НАЈЉЕПША СРПСКА ЉУБАВНА ПОЕЗИЈА: Сто десет година пјесме „Санта Марија дела Салуте“

ИСКРА на Фејсбуку

Лаза Костић (Фотодокументација Политике)

„Санта Марија дела Салуте” никада не би била то што јесте да нема тај рефрен на италијанском језику, мислио је Стеван Раичковић

Српска поезија слави 110 година песме „Санта Марија дела Салуте”. Лаза Костић ју је завршио 1909, годину пред своју смрт, када је први пут и објављена у издању Матице српске. У том тренутку, било је прошло већ деценију и по од како је прерано умрла пјесникова муза Ленка Дунђерски (1895), а тај догађај га је и подстакао да напише стихове који се и данас сматрају најљепшом српском љубавном поезијом. То вријеме „безњенице”, као да није нагризало стубове на којима је пјесник у романтичарском заносу зидао четрнаест строфа своје „лабудове пјесме”, како је и сам о њој писао.

– Писао ју је откад је почео да саставља стихове и риме, како и мора да буде док настаје оно што траје колико и језик на којем настаје, с побожним припјевом „Санта Марија дела Салуте“ – каже академик Миро Вуксановић, према чијем мишљењу је то „пјесма над српским пјесмама”.

У част 110 година Костићеве пјесме, у огранку САНУ у Новом Саду приређена је свечаност, на којој је љубавну канонаду говорио драмски умјетник и пјесник Миодраг Петровић, некадашњи управник Српског народног позоришта, глумац који је међу десетинама својих улога тумачио и лик Лазе Костића у представи „Међу јавом и мед сном”.

Прошли пут када је слављена „Санта Марија дела Салуте”, било је то на њену 100. годину у Сомбору. И послије Новог Сада поново ће – за десет година, договор је књижевног круга. Да ли ће се и у другим градовима сјетити, пита се књижевник и аутор легендарних стихова „Мостарске кише” Перо Зубац, који је у својој бесједи у здању Платонеума подсјетио да су о Костићевој пјесми писале најумније српске главе.

Исидора Секулић пише 1941. да је то најсиловитија пјесма љубавне поезије. Она говори о архитектоници пјесме, симболима, ријечима које се сударају, куљању лаве, као да пјесма гори, а кад гори, десе се и изгоретине, каже Зубац. Милош Црњански о Лазиној пјесми писао је као о најљепшој пјесми српског романтизма, а Тодор Манојловић о најлепшој мистичној химни поезије… Ипак, у чувену антологију Богдана Поповића 1911. није ушла, а причало се да је то због оних изгоретина, да му је наводно сметао „вишак музике” у пјесми.

Прво појављивање ове пјесме у антологијама је 1923, у књизи Светислава Стефановића, у Загребу. Били су пријатељи, дописивали су се и виђали, а Лаза му је једном приликом у Бечу 1904. рекао да, ако већ прави антологију, уврсти његову посљедњу љубавну пјесму.

Прије „познице”, Костић је написао своју прву пјесму Ленки – Госпођици Л. Д. у споменицу. Објављена је још 1895. у сарајевском часопису „Нада”. Написао ју је у манастиру Крушедол 1892, а по тадашњем обичају да се прилаже у споменар особе, ова пјесма је положена у Ленкину дрвену кутију осликану ружама. Та пјесма је у битној вези са „Санта Марија дела Салуте”, истиче Перо Зубац који је неколико година истраживао и расвијетлио Ленкин живот, написавши књигу „Ленка Дунђерска”.

„Санта Марија дела Салуте” никада не би била то што јесте да нема тај рефрен на италијанском језику, мислио је Стеван Раичковић. Лаза Костић би можда пронашао риму и за превод „света Маријо од спаса”, али то, сматра бесједник, не би било то. У пјесми звоне, цитира Ралета Дамјановића, бисерне перле италијанског језика.

Потражио је и да ли је Оскар Давичо нешто написао. Није фер, каже, али се обрадовао кад је нашао у есеју објављеном у „Одјеку” у Сарајеву, касније у књизи „Контекст”, како је та Лазина песма „извикана” и има „примитивне и барбарске риме” – са заградом, „у те салуте”.

„У томе Сан-та Ма-рија… звук има нешто што је тако привлачно и лијепо да је мени помогло кад је требало да и сам кажем нешто о пјесми”, рекао је Зубац. Сјећа се да је први доживљај ње имао у самостанском врту при гимназији на Широком Бријегу. Слично као професор Младен Лесковац који је описивао како ју је први пут читао на клупи у хладу жупанијског врта у Сомбору и – ништа није разумио. Касније је у тој библиотеци некадашњег сјеменишта пронашао антологију Андра Жежеља који је преводио Лазине термине на „разумљив језик”.

„Љепота пјесме је у згуснутој енергији емоција које су прерасле у ријеч, тој одистинској, бешчулној, неземаљској, космичкој, загробној, имагинарној, виртуалној љубави која се ослања на чулни додир, а космичко спајање остварује се само кроз реално у сну и у пјесми која је препјев сна…”, каже Перо Зубац и додаје да је у пјесми, заправо, све једноставно: Пјесник се обраћа Госпи са византијске иконе у венецијанској базилици, са самопријекором што је у ранијој својој пјесми „Дужде се жени” пожалио наше борове који су посечени и уграђивани у темеље цркве. Тражи опроштај и као да се Госпи исповиједа. Њој казује причу о својој неземаљској љубави, јер она коју воли је у Госпином свијету – како ју је видео, шта му значи, каква је та љубав њега на земљи и ње на небу. На крају, завршава, сав у заносу указује да слути коначно спајање двију душа и тијела – тамо гдје свих времена разлике ћуте.

РТРС

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.