у децембру 1995. и представља администрацију за спровођење мировног споразума. Управни одбор Савета чине представници западних земаља (Сједињене Америчке Државе, Велика Британија, Француска, Немачка, Италија, Канада, Европска унија), Јапана, Русије и Организације исламске конференције, а председава му високи представник. У сваком случају, функција високог представника није предвиђена изворним Дејтонским споразумом.

На конференцији у Бону 1997. Савет за спровођење мира усвојио је закључке који се тичу намесника, а који су познати као бонска овлашћења. Ова овлашћења коришћена су за доношење амандмана на уставе Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине, читавих закона и њихових измена и допуна, смењивани су неки функционери.

Чак је смењен и председник Републике Српске Никола Поплашен 6. марта 1999. одлуком тадашњег намесника у БиХ Карлоса Вестендорпа, што је спроведено 2. септембра 1999. године. На функцији је провео мање од годину дана. Занимљиво је да је формални разлог за то било одбијање Поплашена да повери мандат за састављање владе Милораду Додику, чија је странка на тада одржаним изборима добила највише мандата.

Намесник, дакле, има већа овлашћења од било које институције у БиХ и већи суверенитет чак и од народа који гласа на изборима. Све то Босну и Херцеговину у великој мери дезавуише као самосталну и суверену државу и чини је неком врстом протектората Запада.

Валентин Инцко, корушки Словенац и аустријски дипломата, на позицији намесника провео је 12 година (2009-2021), а “прославио” се тако што је пред сам одлазак са функције, 23. јула 2021. године, искористио тзв. бонска овлашћења и наметнуо контроверзне допуне Кривичног закона Босне и Херцеговине.

Изменом члана 3. предвиђено је да: “Kо јавно одобри, порекне, грубо умањи или покуша да оправда злочин геноцида, злочин против човечности или ратни злочин утврђен пуномоћном пресудом у складу с Повељом Међународног војног суда придруженом Лондонском споразуму од 8. августа 1945. или Међународног казненог суда за бившу Југославију или Међународног кривичног суда или суда у Босни и Херцеговини, а усмерено је против групе особа или члана групе одређене с обзиром на расу, боју коже, вероисповест, порекло или националну или етничку припадност, и то на начин који би могао да подстакне на насиље или мржњу усмерену против такве скупине особа или члана такве скупине, биће кажњен казном затвора од шест месеци до пет година.”

Суштина ове измене је, као што је опште познато, да се кажњава свако ко негира да се у Сребреници догодио геноцид.

Једино туриста

Најновија криза у Републици Српској, а тиме и на ширем простору, с обзиром на гаранте Дејтонског мировног споразума, изазвана је неовлашћеним именовањем Кристијана Шмита за намесника у Босни и Херцеговини. Шмит, са друге стране, тврди да је легално именован од стране Управног одбора Савета за спровођење мира, међутим, ова неформална група нема овлашћење да именује намесника, већ само да га препоручи Савету безбедности УН, што није учињено. Чак је и Уставни суд БиХ 2006.  потврдио да Савет безбедности мора да потврди именовање.

С обзиром на то да, после одласка Инцка, нови намесник никада није изабран у Савету безбедности, у Босни и Херцеговини намесника заправо нема.

Председник Републике Српске Милорад Додик у праву је зато када каже да Шмит може да буде једино туриста у Републици Српској. У вези са тим предлажем му да Шмита заиста и прими као туристу, и организује му историјску туру на Козару, Стару Градишку, Тјентиште и друга места и подсети га која је улога Немаца била на простору данашње Републике Српске и како би због тога морао према Србима да се односи са пијететом, ако иоле има осећаја за стид и правду.

А ако је властима и политичким представницима и друга два народа стало до самосталности и заједничке државе, искористили би ову ситуацију да се ослободе страног туторства и, руководећи се мудрошћу, покушали да се договоре са политичким представницима српског народа.