Како је и Србија после Андрића добила још једног нобеловца

ИСКРА на Фејсбуку

Петер Хандке (фото: Sputnik /AP Photo / Kerstin Joensson)

Теза да велики аустријски писац Петер Хандке због својих уверења, највише због подршке Србији и Србима, никада неће добити Нобелову награду за књижевност, пала је у воду: шведска Краљевска академија прогласила га је лауреатом најпрестижнијег светског књижевног признања за 2019, а пољску књижевницу Олгу Токачук добитницом за 2018. годину.

Изненадио је Хандке и кладионичаре, чији је фаворит била Канађанка Ен Карсон, потом француска књижевница Мариз Конде, „вечити“ Мураками, Људмила Улицка… На ширем списку били су и Маргарет Атвуд, Милан Кундера, Ју Хуа, Исмаил Кадаре…

Тако се писац „Голмановог страха од пенала“, „Зимског путовања“, „Великог пада“, „Моравске ноћи“, придружио списку „величанствених“, чија је привилегија да уз име и називе својих дела трајно додају — нобеловац.

Отпадник због правде за Србију

Како ће после вести о „нашем“ нобеловцу данас изгледати „небо над Београдом“ и да ли земља коју је овај интелектуалац, као ниједан, бранио кад нико други није, има право да се весели, као да је реч о новом Андрићу — питање је на које најбоље одговарају неки детаљи из биографије новог Нобеловог лауреата.

Један од тих детаља је да Хандкеово пријатељство са Србима почиње средином деведесетих, када је после путовања у Босну написао есеј „Правда за Србију“.

Због става да кривицу за рат не треба сваљивати на једну страну, српску, постао је отпадник од светске интелектуалне заједнице. Али, није се обазирао. У знак протеста против бомбардовања вратио је Бихнерову награду, а од немачког министра захтевао да му врати све његове књиге. Ни новчана вредност награде Хајнрих Хајне (50 хиљада евра) није га спречила да је одбије, зато што су се његовом избору успротивили неки немачки политичари.

На Косову и Метохији као код куће

Имун на духовну и друштвену климу западног света долазио је у Србију, на Косово и Метохију, тражио пријатеље у Ораховцу и Великој Хочи, у које је најрадије одлазио.
Противио се јавно и са оштрицом речи независности Косова, тврдећи да се држава не може градити на мржњи.

„Мржња према Србима је једино што води Албанце, међу њима и тек проходала деца мрзе Србе и каменују аутобусе“, говорио је.

Због НАТО агресије на СР Југославију признао је да осећа гађење према људској врсти. Заговорник је идеје да још само у Србији и Републици Српској живи истинска Европа.

Отуда је природно деловала његова одлука да део новца од Ибзенове награде поклони управо својим најмлађим српским пријатељима.

„За моју епопеју о људскости нема веродостојнијих трагичара од Срба“, говорио је Хандке и сваким гестом, годинама, потврђивао доследност свог става.

Писац чији се рукописи откупљују у милионским износима — јер свет је све време знао да је о великану реч — превео је и руком написао Дисову песму „Можда спава“, прочитао ју је уместо беседе на додели Дисове награде, а потом је тај руком писани текст поклонио градској библиотеци у Чачку.

„Свако ради како може. Или како не може. И ја осећам и патим као сваки човек у свету. Али, понеки пут заборавим. И деси се да тада видим само једног лептира. Или очи једног детета… И то је исто свет…“, опоменуо нас је у кратком разговору за Спутњик, када је боравећи у Новом Саду био гост гимназијалаца школе „Јован Јовановић Змај“.

Блер није имао среће

Веровао је Хандке да би и Тони Блер био другачији да је имао срећу да сретне и заљуби се у неку ужичку лепотицу. Остао је истрајан у ставу да се никада није покајао због „Правде за Србију“.

„Никада нисам говорио о држави и никада нисам био државни писац. Ја сам писац предела, писац људи и тога у којој су мери они различити у тој природи. Ја сам антиисторик, верујем у природу и у појединачне људе. То је за мене књижевност“, објаснио је седамдесетшестогодишњи писац, наш Аустријанац, кога је Нобелов жири препознао због „утицајног рада, који коришћењем необичног језика истражује периферност и посебност људског искуства“.

rs.sputniknews.com, Дејана Вуковић

1 коментар

  1. Божидар Шкобић каже:

    ПОНОСАН САМ ШТО САМ СВЈЕДОК!

    ВИШЕГРАД ОД ДАНАС ИМА ДВА НОБЕЛОВЦА!
    ИВУ АНДРИЋА И ПЕТЕРА ХАНДKЕА!
    Први је доживљеним описао постојање а други је љубављу бранио опстајање српског народа!
    Буди поносан Вишеграде!
    И у Нобеловцима си Први у свијету!
    15.05.1998.године. Гарча Вишеград – Градитељ „Удружење исељених Срба из Средње Босне“!
    А Петер Хандке је дошао и срцем и рукама учествовао!
    Додавао је цријепове за укровљавање прве зграде насеља „Ново Зораново“ на Гарчи – са члановима „Удружења исељених Срба из Средње Босне“
    Чак је и на „Шљеме“ дао 500 Марака да почасти ударнике!
    То се не заборавља!

    Божидар Шкобић Чика Бошко

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.