ОДБРАНА КУЛТУРЕ У ДОБА НИХИЛИЗМА:НАД РАЗМИШЉАЊИМА ПАВЛА ФЛОРЕНСКОГ 

КУЛТУРА И КУЛТ

Култ је извор, корен и темељ целокупне културе јер култура не настаје из материјалних потреба, већ из човековог религиозног односа према Богу и светињи. Покушај одвајања културе од култа води ка њеној секуларизацији и постепеном одумирању.

Руски теолог и философ Павле Флоренски је најјасније формулисао ову везу кроз саму етимологију. Он истиче да реч култура потиче од речи култ.

Култ је заједница човека са Богом кроз свету тајну и обред. Оно што се у култу доживи као светиња, касније се у култури уобличава кроз језик, слику и архитектуру. Иконопис, црквена архитектура и литургијска музика нису настали као изолована уметност ради забаве, већ као директни израз и потреба богослужења (култа). Ако је у средишту поклоњење Богу, култура која из њега израста тежи вечности, лепоти, истини и очувању људског достојанства. Ако се култ одбаци, његово место заузимају псеудо-култови (култ личности, култ новца, нације, државе или технологије). Тада култура постаје слушкиња тих нових „идола“ и губи своју узвишену димензију.

Протестантски теолог Паул Тилих је поставио чувену формулу: „Религија је суштина културе, а култура је форма религије.“Када се култура потпуно одвоји од култа, она постаје аутономна и секуларна: таква култура се празни изнутра. Она може бити технички савршена или забавна, али губи своју нит са вечношћу и често завршава у нихилизму или кризи смисла.

Са библијског аспекта, култура је уткана у саму људску природу. У Књизи постања, Бог даје човеку задатак да „обрађује и чува“ врт (на латинском: colere – одакле долази реч култура). Према томе, стварање културе је уорењено у боголикости, али само док је повезано са слављењем Творца кроз култ.

 

 

КУЛТ ПО ФЛОРЕНСКОМ

 

Павле Флоренски уводи читаоца у темељну поставку своје мисли: култ није спољашњи обред нити естетска манифестација, већ стварно, онтолошко присуство божанског у свету кроз литургијски живот. Према њему, култ не исходи из људске потребе за естетским или магијским, већ из суштинске нужности објективног односа човека према Богу. У овом смислу, култ није производ човекове креативности, већ је човекова личност унутар култа преображена у литургичност која потиче од Вишњег.

Флоренски полази од православног поимања личности, у коме се личност не схвата као индивидуалистичко „ја“, већ као однос са другим и пре свега са Богом. Антроподицеја као теолошки одговор на питање човековог зла и недостојности, за њега није апстрактна рационализација, већ искуствена и литургијска реалност: само унутар култа човек задобија своје оправдање, своју истину и спасење. У том контексту, Флоренски одбацује рационалистичке и протестантске покушаје да се религија сведe на морал или унутрашњи доживљај, као и латинску правну схему по којој је човек само објекат искупљења.

Култ је, у Флоренсковом поимању, образац истинитог постојања човека у Богу. Он претпоставља жртву као суштинску категорију — не као чин насиља, већ као самопревазилажење и улазак у заједништво. У овоме се испољава православна антиномија: човек се остварује тек када себе изгуби ради другог. У литургијском животу Цркве, кроз икону, крсни знак, метаније, целивање светиња, човек не „симболизује“ своју веру, већ стварно ступа у заједницу са Христом. Та реалност није субјективна, већ објективна — и то је, по Флоренском, основна разлика између православног и рационалистичког поимања вере.

Ако је Бог апсолутна истина, онда је култ једини пут човековог сједињења са истином.

 

 

ИКОНА ЈЕ САЗИРАЊЕ ВЕЧНОГ

 

За разлику од западног, натуралистичког сликарства које тежи имитацији природе, икона у православљу има за циљ откровење онога што је невидљиво – она није уметнички приказ, већ „прозор у вечност“. Флоренски посматра икону као стварно присуство светитеља, као пројаву оне реалности која превазилази чулно. Икона није само символ – она је обожена материја.

Према њему, иконописање није стварање новог објекта, већ литургијски чин, упоредив са Евхаристијом. У том смислу, уметник не изражава себе већ, напротив, укида своје „ја“ да би се кроз њега пројавила светост. Укључивање обратне перспективе, златне позадине, фронталности фигура и одсуство сенки, све су то методи који изразито одступају од ренесансног реализама, али управо тиме постижу онтолошку „присутност“ — не репрезентацију већ актуализацију.

Икона сведочи о томе да је материја способна да буде одуховљена, чиме Флоренски нуди одговор на дуалистичке и гностичке тенденције које су често порицале тело и чулност. У телесности светитеља приказаног на икони није садржано ништа еротско или сентиментално, већ чиста духовност која изражава унутрашње преображење. Стога је икона акт духовне дисциплине — њено посматрање значи улазак у аскетски однос са стварношћу.

Посебну пажњу Флоренски поклања икони Христовог лица, јер у њој види архетип човековог обожења: ако је Бог постао човек, онда је човек позван да постане бог по благодати. Христово лице је слика Истине — не у епистемолошком, већ у еклисиолошком и сотириолошком смислу. У том погледу, икона преображава сам начин људског гледања: од чулног ка духовном, од привидног ка суштинском.

 

ЕВХАРИСТИЈА ЈЕ СРЕДИШТЕ

 

Флоренски истиче Евхаристију као срж свештене реалности и саму осовину света. Евхаристија није само ритуално сећање, већ истинско сједињење са Христом, тајанствени тренутак у којем се време сусреће са вечношћу, а тварни човек са нествореним енергијама Божјим. По њему, управо у Евхаристији време престаје да буде пука хронолошка линија и постаје „каирос“, благодатни тренутак спасења.

Он наглашава да се у православној литургији не дешава символичка репрезентација Христове Жртве, већ њена стварна актуализација. То значи да свештенодејство није психолошки чин или сентиментални „спомен“, него надбитијни догађај. Свештеник, олтар, хлеб и вино нису „средства“ за укрепљење вере, него су сами делови реалности у којој се врши преображење. Евхаристијски космос није паралелна стварност, већ најистинитија стварност у којој се човек очишћује, преображава и сједињује са Истином.

Храм није само архитектонски простор, већ је космички центар, место где се васељена узноси ка Богу. Распоред фресака у храму, покрети, богослужбени текстови, одежде – све има своје место и значење, јер свака честица култа говори истину. Простор литургије није профани простор одсечен од Логоса, него је иконичан, саборни, есхатолошки. Ту човек не учествује као индивидуални верник, већ као члан Тела Христовог.

Посебну пажњу посвећује Флоренски моменту анамнезе — спомињања Христових страдања, смрти и васкрсења. Он наводи древне источне литургије и показује како су оци Цркве доживљавали тај моменат као улазак у догађај који није прошлост него вечна садашњост. У овом смислу, литургија руши границе времена и простора, чинећи од сваког човека учесника у Христовом животу.

Флоренски не види Евхаристију као ритуалну дужност, него као најдубљу потребу човековог бића: као глад за истином, за светлошћу, за љубављу. У њој се врхуни човекова антроподицеја — не у томе да се човек оправда речју или разумом, већ да постане причасник самог Бога.

 

УЛОГА СВЕШТЕНИКА

 

 

Због свега тога, православни свештеник није посредник у магијском смислу нити религијски „функционер“, већ „образ Христов“, икона Бога у заједници. Свештенство се не заснива на праву, психологији или харизми, већ на преображењу личности кроз благодатну службу. Сам чин рукоположења није административни акт, већ тајанствени улазак у нови начин постојања: у „новог Адама“, који не живи више за себе, већ за друге у Христу.

Флоренски анализира чин рукоположења као литургијски праобраз крштења, смрти и васкрсења. Свештеник постаје „умрли за свет“, јер га црквена заједница више не препознаје као световног човека. Он више нема своје време, своје потребе, свој план — све у њему је подређено Христовој жртви. Зато је свештеник апсолутно неодвојив од литургије: он је у њој не као појединац, већ као сведок целе Цркве.

Анализирајући литургијску структуру, Флоренски указује на сваку појединост као на део јединственог тела које представља истину. Од прозбене јектеније до Великог входа, сваки корак има и еклисиолошко и онтолошко значење. Литургија није наратив, то је чин: свештеник, клир, верни народ — сви су део једне свештене драме која није позориште, већ реалност. У томе се исказује Флоренскова критика модерног, протестантски инфилтрираног схватања хришћанства које настоји да „објасни“ веру, уместо да њоме живи.

Литургијски језик, по Флоренском, није комуникациони медијум, већ божанска поезија — свештени звук који „отвара“ реалност. Управо због тога он инсистира на употреби словенског, јер сматра да је секуларни језик неспособан да понесе божанску тајну. Тај језик није средство, већ сам део обреда.

Целокупна структура литургије, њена ритмичка понављања, антифонске молитве, чини од ње „мистички организам“.

 

НАДИЋИ ПРОЛАЗНОСТ

 

 

Флоренски темељно разматра однос култа према смрти и заједници. За њега, литургија није бег од трагике људског постојања, већ директан сусрет са њом у перспективи Васкрсења. Смрт није само физичка нестанак, него је надасве духовна усамљеност, прекид заједнице. Култ има есенцијалну улогу у превазилажењу те усамљености — он препорађа човека као део заједнице у Христу.

У својој дубокој антрополошкој анализи, Флоренски истиче да је страх од смрти у корену свих људских страхова и заблуда. Управо зато култ жртве и васкрсења има апсолутни значај: он разоткрива лаж смрти као последње стварности. Светотајински живот не поништава смрт, већ је преображава, чинећи од ње улаз у пуноту живота. Смрт се не побеђује интелектом, већ литургијским учешћем у Христовој победи над њом.

Посебну пажњу Флоренски поклања обредима везаним за упокојене: опела, парастоси, помени нису израз традиције или сентименталности, већ дубоко метафизичке реалности, сабрања живих и мртвих у једну заједницу. Живот Цркве је живот „свих у свему“, не само садашњих, већ и прошлих и будућих. Зато је култ увек саборног карактера: у њему не влада „индивидуална религиозност“, јер је то заједничко постојање.

Флоренски критикује модерну културу која релативизује смрт или је прикрива хуманистичким језиком. За њега, смрт је реалност која се мора литургијски изразити јер „крај“, него пролаз и прелаз. Он указује на улогу надгробних крстова, молитвених формула и храмова као објеката који литургијски продужавају живот заједнице са преминулима. Кроз молитву за мртве, живи не само да показују љубав, већ учествују у Христовом делу спасења целог рода људског.

Култ је, по Флоренском, једини одговор на смрт који не води у идеологију или илузију. Он је место где човек, у Христу и у Цркви, не само да проналази утеху него стиче живот. У томе се испољава суштина хришћанске онтологије: да је Истина Личност и Заједница, Победа над пролазношћу.

 

 

СВЕШТЕНА ЕСТЕТИКА

 

Флоренски снажно одбацује гностичку или платонистичку подозривост према телу. Насупрот томе, он доказује да су чула створена да примају благодат — чулно није грешно по себи, већ је извор обожења кад је преображено.

Икона, мирис тамјана, светлост кандила, поклони, додири, литургијски гласови — то нису „додаци“ култу, већ суштинске компоненте његове објективности. Естетика култа није декоративна него свештена. Лепота није у функцији пријатности – она не скреће пажњу на себе, већ указује на Другог.

Материја у култу ( било да је реч о хлебу, вину, тканини или камену ) постаје носилац светости. Ово је за Флоренског доказ да је стварност добра и доступна обожењу. Он се оштро супротставља дуализму који тело посматра као препреку духу. У православљу, тело се не освештава упркос својој природи, захваљујући њој: кроз додир крста, кроз целив иконе, кроз узимање причешћа.

Флоренски овде уноси и тему православне архитектуре: храм није грађевина, већ тело Цркве. Његова вертикала, купола, оријентација ка истоку — све је то израз једне есхатолошке геометрије, у којој простор самог храма постаје сведок васкрсења.

Телесност и чулност нису случајни, него нужни елементи откровења. Они преображавају човека не тако што га „одвајају“ од света, већ тако што га враћају свету као свештеном.

 

ПУНОТА СМИСЛА И СВЕТ ДАНАС

 

Култ није израз човекоцентричне потребе, већ Божијег откровења. Он има апсолутни карактер, јер преображава стварност: време постаје литургијски ритам, тело постаје храм, заједница постаје Тело Христово. Нема истинске философије без литургијског корена јер само у заједници с Богом човек познаје себе: култ је највиши облик знања, јер није рационално закључивање, већ сједињење с Истином.

Од ренесансе наовамо, човек Запада је издао богочовештво, и кренуо путем самодовољности. Зато смо и стигли довде.

Западна цивилизација је дуго живела од уверења да је њено ширење исто што и напредак човечанства. Техника је требало да ослободи човека, тржиште да га учини богатим, а непрестано умножавање избора слободним. Ипак, што је више средстава имала, све је мање знала чему она служе. Човек који је освојио простор остао је без унутрашњег завичаја. Убрзанм до краја, престао је да зна куда иде.

Освалд Шпенглер је у том кретању препознао прелазак културе у цивилизацију: живи облик се умртвљује, стваралаштво уступа место понављању, а вера у смисао бива замењена организацијом, статистиком и управљањем. Константин Леонтјев је, са своје стране, презирао будућност у којој би човечанство постало „одвратно срећно“ – без великих врлина и великих порока, без подвига и трагедије, сведено на удобно трајање бледог просека.

Њихова упозорења данас звуче ближе него у време када су написана. Свет непрестано производи нове облике, али они скривају исту празнину. На цени су бука, лажни сјај, краткотрајно узбуђење и заборав. Култура се претвара у индустрију садржаја, образовање у обуку за тржиште, а човек у корисника система који га познаје боље него што он познаје себе.

У таквом часу спас се не може тражити у још једној техничкој новини. Потребан је повратак средишту: културним обрасцима који човека везују за претке и потомке, језику који именује истину, уметности која не забавља него буди, и Литургији која време отвара према вечности.

То је био, и мора бити, пут и нас Срба.

 

ИСТОРИЈСКА СВЕСТ И КОСОВСКИ ЗАВЕТ

 

Жарко Видовић је непрестано подсећао да нација није ни биолошка маса ни административна категорија. Она је заветна и духовна заједница, сабрана око ликова у којима препознаје сопствени смисао. Народ постоји док памти зашто постоји. Када изгуби везу са Богом, са својим светитељима, песницима и покојнима, он се претвара у безобличну гомилу којом се може управљати.

Зато Видовић историју није читао као праволинијски напредак. За њега је она трагедијско и литургијско искуство. Косово није само догађај из 1389. године, нити се његов смисао може исцрпети војним исходом. Косовски завет је икона слободе која зна да земаљски тријумф није највиша мера човековог поступка. Свети кнез Лазар не бира пораз, него бира оно што не може бити поништено поразом.

У том избору нема презира према земљи и историји. Напротив, тек из перспективе вечности земаљско добија праву вредност. Ко земаљско прогласи апсолутним, на крају ће га продати за удобност и страх. Ко га прими као дар и одговорност, умеће да га брани и онда када је цена највећа.

Најдубљи песнички израз те свести налазимо код Петра Другог Петровића Његоша. Његош није само национални песник, него мислилац трагедије и слободе. У његовом свету страдање није бесмислена грешка у поретку ствари. Страдањем се испитују љубав, верност и човекова способност да остане човек. Историја се не спасава голим разумом, него жртвом која не тражи награду.

Видовић је зато говорио да је српско историјско искуство у свом најдубљем слоју литургијско. Снага народа није у империјалном освајању, него у саборном памћењу. Трагедија није слављење несреће, већ слављење Бога упркос злу. Она постаје могућност катарзе онда када туђи бол престане да буде туђ и када заједница у саучешћу поново открије љубав.

Комунизам и југословенство покушали су да ову свест замене идеолошким сећањем. Од народа се тражило да заборави сопствену трагедију, да се одрекне предака и да зло назове историјском нужношћу. Последица није била само политичка. Народ који не сме да именује зло губи способност покајања, а без покајања нема ни истинског историјског постојања.

Покајање и самопознање могући су само у Литургији. Српска култура такође извире из култа.

 

 

ЈЕЗИК ЈЕ КУЋА НАРОДА

 

Ако култура има кућу, онда је та кућа језик. Зато свака власт која жели да преобликује човека најпре настоји да преузме власт над речима. Милован Данојлић је у „Муци с речима“ показао како идеологија не влада само забранама и страхом. Она влада тако што мења значење појмова, умножава празне формуле и онемогућава човеку да јасно каже шта види.

Титоистички бирократски језик био је школа таквог насиља. Реченице су постајале дугачке, а смисао све тањи. Говорило се непрестано да се не би рекло ништа. Данашњи глобалистички новоговор наставља исти посао другим речником. Пљачка се назива аранжманом, распад транзицијом, духовна и друштвена пустош девастацијом, а образовање едукацијом – као да је човек сировина коју треба прилагодити захтевима система.

Туђице саме по себи нису зло. Језици су одувек примали речи једни од других. Зло настаје када се туђа реч употребљава да би се сакрила проста истина, или када њоме говорник жели да застраши онога ко не припада кругу „посвећених“. Тада реч престаје да служи разумевању и постаје оруђе моћи.

Посебно је опасно када се такав говор усади деци. Школски задатак који од детета тражи да понавља готове политичке формуле не развија мишљење – он га навикава на претварање. Дете брзо учи да није важно шта заиста мисли, него шта се од њега очекује да напише. Тако настаје човек који ће читавог живота говорити једно, мислити друго, а чинити треће.

Одбрана језичке тачности стога није пуристичка игра. Она је морална обавеза. Речи морају поново да означавају стварност. Лаж се мора назвати лажју, издаја издајом, покајање покајањем, а љубав љубављу. Конфучијево „исправљање имена“ није древна досетка, него предуслов обнове сваке заједнице. Када имена нису исправна, ни дела не могу бити исправна.

Срби морају да свој свагдашњи језик богате језиком свога богослужења, надилазећи трошност технолошких пречица ка смислу, које су увек беспутице.

 

ПОВРАТАК ЈЕЗИКУ

 

Православно богословље о језику не посматра језик само као средство људске комуникације или апстрактни систем знакова, већ као Богом дану моћ, литургијску стварност и средство општења између Бога и човека.

У православној антропологији, човек је створен по „икони и подобију” Божијем. Пошто је Света Тројица заједница Личности које вечно опште у љубави, и човек је створен као биће заједнице.

У Књизи постања, Бог доводи животиње пред Адама да их он именује. Давање имена није механички чин, већ израз човековог господарења креацијом у љубави и његове улоге као „свештеника творевине”.

Језик је примарно дат да би човек одговорио на Божији позив. Он је средство молитве и литургијског слављења.

Свет је створен кроз Логоса (Сина Божијег, вечну Реч Божију). Све што постоји у себи носи свој „логос” – божанску замисао, смисао и циљ. Људски језик је способан да изрази истину о свету зато што постоји дубока сродност између човековог разума (логосности) и логосне изграђености саме творевине. Када човек говори истину, он заправо открива и формулише логосе ствари које је Бог у њих уградио.

Ипак, људске речи, појмови и категорије не могу обухватити нити дефинисати Бога онаквог какав Он јесте у својој суштини. Свети Јован Дамаскин и Дионисије Ареопагит наглашавају да су све речи о Богу само приближне (катафатичке) слике.

Највиши степен познања Бога често се у православној духовности везује за исихију – свето ћутање, где језик престаје, а срце ступа у непосредну заједницу са Богом изнад речи.

Пад човека донео је и пад језика. Вавилонска кула представља тренутак када грех и гордост човечанства доводе до распада језика – људи престају да се разумеју, јер су изгубили духовни центар.

Педесетница, дан силаска Духа Светога на апостоле, јесте супротност Вавилону. Апостоли проговарају различитим језицима, али их сви разумеју. Дух Свети не укида језичку разноврсност, већ је обједињује у једној Истини. Језик Цркве (без обзира на лингвистичке разлике) постаје јединствен кроз веру и Евхаристију (Причешће).

Језик богослужења није само информативан, већ догматски и доксолошки (славословни). Он користи поезију, символе и узвишени тон како би човека увео у тајну Царства Божијег.

За Свете Оце језик је динамичан, благодатан и симболички инструмент. Он је смртан и ограничен када покушава да обухвати Бога, али постаје бесмртан и свет када се користи за молитву, слављење Бога и изградњу истинске заједнице са ближњима.

Свака књижевност која је не трагу оваквог језика помаже нам да се, како би рекао Андрић, нађемо и снађемо.

 

ЛЕКОВИТОСТ КЊИЖЕВНОСТИ

 

Књижевност није бег од стварности. У својим најбољим облицима она је повратак стварности коју смо престали да видимо.

Имамо и ми данас писаца који сведоче.

Навешћу два, „женска“, примера.

Роман „Господарица Ана“ Зорице Кубуровић враћа читаоца у српски средњи век, али не као у музејску прошлост. Византијска и српска духовна естетика ту су живи облик постојања. Ана не стиче слободу побуном против свега што јој је дато, него унутрашњим сазревањем, богопознањем и љубављу. Њено достојанство не зависи од тога да ли ће постати копија мушкарца, већ од тога да ли ће пред Богом постати целовита личност.

У сусрету са страдањем она открива тешку истину хришћанске слободе: Бог не укида сваку могућност зла, јер би тиме укинуо и човекову слободу да прашта, да се жртвује и да љубављу преображава оно што није сам изабрао. То није оправдавање зла. То је одбијање да зло добије последњу реч.

Сасвим другачији простор отвара роман „Небо, тако дубоко“ Весне Капор. Смрт деветнаестогодишње Таре догађа се у модерном граду који личи на губавца: много светлости, саобраћаја и гласова, а мало истинске близине. Пред смрћу детета руше се све утешне формуле. Човек остаје сам пред питањем које ниједна цивилизацијска техника не може решити.

Тако писање постаје молитва. Бол се не претвара у слом смисла, него у радостотворни плач – у тугу која не пориче Васкрсење. Сећање на умрлу постаје икона оног бесмртног памћења које Црква именује речима „Вјечнаја памјат“. То није само наша одлука да некога не заборавимо. То је вера да Бог памти свакога потпуно, љубављу која не допушта да личност буде сведена на прошлост.

Василије Розанов је говорио да пред лицем смрти цивилизација пада у воду и да човеку остаје да седне поред хумке и тугује. Књижевност не укида ту хумку. Она седа поред ње. Али ако је истинска, она из туге извлачи лик, име и љубав, сведочећи да човек није само оно што је смрт успела да му одузме.

 

ВЕК ЗВЕР И НЕПОБЕДИВА ПОЕЗИЈА

 

Двадесети век је показао колико далеко може стићи цивилизација која је решила да човека преобликује без Бога. Осип Мандељштам га је назвао веком-звери, веком-вукодавом. Совјетски тоталитаризам обећавао је рај на земљи, а изградио је логоре. У име будућег човекобога милиони стварних људи постали су потрошни материјал историје.

Мандељштам је одбио да прихвати вучју кожу свог времена. Његова поезија није била политички програм, али је управо зато била опасна. Она је чувала непоновљиви глас личности у систему који је желео само хор послушних. „Али ја вук нисам“, говорио је песник, и то одбијање да постане звер платио је животом.

Песма „Tristia“ сведочи о „науци растајања“, о прастарој тајни речи која памти и онда када се све распада. Учећи од Дантеа, Мандељштам је у језику тражио камен довољно чврст да издржи удар историје. Терор може убити песника, али не може коначно поништити песму. Она се враћа онда када џелати изгубе имена.

Сродну дубину, мада у другом духовном и културном пределу, открива Рајнер Марија Рилке. Семјон Лудвигович Франк је у њему видео песника који је усред баханалије модерних градова остао укорењен у надвременским дубинама духа. Рилкеов Бог није апстрактна идеја изнад света. Он је тајанствена дубина у којој су скривени корени бића.

Код Рилкеа и дисање постаје „невидљива поема“, а тишина место сусрета времена и вечности. Његова поезија показује да Божји глас у човеку може бити потиснут, али не и искорењен. Чак и када не уме да исповеди веру језиком догмата, истинска поезија осећа да свет није затворен у себе и да лепота није случајни украс материје.

 

СТИД, ПОКАЈАЊЕ, ЛЕПОТА

 

Оно што су Мандељштам и Рилке чинили у поезији, Андреј Тарковски је чинио покретним сликама. Његови филмови су духовни догађаји. Тарковски успорава време да би човек поново чуо савест. У епохи ужурбане таштине он држи проповед смирења.

„Соларис“ се може читати као разобличење научне гордости. Планета-океан остаје недоступна истраживачима који јој приступају агресивним разумом, уверени да се свака тајна мора претворити у предмет експеримента. Соларис им не даје оно што желе, него им враћа оно од чега беже: ликове људи према којима су сагрешили.

Крис Келвин тако не улази у лабораторију него у судницу сопствене савести. Његова вољена није материјализована успомена – она је рана која је добила тело. Зато у филму одјекује дијагноза да човечанство може спасити стид. Не стид као болесно самопонижење, него стид као тренутак у коме човек престаје да се оправдава и признаје да је повредио другога.

„Анихилатор“, справа намењена уништењу материјализованих знакова савести, постаје символ читавог двадесетог века. Модерни човек не жели да се покаје јер жели да уклони сведока. Не жели да преобрази сећање, него да га избрише. Али оно што се из свести протера, враћа се као ноћна мора.

У „Сталкеру“ забрањена Зона личи на утамничену људску душу и разрушену светињу. Кроз њу пролазе Научник, Писац и Водич, сваки са сопственим страхом и гордошћу. До средишта се не стиже силом, ни техником, ни интелектуалном надмоћи. Потребни су покајање, смирење и спремност да човек види шта заиста жели.

На крају „Андреја Рубљова“ лепота иконе долази после очајања једног ратног доба. Све се срушило, али христоносна лепота јер остала. Она није естетски украс који живот чини подношљивијим. Икона је прозор Царства Божијег. Лепота спасава свет само онда када је плод истине, жртве и преображеног погледа.

 

ПРОТИВ СМРТИ

 

Све ове нити – памћење, језик, уметност, покајање и љубав – састају се у необичној мисли Николаја Фјодорова. Владимир Меденица је с правом указивао да се насупрот Декартовом „Мислим, дакле постојим“ може поставити другачија формула: „Волим, дакле јесмо.“

Љубав није само осећање које се јавља и нестаје. Она је онтолошка потврда другога. Волети некога значи одбити да његов нестанак прихватимо као коначну истину. Зато је за Фјодорова смрт заједнички непријатељ човечанства, а највиши задатак људи „заједничко дело“ – преображај света и васкрсавање предака у синергији Бога и човека.

Фјодоровљева мисао може деловати смело до крајности, али њено морално језгро остаје незаобилазно. Човек није самопроизведено биће. Он дугује живот безбројним поколењима. Култура почиње онда када тај дуг престане да буде апстрактан и када потомак схвати да нема право да гради будућност на забораву мртвих.

Уметност у том светлу престаје да буде украс. Она, каже Меденица, постаје теокосмоантропоургија – богочовечанско стваралаштво усмерено ка преображају творевине. Свака истинска песма, икона, књига или филм већ сада чине нешто од тог дела: отимају личност од безимености и враћају је заједници живих.

Супротност таквом човеку јесте манкурт из романа Чингиза Ајтматова „И дуже од века траје дан“ – човек коме је одузето памћење, па зато постаје савршено послушан роб. Ко не зна чији је, не зна ни зашто би се супротставио господару. Заборав је најделотворнији облик поробљавања.

Савремени технолошки систем све више личи на Ајтматовљев „Обруч“: Земља се затвара у сопствену информациону буку, док човек губи вертикалу смисла. Возови производње и потрошње крећу се бескрајном хоризонталом, али не воде никуда. Спас почиње тамо где библиотека и гробље поново постану света места – једно чува речи мртвих, друго њихова имена, а оба очекују Васкрсење.

 

КУЛТУРА И ПОЗИВ НА ВАСКРСЕЊЕ

 

Судбина народа и цивилизације није само политичко или економско питање. Политика може да сачува границе, економија да обезбеди средства, али ниједна од њих не може да одговори на питање зашто границе и средства уопште треба чувати. Тај одговор даје култура – ако још памти своје духовно порекло.

Када Жарко Видовић позива на литургијско памћење Косовског завета, а Милован Данојлић брани језик од идеолошког брбљања, када Зорица Кубуровић и Весна Капор у књижевности траже исцељење рана, када Мандељштам и Рилке чувају непоновљиви глас личности, а Тарковски покретним сликама враћа човека стиду и покајању – сви они, упркос разликама, сведоче насушну истину: човек не може живети без смисла.

Нихилизам не почиње тврдњом да Бога нема. Он почиње онда када се живи као да ништа није свето, као да су преци непотребни, речи заменљиве, тело роба, а будућност само продужетак потрошње. Зато се нихилизму противстављен живот као целина.

Народ који уме да своју болну прошлост преобрази у радостотворни плач, који имена мртвих чува као обећање, а језик као светињу, може да преживи и век-вукодав. Не зато што ће избећи свако страдање, него зато што неће допустити да страдање постане бесмислено. Последња реч о човеку није смрт, него Васкрсење, а последња реч о култури није музеј, него живо памћење.

И тако се опет враћамо култу.

 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

 

Отац Павле Флоренски каже:“Богослужење је, дакле, средиште, а остале делатности настају око њега или, тачније речено, одвајајући се од њега. Појмовни систем је изворно систем који прати култ – при томе се ради о митовима, тзв. етиолошким митовима или, пак, о помоћним формулама које се развијају из култне радње, из речи “ритуал” и објашњавају култ. Ови митови, форме, термини развијају се самостално даље, добијају из самих себе већу комплексност, удаљавају се од култа и одвајају од њега; они чине литерарне и научно-философске сижее, формуле и термине, а у свом последњем стадијуму растрошености и распадања рађају световну философију, световну науку, световну књижевност.(…)

Обред, који све човекове потребе задовољава у потпуности, садржи и један утилитаран моменат. Губећи свој духовни смисао, тај моменат историјски даје, као неку врсту остатка при дестилацији, економију, привреду са утилитарног аспекта, и технику. Код појмова из домена науке ваља нам говорити о продуктима распадања: ритуал се, наиме, распада на смисао и на ствар. А паралелно са смислом из ритуала се издваја ствар/оруђе. Паралелно са рационалном техником расте рационално схватање живота, будући да су оба ова процеса у стварности један процес – процес распадања религије. Сада разумемо због чега се појава технике и науке чини разорном за теургију, премда су и једна и друга у стварности знаци распадања које је већ у току: наука је слична угљеној киселини и пари, a техника пепелу у процесу сагоревања. И, као што при распадању гранита настају глина и песак, тако се наука и техника изграђују на рачун теургије, односно њеним разарањем(…).“

Секуларна култура која нас је довела до трансхуманизма и вештачке интелигенције је настала када се срушио култ у чијем срдеишту је био Бог Живи и Истинити, јављен кроз Богочовека Христа.

У време када се наш свет распада, једина нада нам је обнова литургијског погледа на свет. Света Литургија мора постати и остати средиште нашег живота.

Постоје богослужења у којима се људи сабирају, моле, благодаре, помињу живе и упокојене, или кроз символе и текстове подстичу сопствену душу на молитву. Међутим, у Светој Литургији дешава се нешто радикално другачије: човек учествује, али дејствује Бог. Људско учешће је стварно и неопходно, али оно не производи Тајну. Човек може припремити хлеб и вино, изговорити молитве, сабрати заједницу и принети дарове, али не може сопственом снагом учинити да хлеб и вино постану Тело и Крв Христова. Велики је значај речи које се изговарају после проскомидије: „Време је Господу да дејствује.“ У њима се сажима читав однос човека и Бога у Светим Тајнама. Човек је учинио оно што је могао; сада се отвара простор Божијем дејству.

Чудо је пре свега улазак Бога у створени свет и Његово стварно деловање у њему. Та перспектива спречава да се Литургија сведе на психолошки доживљај, естетску атмосферу или религиозну символику. Символи имају значај за наше уздизање ка Вишњем, али Тајна није само символичка представа. Она је догађај Божијег присуства и Божијег дела.

Из културе поново у култ: то је повратак који нам је неопходан. Ако га не буде, неће бити ни нас.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ