НЕМАЊА РАДУЛОВИЋ: Мислим да музика треба да буде свуда, да можемо да свирамо свима

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: Раде Прелић

Виолиниста Немања Радуловић, један од првих гостију који је стигао на Мећавник, одмах по доласку потврдио је статус светске музичке звезде, нашавши се у центру пажње присутних новинара.

Кажете да од виолине уме да заболи врат. А да ли од виолине уме да заболи душа?

— Виолина је за мене предмет који ми омогућава да пренесем оно што носим у себи у том тренутку. И то је лепо, да интерпретација живи и да имамо ту слободу да можемо да пренесемо у датом тренутку, без обзира што је иста композиција, и што у нотама исто пише, да је доживимо на другачији начин у односу на наше емотивно стање.

Да ли то значи да уметници управо и разликују по начину на који сопствену душу уграђују у нотни текст?

— Апсолутно да. Имао сам прилике да причам са савременим композиторима и сваки пут им поставим питање, а исто бих волео да поставим Баху, Моцарту, Бетовену: да ли би желели да сваки пут интерпретација њиховог дела буде иста и да она тако живи. Сваки пут сам добио одговор од свих да би волели да сваки пут буде другачија. И то ми даје некако мало већу слободу да кадгод свирам те велике композиторе — да верујем истовремено својим осећањима у том тренутку.

Да ли се сећате тренутка када сте пожелели, а били сте мали, да та тајна и питања ваше душе буду музички изражена, да ли сте то помислили када сте први пут чули виолину  ово је начин да изразим себе до краја?

— Сећам се када су ме родитељи први пут одвели у продавницу инструмената и кад су ми купили виолину, да сам је пољубио, али први осећај који ми је помогао да разумем да ћу се овим бавити био је кад сам први пут свирао на сцени. Мени је сцена била магично место, зато што сам схватио оно што осећам и данас, да у том тренутку можете да будете било ко. Можете кроз музику да замислите да сте нека потпуно друга особа, да идете много дубље у своја осећања, да слушате интуицију и да имате апсолутно сву слободу. И то је оно што је мени магично, што је прелепо и што обожавам и дан-данас да доживим на сцени.

Ви сте сада на уметничком нивоу који вам омогућује да слушате само себе, али није било увек тако, били су професори, педагози, неке задатости које сте морали да поштујете. Где престају те задатости а почињете ви?

— Мислим да је то све комбинација и партитуре и свирања са другим уметницима, ја волим да ослушкујем и шта они мисле и шта предлажу и шта ми дају кроз њихове деонице. И та комуникација између нас чини тај моменат јединственим.

Да ли један тон из целе сложене партитуре може да постане ноћна мора музичару?

— Може, наравно. Кад се то догоди, прихватим да је то тако. Као и што има дана и у приватном животу кад ништа не иде, кад нисте у форми. И тада се борите тако што прво прихватите да је то тако, да ће проћи и наставите даље. Тако је и са музиком. Мислим да треба искористити све те звуке да би се дошло до интерпретације.

Да ли мислите да бављење музиком, слушање музике, може да оплемени свет који не стоји баш најбоље по питању племенитости?

— Верујем да може. То је увек тако било. Чак и кроз друштво у средњој школи, без обзира што смо сви ми ишли у музичку школу, свако је дружење било са гитаром, или је неко певао, или су били неки други инструменти… А тако је и дан-данас, све зависи од људи и тога да ли су били у могућности да буду у таквом друштву, али сви то генерално воле.

Има ли разлике у вашем свирању или у односу према сопственој осећајности када наступате у некој славној дворани, овде под отвореним небом и рецимо у париском метроу?

— Покушавам да не правим ту разлика. Она постоји у нечему другом. Волим да наступам у акустичним просторима без микрофона, зато што је то онда апсолутно звук, али схватим после неколико минута да се и на друге услове ухо навикне, Мислим да музика треба да буде свуда, да можемо да свирамо свима. Без обзира да ли су пред вама они који познају музику или они који је откривају у том тренутку.

Колико често својим наступима дате једну посебну врсту личног печата, као што сте то учинили својевремено на Коларцу, посветивши последњу композицију вашој мајци?

— Сваки концерт ме везује за људе који су део мог живота, и сваки пут помислим на њих, били они ту и данас или не… Сваки је уметник пре свега човек и везују га и инспиришу све те ствари. Има неких ситуација којих се сетим за време концерта, сетим се шта смо радили пре десет година или дан пре тога… То је саставни део истог концерта.

rs.sputniknews.com, Дејана Вуковић

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.