Алексеј Чадајев: НЕ КРИМ, НЕГО РИМ!

Ми смо стално слушали, од раног детињства, колико је Русија древна и велика. Она је заиста велика и древна, али сад се догодило да је она – ми; а ми нисмо велики и нисмо древни, него смо онакви какви јесмо. А генерације предака и генерације потомака гледају како ми играмо своју улогу. А посебност ове наше улоге је таква да сад морамо да се боримо не само за руску земљу, већ и за руско небо. У коме уместо рајских птица – Сирина, Алконоста и Гамајуна – сад лете и певају песме смрти сасвим друге птице: Мавики, Аутели, Орлани и Бајрактари.

Председник је рекао: „Ми још нисмо ни почели“. Ако је тако, мислим да је време да ипак почнемо. Иначе можда просто нећемо успети. И чак нећемо ни приметити да смо у овом дугом, хиљадугодишњем низу ми последњи.

Озбиљност тренутка лежи у чињеници да на супротној страни од нас нису само људи од крви и меса, већ, ако хоћете, „дух времена“, Zeitgeist по Хегелу. То се већ догодило – исти Хегел је у неком тренутку видео инкарнацију Zeitgeistа у Наполеону, али то нашим прецима није засметало. Они су га победили, иако су уопште, а посебно у поређењу са Императором и његовом војском – били заостали, несавремени, архаично-феудални и, штавише, скроз пофранцужени.

Истина, ова победа је, супротно читавој хегелијанској логици и неумољивости историјског напретка, на њих оставила тако неизбрисив утисак да је неко отишао у Сенатску да збаци цара и успостави устав, а неко, као гардијски официр Ахтирског пука и припадник коњичког похода кроз Париз, Петар Чаадајев, ненамерно изнедрио руску филозофију. Уз све што уз то иде – почев од његових писама – са гомилом порођајних траума. Од који је главна – једнострана, неузвраћена љубав према Западу. А та је, са своје стране, за мање од једног века касније, родила руску револуцију, која је била круна покушаја да се од гована и батина изгради сопствена Европа, али на чврстим темељима у то време најнапредније западне – марксистичке – филозофије.

Покушај није успео, али од методе нисмо одустали. Верује се да ми немамо идеологију, али је ми последњих тридесет година у ствари имамо. Чак и ако нигде није записана, интуитивно je разумљива свима од врха до дна. Њена суштина је била у интеграцији у глобални свет, свет Фукујаминог „Краја историје“ – по готово сваку цену, под било којим условима, са спремношћу да се преда и жртвује било шта, само да их одведу у свој песак и тамо заједно праве ускршње колачиће.

Много смо напредовали у овом правцу, али се на крају нешто покварило. Испоставило се да нас не прихватају ни као лешину ни као страшило, чак и ако дајемо све и све жртвујемо. Како опстати у овој ситуацији, не знамо; одавно смо заборавили како да тражимо друга решења.

Мени је лакше – знам њихова оруђа, њихов Zeitgeist и њихов дивни нови свет. Све што је у њему некад било вредно, они су до сада сами просули у тоалет. Они више не траже ни нова знања, ни нове земље и светове, ни срећу или правду. Али у њиховим рукама и у мислима је дело генерација њихових предака, који су све то тражили. И у процесу тражења створили најбољу машину доминације и потчињавања на свету, засновану на супериорности технологије и знања. И сад ми имамо посла управо с том машином.

Предмет спора није Крим, већ Рим. Кад кажемо „Крим је наш“, ми имамо у виду „наш Рим“ – не град, већ синоним за цивилизацију. Ако сад будемо могли да издржимо, спасићемо нешто много више од себе. Али – треба издржати.

 

(Телеграм канал А. Чадајева; превео Ж. Никчевић)