Александар Дугин: НОВАЦ ЈЕ ВАША ХАЛУЦИНАЦИЈА

Многи не разумеју шта је новац. И шта су златно-девизне резерве. Сви мисле да су то неке посебне, универзално вредне ствари. А ствари – то су апстракције. Новца као таквог нема, као што нема ни златних резерви. То су обећања једних према другима и веома је тешко – због замагљености глобалног финансијског система – одредити ко је ту коме дужан.

Банкари и предузетници воле да кажу: „Дајмо некоме новац или узмимо некоме новац“. Дати и узети новац је иста ствар. Зато што новац не постоји, он нема битије. Одлично дело Георга Зимела „Филозофија новца“ говори о томе. Новац је нешто попут моде, случајан и фаталан у исто време. Није случајно да је исти тај Зимел написао и „Филозофију моде“.

Сваки суверени ентитет (нећу рећи држава, јер у нашим условима не може свака држава да буде суверена) може да га наштампа колико год хоће. Златне валутне резерве никад нису напустиле земљу у облику златних полуга, робе или ствари. Власт је просто потписивала папире, уз обећања да ће прихватити у промету друге папире, у замену за још папира, оправданих опет неким папирима. Цела савремена светска економија је балон и пустиња. То је финансијски нихилизам. Мода.

Дакле, срећа није у новцу. Него у слободи душе. Душа је у стању да скупи храброст и одбаци новац – као верску догму. То и јесте Мамон. Новац је модерна псеудо-религија, идол, халуцинација.

Традиционалне религије су засноване на трансакцијама милости. Добио благослов и сâм благословио. Раније су свештеници штампали новчиће као оличење ове супстанце благодати. Савремени сатанизам је почео да издаје фиктивни новац – празан, заснован на самовољи некаквог међународног смећа типа Ротшилда. Ово је планетарна хипноза коју је лако разбити. Само треба пљунути у лице власницима новца. И објавити свој – прави, руски новац. Свете златне рубље. Као еталон благослова.

Новац нема битије у хришћанском, људском смислу, већ је носилац извесног анти-битија. Новац је покушај материје (која је сама по себи безначајна и постаје дејствена у облику ствари тек под утицајем ума, духа) да се осамостали и ствара. Улажући напоре у умножавање новца као таквог, ми не уређујемо свет око себе, већ помажемо капиталу да свет уреди на начин на који он то жели. Ако на тренутак замислимо да је капитал нешто попут личности са сопственим циљевима и жељама (привид субјекта) и погледамо свет његовим очима, постаје очигледно да он служи само себи и чини то прилично ефикасно. То важи и за психу његових „власника“, и за друштвене односе, политику и историју. Капитал користи све облике људске егзистенције као паразит, све док од домаћина не остане само исушени леш.

(Телеграм канал А. Дугина; превео Ж. Никчевић)