ВЛАДИСЛАВ Б. СОТИРОВИЋ: Краљева „Наредба“ од 12. септембра 1944. г. и ЈВуО

 

Једна од најомиљенијих титоистичких мантри и флоскула из историографије југословенских народа и народности у Другом светском рату јесте наводно тзв. „Наредба“ југословенског Краља Петра Другог Карађорђевића од 12. септембра 1944. г., која се провлачи кроз масмедије и стручну литературу све до данас, а којом је позвао „све Србе, Хрвате и Словенце да се уједине и приступе НОВЈ под командом Тита и да под његовом заставом наставе борбу против немачког окупатора. У позиву стоји:

 

Сви они који се ослањају на непријатеља против свог властитог народа и његове будућности и који се не би одазвали овом позиву, неће успети да се ослободе издајничког жига ни пред народом, ни пред историјом. Овом мојом поруком вама, одлучно осуђујем злоупотребу имена краља и ауторитета круне, којом се покушава оправдати сарадња с непријатељем и изазвати раздор међу борбеним народом у најтежим часовима његове историје, користећи тиме само непријатељу’”. [Миомир Гарашанин, „Зашто се Краљ Петар Други Карађорђевић одрекао Драже и ЈВуО“, Политика, Београд, рубрика Писма читалаца, електронско издање, 19. 09. 2022. г.].

 

Оно што је најбитније истаћи у овом тренутку је то да и након скоро осам деценија од завршетка Другог светског рата у светским оквирима тај исти рат у Србији и међу Србима још увек траје, само сада уместо ватреним оружјем, пропагандно-политичким средствима (укључујући и она средства повесно-изворно-фалсификаторске провенијенције), пре свега путем јавних медија а на првом месту оних интернет-електронског карактера. На то су нас подсетили, поново као и у низу претходних година, коментари у нашој штампи, који нашу ратну и послератну повесницу гледају још увек кроз комунистичку призму, са неизмерним ретроспективним оптимизмом. Тако смо ових дана у коментару горе наведеног текста Миомира Гарашанина  могли још једанпут да прочитамо да су припадници Југословенске Војске у Отаџбини (ЈВуО), тј. „бивши четници“, прешли у Титову Југословенску Армију (ЈА, тј. партизанску војску), после тзв. „Наредбе“ краља Петра Другог Карађорђевића од 12. септембра 1944. г. О овој још увек неистраженој епизоди с краја рата мало је писано тако да су многе ствари остале недоречене, али и невероватне.

 

Ипак, док наши историчари, овде мислимо на оне који су рођени после 1935. г., дакле не они који су били активни учесници рата и као такви не могу имати нужни кредибилитет повесне објективности, не расветле овај значајни период наше савремене повеснице, који ће обележити карактер  нашег друштва за следећих неколико деценија (вероватно и читаво столеће), сматрамо да је крајње време да се широј читалачкој публици предоче неке релевантне чињенице, или макар неке назнаке стварних повесних догађаја.

 

Да почнемо од већ споменуте фамозне тзв. „Наредбе“ краља Петра Другог. Пре свега звучи крајње невероватно да номинални суверен државе и уједно као такав и врховни командант ЈВуО (тј. својих сопствених легитимних оружаних снага у држави чији је још увек легитимни суверен) изда овакву наредбу, коју су припадници ЈВуО, а пре свих ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић, од истог тог краља постављен, начелник Врховног штаба  ЈВуО, с правом доживели као нож у леђа, односно као акт велеиздаје. Међутим, овде се поставља и круцијално питање у чему је могла бити ствар са овом тзв. „Наредбом“? Док се не обелодане историјски документи, (али не они из титоистичких архива), обични грађани ове земље су принуђени да се баве пре свега претпоставкама, мање или више уверљивим.

У том контексту две опције нам стоје, за сада, на располагању:

 

  1. Британски премијер, Винстон Черчил, врши притисак на југословенског краља Петра Другог, директно или преко владе Ивана Шубашића (Хрват), да краљ смени ђенерала Драгољуба Михаиловића (Србин), на изричито тражење србофоба Јосипа Броза Тита (Јеврејин или Хрват/Словенац). Овај последњи (иначе самопрокламовани ни мање ни више него маршал) захтевао је, такође, да се ЈВуО распусти као војна формација и да њени припадници (који су дотле били према титоистичком Агитпроп-у „домаћи издајници“, „сарадници окупатора“, „злочинци“, „гибаничари“, “брадоње”, итд), придруже тзв. НОВ-ци. Черчил се већ био одрекао ЈВуО у корист партизана и Јосипа Броза, из разлога који су били колико логични, толико и окрутни. Поменућемо овде само два разлога:

 

  • Постојање два ривалска антагонистичка покрета значило је међусобну борбу и уништавање, уместо борбе против окупационих снага. Требало се што пре одлучити за једну од ове две антагонистичке снаге, подржати је на рачун оне друге, која би, тако била жртвована за рачун стратегијских савезничких циљева и ратних и послератних. Јосип Броз је успео да убеди Савезнике, пре свега Черчила (који му је можда био и рођени отац), да је он неупоредиво јачи ривал, а да је ЈВуО слабија у односу на његове партизане а уз то и наводно сарадница окупатора (тј. управо оно што су Титови партизани радили у току читавог рата, тј. сарађивали пре свега са усташама па затим са Италијанима и Немцима директно или индиректно). О овоме постоји бројна документација, која је позната историчарима и на томе се нећемо задржавати (треба напоменути да је Тито у читавој својој политичкој и војној каријери остао познат и на Истоку и на Западу као врстан лажов, глумац и преварант па је данас повесничарима знано да је четничке саботаже, диверзије и друге војне акције против Сила Осовине масно приписивао својим партизанима). Поменимо само један од кључних мотива за Черчилову одлуку, који је, иначе, отворено мрзео комунизам као такав. Њему је било апсолутно јасно да се Тито и његови партизани боре првенствено за власт, а да је окупатор само препрека да се до ње дође. А за Тита је заобилажење окупатора, или пак директна сарадња са њима, била војно-политичка стратегија а не пука нужност и то у току читавог рата од Ужица преко Бихаћа и Јајца до Дрвара и Београда. ЈВуО се борила за очување старог (реформисаног) поретка, без претензија да после победе сама дође на кормило земље или да икако учествује у расподели власти. Ова разлика у мотивацији резултирала је у агилности оба покрета, при чему је код партизанског то било на ивици фанатизма. Черчил је био свестан шта ће бити када комунисти освоје власт, али како је цинично рекао Ентони Идну (свом министру спољних послова), „Хоћете ли ви тамо да живите?“ било је јасно шта му је био приоритет. Војно-политичка прагматичност је превагнула над чашћу уз опаску да је Черчил са Титом имао и далекосежније послератне планове обзиром да је Брозова комунистичка Југославија требала да одигра кључну улогу „Тројанског коња“ у Стаљиновом табору што је Џугашвили релативно брзо и схватио па је Тита и његову партију избацио из Информбироа још јуна 1948. г. Овде треба истаћи да је немачки Вермахт, разумљиво, имао супротну логику. Његова стратегија је била одржавати максимално балансиран ривалитет домаћих оружаних снага, како би се међусобно уништавале и тако ослободиле притисак на окупационе снаге (случај тзв. „Битке на Неретви“). У Босни и Херцеговини је то значило ратна дејства која нису била на штету ЈВуО, обзиром да је посао за Вермахт одрађивао Јосип Броз и то са немачким оружјем, али у Србији све до средине 1944. г. (где партизанских снага практично није ни било) Вермахт је водио бескомпромисну борбу против снага Драже Михаиловића (операција „Михаиловић“, операција „Форстрат“, операција „Копаоник“, операција „Хајнрих“, операција „Рудник“, операција „Хајка“, операција „Фрилинг“…) јер се није могао ослонити на Титове формације обзиром да их није ни било.

Б)   Обезбеђивање даљег учешћа Црвене Армије у ратним дејствима у Европи, јер је било јасно да је Јосип Броз Стаљинов експонент а Џугашвили је отворено захтевао од западних Савезника да се само Тито помаже. Западни Савезници су стрепели током целог рата да се не понови сценарио из Првог светског рата, са Брест-Литовским миром (3. март 1918. г.) када је Лењинова совјетска Русија једнострано изашла из рата што је и био немачки план са којим је Лењин (Јеврејин) и послат из Швајцарске у блиндираном возу за Русију 1917. г. Бирајући између Сциле и Харибде – сепаратног мира и „Црвеног терора“ пост-револуционарног грађанског рата, Черчил се определио за подршку Стаљиновог играча у Југославији. Једна од главних одлука неометаног (!) Брозовог тзв. Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу, у ноћи 28./29. новембра 1943. г. на усташкој територији а након срамних „Мартовских преговора“ и потписаних споразума са Немцима те исте 1943. г., била је „забрана“ повратка краљу и династији у земљу. „Забрана“, наравно, није могла да има никакво правно дејство и била је један од многих блефова Јосипа Броза којима је обиловала његова каријера све до саме (званичне) смрти 1980. г. која је и сама са све грандоманске сахране била један велики блеф као што је била и одлука да му се додели чин „маршала“ (једном обичном аустро-угарском каплару), док се он у том звању потписивао месецима пре Другог заседања АВНОЈ-а, тј. државног удара у Јајцу.

  1. Сада се поставља и главно питање: Ако је југословенски краљ заиста и издао поменуту тзв. „Наредбу“, тј. одлуку да своју и државну војску, чији је био врховни командант, практично преда човеку који му је „забранио“ улазак у сопствену земљу у којој се и родио (за разлику од Тита који се врло вероватно родио у Бечу или Одеси), државу коју је створио непосредно или посредно, његов предак и чији је деда, краљ Петар Други (Чика Пера) био најомиљенији владар у своје време, како је био „привољен“, тј. „натеран“ на овај у суштини велеиздајнички чин? Чин који су припадници ЈВуО доживели с пуним правом као „нож у леђа“, и своја и национална, и то од стране суверена коме су се заклињали на верност („Краљу и Отаџбини“). А власт је према тзв. „Наредби“ практично предата човеку који је ту исту земљу својски растурао и разбијао како за време Првог светског рата у униформи аустро-угарске солдатеске (ако се овде ради о Брозу из Кумровца) тако и између два светска рата у чину највишег официра КПЈ па чак и за време општепрокламоване мобилизације свих војноспособних грађана у априлу 1941. г. када су комунисти масовно саботирали одбрану земље а на основу Рибентроп-Молотовљевог пакта од 23. августа 1939. г. (о потписаној сарадњи између усташа и комуниста из 1932. г. је већ увелико писано како од стране аутора овог текста тако и од стране других).

 

Да се и на ово питање осврнемо са две хипотетичке напомене обзиром да до сада нико није никада објавио и архивско-документовани доказ о баш особно-изговореној краљевој тзв. „Наредби“. Да се исто тако потсетимо да је исти тај краљ Петар Други Карађорђевић крајње злонамерно злоупотребљен од стране британских марионета пучиста Душана Симовића од 27. марта 1941. г. када му је објављен на радију аудио „Проглас“ подршке пучистима а који није никада изговорио. Дакле, дипломатија која је буквално злоупотребила краља у пролеће 1941. г. могла је исто тако да га злоупотреби и у јесен 1944. г.:

 

А) Тешко је поверовати да се радило о присили, било физичкој, било политичкој тим пре што су у краљевом саветодавном окружењу биле такве личности као интелектуално-патриотска громада Слободан Јовановић. Једина могућност која човеку пада на памет јесте давање лажних обећања, тј., читај, превара. Није искључено да је краљу понуђен „deal“: распусти своју војску, па ће ти  бити омогућено да се вратиш у земљу и „наставиш да краљујеш“. Часном  човеку тешко је поверовати у овакав сценарио, али треба размотрити сваку могућност поготово ако знамо да се ради о британској (увек и само саможиво-перверзној) дипломатији.

Б) Друга, и по нашем мишљењу врло вероватна, могућност јесте фиктивно учешће номиналног суверена, које му је наметнуто. Сећамо се како је за време несрећног за Србе, али феноменално одлично одрађеног за Британце и Хрвате, војног пуча 27. марта 1941. г. малолетни престолонаследник напречац проглашен (пунолетним) краљем, који је наводно преко Радио Београда прочитао  своју подршку пучу и пучистима. Касније, када су прошли сви британски и хрватско-кољачки влакови, се испоставило да малолетни престолонаследник није са тиме имао никакве ни најмање благе везе и да је проглас прочитао  неко  други, представљен као краљ а са веома сличним краљевим гласом. Није ли се нешто слично догодило и 12. септембра 1944. г.?

Реакција припадника ЈВуО на ову намештену дипломатско-политичку подметачину најбоље је илустрована спонтаном народном песмом:

 

„Чика Дражо ми ти се кунемо,

да са твога пута не скрећемо“.

 

Иронија историје је да су исту ту песму, „мутатис мутандис“, певале Брозове присталице после прогласа Информбироа од 28. јуна 1948. г. (на Видовдан):

 

„Друже Тито, ми ти се кунемо,

да са твога пута не скренемо“.

 

(са тачке гледишта ауторских права, чист [комунистички] плагијат).

 

Следеће питање гласи: Колики део састава ЈВуО је и стварно послушао тзв. „Наредбу“ краља, тј. свог врховног команданта, да се преда Титовим партизанима, тј. да пристану да им аустро-угарски каплар буде нови врховни командант? О томе за сада ништа не знамо и можемо само да нагађамо. И,  ако се радило о неким знатнијим бројчаним снагама, питање је шта је са њима било на крају рата?

 

Једна могућа варијанта би могла да се наслути по неким узгредним епизодама с краја рата 1945. г. Наиме, када Тито полази у посету Москви после формирања несрећног и трагичног по Србе „Сремског фронта“, страхујући од србијанских дивизија у походу на Загреб (тада је Тито издао наредбу својим партизанима да не руше католичке цркве по Славонији али није никада издао сличну наредбу истим формацијама да не руше православне богомоље на Косову и Метохији или централној Србији), он каже изричито начелнику Главног штаба, генералу Велимиру Терзићу да је Сремки фронт – фронт краља Петра и „кад се вратим, да га више не видим“ [Милорад Екмечић, Од клања до орања. Историја Срба у Новом веку (14921992), треће, допуњено издање, Београд, 2010, стр. 494)].

 

Како тумачити ову наредбу? Поред голобраде србијанске омладине која је послата на Титов Сремски фронт буквално као „топовко месо“ за дефинитивно освајање власти од стране каплара Броза над читавом Југославијом, сигурно су и бивши припадници ЈВуО били почаствовни таквом улогом. А ево како је то, према сведочњу ђенерала Ђоке Јованића изгледало:

 

„У саставу дивизије био је и један руски артиљеријски пук и један дивизион каћуша. Дошао је к мени командант руског артиљеријског пука и рекао ми:

 

‚Друже генерале, ја сам гледао како ви нападате, Ви имате велике губитке. Не треба то тако да се ради. Треба да извршите артиљеријску припрему, да уведете тенкове, па тек онда…‘ ‘Како да уведемо тенкове и артиљерију када их уопште немамо?‘ ‘Треба чекати од руководства да вам их набави па тек онда прећи у напад.‘

 

Ја сам онда рекао. ‚Хвала вам лепо, ми ћемо гледати да сад имамо мање губитке‘“ [Милан Шарац,  Исповест генерала Ђока Јованића].

 

Нема никакве сумње да су бивши припадници ЈВуО („војници краља Петра“), колико их је пришло партизанима, „потрошени“ на овакве битке. Титови команданти су их слали, као и све друге Србе на Сремском фронту, у сигурну смрт као наставак хрватске јасеновачке политике али сада на десној страни Дрине. Узгред, Сремски фронт су држали, поред Вермахта, и хрватске усташе којима је ово одлично дошло да примене политику „Коначног решења српског питања“ и над Србима из Србије. На обе стране пало је по преко 30.000 бораца. Фронт су, иначе, пробиле јединице Црвене армије, баш као што су пре тога заузеле Београд (и предале га србофобу Брозу да у њему као и остатку Србије ради шта хоће са локалним становништвом). На овај начин је комунистичко-усташки споразум из 1932. г. о узајамном садејству коначно добио и свој епилог. Цена су били Срби и краљ Петар Други Карађорђевић.

 

На крају, потребно је истаћи и можда фундаменталан разлог зашто се септембра месеца 1944. г. Черчил коначно определио за Брозове партизане на штету краљевих равногораца. За Черчила на крају рата Срби никако нису смели да победе, тј. морали су да победе Хрвати. Он је добро знао да са сломом нацистичке Немачке пропада и усташки покрет и његова НДХ али су Брозови партизани зато играли резервну улогу у борби за остварење хрватских националних циљева. Тако су се Броз и Черчил нашли на истом задатку склопивши антисрпски пакт приликом њиховог билатералног сусрета у Напуљу након Дрвара 1944. г. Такозвана краљева „Наредба“ од 12. септембра 1944. г. је била само епилог овакве политике а колатерална штета су били и Дражини равногорци и читава Србија која се од те штете ни дан данас није опоравила.

 

P.S.

 

Текст говора краља Петра Другог Карађорђевића (против самог себе) од 12. септембра 1944. г. је објављен у Службеним новинама Краљевине Југославије, број 20, од 25. октобра 1944. г. 1.

 

Проф. др Владислав Б. Сотировић

Вилњус, Литванија

Истраживач-сарадник Центра за геостратешке студије у Београду