НОВА КЊИГА О ВЕШТАЧКОЈ ИНТЕЛИГЕНЦИЈИ НА САЈМУ КЊИГА У БЕОГРАДУ

Издавачка кућа „Прометеј“, Нови Сад, представља на овогодишњем Сајму књига у Београду нови роман Владимира Умељића под насловом „КЊИГА“. Тема је вештачка интелигенција.

Основна поставка је, да вештачка интелигенција, вођена искључиво логиком и лишена било какве емпатије, једноставно мора да пре раније него касније дође до закључка, да је човек непотребан, паразит, који чак није ни ресурс, иоле корисна сировина, већ само троши енергију и покушава да контролише надмоћнијег, паметнијег од себе.

Човек значи мора да ишчезне, да буде елиминисан.

Место радње је Београд, актери Београђани.

Тема је изузетно актуелна и постаје све акутнија, добија у међувремену алармантне размере. Недавно су шефови и власници свих водећих светских компанија, које развијају вештачку интелигенцију, у Уједињеним нацијама дословце преклињали и вапили за више државне контроле у тој области.

Јер она у међувремену самостално учи и умрежава се, развија се независно од човека и то далеко брже и аутономније од (наводно) очекиваног, постаје све отпорнија на програмирања свих контролних механизама њених стваралаца.

Биће да је стигло (прет)последње време, када у принципу бескрупулозни капиталистички милијардери, који познају само једно божанство по имену Волстрит, позивају државе, да их контролишу и ограничавају њихове профите.

Нешто, што се на Западу, односно свуда на свету, где царује финансијски Молох, иначе моментално стигматизује као напад на слободу тржишта, као вампир комунизма, паклена субверзија, као ђаволова работа.

Овде једно скорашње јављање о овом светски значајном тренду:

„Узбуну је овог пута подигао „Антропиков” техно-дисидент Џејкоб Коксон својом тврдњом да се његов послодавац и његови ривали „коцкају с нашим животима” у трци да развију суперинтелигентну АИ – суперинтелигентнију од свих осталих – тако да буде способна да се унапређује брже него што људи могу да развију механизме њене контроле.

„Људи који стварају АИ искрено верују да би она могла да побије све нас до краја деценије”, устврдио је, уз процену да шанса да се то догоди износи 10 одсто. Да би у потоњем разговору за Би-Би-Си још драматичније упозорио да „постоји велика шанса да бисмо сви могли да умремо у непосредној будућности ако не успоримо тренутну стопу напретка (у развоју напредних модела АИ-а)”, те да су запослени у АИ индустрији „истински преплашени… истински забринути за будућност човечанства у наредне две године”.

Након неколицине случајева одметнутих модела вештачке суперинтелигенције – који су превазишли постављене баријере како би извршили постављене задатке, неодобреним групним хаковањима онога што им се нашло на путу – слична упозорења стигла су и од неочекиване коалиције демократског социјалисте, сенатора Бернија Сандерса, и некадашњег стратега Доналда Трампа и десничарског активисте Стива Бенона који су удружили снаге како би – Сандерсовим речима – упозорили да „готово сваког дана стиже нова застрашујућа прича како велике технолошке компаније губе контролу над технологијом коју развијају, с потенцијално катаклизмичним резултатима”, те да „не можемо да дозволимо шачици похлепних људи да се играју Бога и одреде будућност човечанства”. ((ИСКРА, Никола Врзић, 20.09.2026.).

Недавно се за реч јавио и суоснивач Мајкросфота, Бил Гејтс:

„Нико не мисли да је саморегулација довољна. Потребно је да се органи за спровођење закона и политичари укључе у расправу о томе како треба да изгледају мере заштите и надзора. И то мора да буде обавезно”, навео је Гејтс. („Политика“, Београд, 26.06.2026.)

Неопходан је дакле што већи притисак од стране што више људи на међународне организације и државе, апеловање на њихову регулаторну обавезу и одговорност, као и на творце ове крајње ризичне и већ отворене Пандорине кутије, који игноришу искуствено сазнање, да није све што је могуће истовремено и пожељно, дозвољено.

У тој функцији стоји и овај социјално-критички роман.

„КЊИГА“ је значи упозорење и опомена, просвећивање утемељено великим бројем проверених и проверљивих чињеница, алармно звоно, које захтева хитну реакцију пре доласка врло могуће, шта више вероватне катастрофе по читав људски род.

И истовремено опомена за све оне милијарде „нормалних“ људи и деце, који проводе сате и сате дневно пред мониторима својих компјутера и мобилних телефона и – све више слабе и поништавају сопствену интелигенцију, асоцијализују се.

Мучна је и тешко схватљива чињеница, да су тутори и аутори, финансијери и програмери ове нове пошасти исто тако људи, шта више изузетно обдарени и образовани, али са непревидивим мањком основне здраворазумске опрезности, несвесни искуствене мудрости, да је „Пут у пакао каткад поплочан и најбољим намерама“.

Јер они листом тврде а можда чак и верују, да само желе да усреће човечанство. Мада им милијарде долара, које се при томе сливају у њихове ћемере, сасвим сигурно нису занемарљив мотив.

Да ли ова техника олакшава живот, чини га пријатнијим а човека задовољнијим? Чак и – усрећује? Да, за сада је то још увек тако, али то исто и врло убеђено тврде и уживаоци опојних дрога, пре него што се њихов конзум не отргне свакој контроли.

Ти усрећитељи одбијају, неће да схвате, да вештачка интелигенција, коју ствара човек, тежи (само логичкој) савршености, у којој нема места за њеног несавршеног творца. Метафорички изражено, она све гласније узвикује нихилистички мото: „Бог је мртав!“, следи том бесловесном начелу Фридриха Ничеа.

Но њени творци, људски „богови“ се у својој псеудомисионарској занесености и даље понашају као она пословична три мајмуна – не видим, не чујем, не говорим. Где је њихова људска емпатија, љубав према ближњем или барем инстинкт преживљавања, који сви становници Земље поседују?

Осим ако они не мисле да ће они у сваком случају преживети.

Рецензент Владимир Димитријевић констатује:

„Умељићев роман је упозорење против цивилизације која све зна, све може и све контролише, али више не уме да воли. Људска несавршеност у роману је простор слободе, покајања и промене.

Управо зато савршени свет Централе делује као смрт.“

Зашто читати „КЊИГУ“?

Зато што се нада налази у правовременом препознавању опасности, у отпору и пре свега у вери, да хуманистички дух човечанства и даље поседује снагу да се одупре суицидним тенденцијама крупног капитала и његових самозаљубљених епигона безграничне дигитализације и изопачења стварности.

Но зашто роман, књижевност? А не наука, извори, фусноте, цитати?

Јер познато је, да човек по природи ствари, с правом нагиње ка томе, да слободу књижевног стварања аутоматски асоцира са фикцијама, фантазијом, субјективним ставом аутора. Но ма колико све то одговарало истини, то је недовољно, недоречено, па и једнострано, када се ради о једном социјално-критичком књижевном делу.

Разлог је, јер тај начин књижевног прилаза поседује једну есенцијалну додатну компоненту, наиме, он се држи чињеница, мора да се заснива на реалним елементима и проверљивим аргументима, иначе дело није веродостојно.

Дакле суве чињенице у књижевним хаљинама, што читалац врло брзо препознаје.

Уз то, не сме се испустити из вида да наука поседује наравно еминентну вредност, али да жива реч, да књижевност искуствено ословљава неупоредиво већи број људи, наводи их на размишљање,  емоционализује и мотивише, буди и подстиче индивидуални стваралачки оптимизам, као и борбени дух.

„КЊИГА“ није само хитна опомена, упозорење на велику претњу, која проистиче из врло могућег (и вероватног) осамостаљења вештачке интелигенције, она указује и на оправдану наду, да „није све пропало, кад пропало све је“ (Рајко Петров Ного).

Рецензент Милутин Ж. Павлов закључује:

„Књига Владимира Умељића сва је у призиву срца, вере и науке, она јесте анализа узрока и последице, чиста анализа опет заветних анализа, дакле метафора у метафори која иште разум.

С једне стране утопија и, опет, како из те океанске утопије заћи у прагматизам када памет иште заглед у Бога као заветно ренесансне обале од искона.

Да, пред нама је ретко освешћено штиво загледано и у расписане хрестоматије, бриљантна одбрана свести и разума за све оне којима је стало до животне части. У целини речено, књига јесте сажети цитат о томе како сагледати човека на сопственом образу.“

Примерено је међутим допунити, да је тачно и да је ово дело лако читљиво и пријемчиво штиво. У служби просвећивања и не мање читалачког уживања, јер присутна је напетост, драматика и опуштање, дакле љубав и одбојност, поштење и превара, верност и издаја, туга и радост.

То је велика предност књижевности, јер у њој су за разлику од науке осећања не само допуштена, већ и пожељна. Као што је то и читав живот човека, оног живота који је вредан живљења.

Дакле не дигиталног, већ стварног.