ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: ПРОФЕСОР МИЛОШ КОВАЧЕВИЋ, ЛИНГВИСТА: Код Бошњака данас је на дјелу „повампирена“ Калајева језичка политика!

ИСКРА на Фејсбуку

Милош Ковачевић

„Постдејтонска Босна и Херцеговина тако би требало да буде Калајев(ск)а држава „Босанаца“ као измишљеног народа, који као службени има само „босански“ као (лингвистички) измишљени језик. Дакле, држава, измишљеног народа и измишљеног језика!“

Ово у интервјуу „Искри“ каже професор др Милош Ковачаевић, један од најугледнијих српских лингвиста, предавач на факултетима у Београду, Источном Сарајеву и Крагујевцу, аутор 29 књига, руководилац Одјељења за српски језик у Андрићевом институту у Анрићграду.

Ускоро ће бити објављена Ваша 29. књига под насловом „Борба за ћирилицу и српски језик“. Да ли је у питању тешка борба, имамо ли довољно храбрих „војника“ који ће је водити и против кога?

– Не зна се ко више данас негира суштинске карактеристике српскога језика: Срби или несрби. Данас су угрожене три најсуштаственије његове карактеристике: а) српско име, б) српска ћирилица као иманентно му писмо, и в) његова „народна граматичка структура“. Све три те карактеристике на неки начин подразумијевају на неки начин преобраћање српског у несрпски језик. Прва, његовим преименовањем у именом несрпске језике, у тзв. хрватски, босански или хрватски; друга његовим одвајањем од српске писане културе, која је све до Великог рата код Срба православаца искључиво ћириличка, и треће – урушавањем српске граматичке стурктуре англицизацијом, која прераста чак у англохолизам препознатљив по неконтролисаном уношењу свакојаких елемената и појава из енглеског језика у српски. И за англохолизам и протућирилички однос највише су криви сами Срби. Англицизација је један од показатеља толико код Срба присутне језичке некултуре, док негирање ћирилице директно задире у негирање темељних национално-идентитетских критеријума. Једино критеријум преименовања уједињује несрбе и антисрпски усмерене Србе у настојању да српски језик као једини лингвистички утемељен језик стави у исти „кош“ са његовим политичким „преименицама“, које су чисти „политики језици“ јер не посједују ниједну карактеристику која би их могла издвојити из српског језика, која би им могла дати статус језика који није српски.

Зато је борба за ћирилицу истовремено и борба за српски језик, као што је и борба за српски језик нужно борба за ћирилицу. То двоје се посебно данас у Срба не може одвајати. Тога су, чини ми се, данас свјесни готово сви србисти, али, нажалост, ту свјесност најчешће ћутањем потврђују. Међу противницима српског језика и српске ћирилице највише је лингвистички неписмених посленика српске културе, међу којима доминирају новинари, који, успут буди речено, спадају у највеће кривце процвата језичке некултуре у масмедијима. Највећа препрека у тој борби чини се да су српски политичари, српска званична политика, која се одавно, изузму ли се појединачне декларативне подршке, системски не укључује у борбу за побољшање незавидног стања српског језика и ћирилице. А без њихове искрене сарадње борба је много тежа, и неизвјеснија.

Сви тврде да су и ћирилица и латиница српско писмо. Ви се са овим не слажете тврдећи да је ћирилица српско писмо, а латиница писмо српског језика. Молимо Вас да неупућене упутите у разлику и објасните им зашто је ћирилица српско писмо и шта она, поред писма, још представља за српски народ?

– Противници ћирилице, а међу њима има и оних који су само заљубљеници у латиницу, будући да је латиница данас ћирилицу скоро па потпуно истиснула из употребе, готово папагајски понављају да су ћирилица и латиница – подједнако српска писма. А оне то нису. Није, наиме, тачно кад се каже да је и латиница, попут ћирилице, српско писмо. Ћирилица јесте српско писмо, а латиница (коју је направио Људевит Гај, и мало допунио Ђуро Даничић) није српско писмо, него је писмо српскога језика. Она није српско писмо зато што и није створена за српски језик, али је писмо српскога језика зато што се тај језик данас не само код Срба него и код Хрвата, Бошњака и Црногораца пише латиницом. Чак када би код Срба српски језик био само ћирилички исписиван, латиница би и даље била писмо српскога језика. Јер српски језик данас као књижевни не употребљавају само Срби. Њега под несрпским именом користе и Хрвати и Бошњаци и Црногорци, а исписују га готово искључиво латиницом. И таман као што нпр. Крлежа није српски писац него је писац српскога језика, тако ни латиница није српско писмо него је писмо српскога језика.

Ћирилица је за Србе, уз српски језик, основ националне културе, везивна нит која повезује осам вијекова српске културе: од Светога Саве до Аустроугарске, која је током Великог рата потпуно забранила ћирилицу – и наметнула свим Србима (и у Србији, и у Црној Гори, и у БиХ, и у Хрватској) само латиницу. И да зло буде веће, латиницу је као равноправна ћирилици политички наметнута Србима и у „српској“ Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Оно што обједињује српски народ, што му даје национални идентитет јесте прије и изнад свега српски језик и његово писмо ћирилица. Српски језик и српска ћирилица темељни су идентитетски национални критеријуми српскога народа. Између српског језика и српске ћирилице влада однос какав нема ниједан други језик са својим писмом. Ћирилица је неотуђиви дио српскога језика, и зато је српски језик у потпуности (тј. прави) српски тек кад се исписује ћирилицом.

Можете ли појаснити онима који не знају, колику је штету и на који начин српском језику и Србији нанела Европска повеља о регионалним или мањинским језицима?

– Није штету нанијела Европска повеља о регионалним или мањинским језицима него њено наопако тумачење и наопака примјена код Срба. Ту повељу Србија је потписала као чланица Савезне Републике Југославије 2005. године, и потпуно је погрешно примијенила.

Јер, у тој повељи, донесеној у Стразбуру 1992. године, дословице се, у дефиницији мањинских или регионалних језика каже: „Регионални језици или језици мањина значе језике… који су различити од званичног језика те државе; ово не укључује дијалекте званичног језика државе, нити језике миграната.“

Из дате се дефиниције нужно закључује да два или више идиома који се не разликују не могу лингвистички (научно) бити посебни језици. Да би, дакле, два језика били посебни језици, они морају бити различити по лингвистичким критеријумима (генетском, структурном и комуникативном). То није случај са «различитим стандардима истога језика» што политички носе имена језика – хрватским, босанским ни црногорским – кад се они посматрају у односу на српски језик, јер и хрватски и бошњачки и црногорски лингвисти тврде да су ти „језици“ различити само по имену, али да је према лингвистичким критеријумима у питању исти језик. Будући да Европска повеља о регионалним или мањинским језицима прописује да се мањинским језиком може прогласити само језик који је „различит од званичног језика те државе“, а да су српски, босански, хрватски и црногорски само различита имена истога језика, јасно је да тзв. босански, хрватски и црногорски не могу ни лингвистички ни правно – него само симболички – имати статус језика. Из тога произлази да нити босански, нити хрватски, нити црногорски, будући да нису различити од српског као „већинског језика“ не могу у Србији имати статус мањинског језика. Нема, дакле, никаквог ни лингвистичког ни правног основа производити некакве преводиоце за те језике, нити пак изводити посебну наставу на тим политичким језицима, који су језици само по имену, што значи да нема основа да се за те лингвистички непостојеће језике праве посебни уџбеници, јер сви који знају српски језик знају подједнако добро и „хрватски, бошњачки/босански или црногорски“. Државне институције Републике Србије и Републике Српске морају тога бити свјесне, и у складу с тим треба и да дјелују. И да имају усаглашене ставове о томе.

Шта мислите да стоји иза намере Бошњака да „свој“ језик називају босанским, уместо бошњачким?

– Покушај увођења „босанског језика“ као критеријума стварања мононационалне БиХ са „Босанцима“ као једином нацијом, општепознато је, сеже у аустроугарско вријеме БиХ с краја XIX и почетка XX вијека, и језичко-националну политику „босанства“ Бењамина Калаја. Данас је код Бошњака на дјелу „повампирена“ Калајева језичка политика. Најприје су се, још током грађанског рата, Муслимани преименовали у Бошњаке, а српскохрватски језик, којим су се дотад служили као службеним а који је био преименовани српски, назвали су босанским језиком. Употребом термина босански језик, муслимани су жељели и желе потријети и равноправност, а камоли научно неспорну надређеност, српског тзв. босанском језику. Термин босански језик тако добија значење не језика Бошњака као новопреименованих босанских муслимана, него Калајев(ск)о значење земаљског језика, тј. језика свих становника Босне и Херцеговине, што ће рећи и Срба, и Хрвата и Бошњака. Избором термина Бошњаци у значењу етнонима (имена народа) и термина босански у значењу глотонима (имена језика) муслимани су директно исказали тежњу ка унитарној БиХ, у којој би владали само они и њихов језик. И они се у складу с том тежњом и понашају. Не пропуштају ни једну прилику да ту тежњу оснаже са све новим и новим поступцима и (не)дјелима, вјероватно охрабрени и неким од поступака европских званичника и институција. А у такве се засигурно може убројати резолуција о уставним промјенама у Босни и Херцеговини коју је крајем јуна 2006. године усвојила Парламентарна скупштина Европе у Стразбуру, а којом се „предлаже између осталог – зарад нормалног функционисања државе – и увођење једног службеног језика – босанског, уместо садашња три (српског, хрватског и босанског)“. Постдејтонска Босна и Херцеговина тако би требало да буде Калајев(ск)а држава „Босанаца“ као измишљеног народа, који као службени има само „босански“ као (лингвистички) измишљени језик. Дакле, држава, измишљеног народа и измишљеног језика!

Како се изборити против ревизије историје лингвистике на овим просторима? Чиме бранити српске споменике и документе које сада присвајају они који желе да измисле свој језик?

– Данашњи српски књижевни језик, као и код Вука, који га је устоличио као књижевни, именом наглашава етнолингвистичку истину – да је то и етнички и лингвистички изворно српски језик. То, међутим, не значи да је он и употребно искључиво српски језик, односно да се њим само Срби служе. Српски језик спада у ону не тако бројну, али зато врло препознатљиву групу свјетских језика којим се користи већи број народа и/или држава, какви су, на примјер, енглески, њемачки, шпански и португалски, да само њих поменемо. Нико у свијету не спори етнолингвистичку једност а употребну вишеструкост тих језика: они етнолингвистички припадају једноме, а употребно већем броју народа. Садржај и опсег појма њемачки или енглески језик, узмимо само њих за примјер, данас нико не везује само за територију Њемачке или Енглеске.

Српски језик је, због своје националне и територијалне „некомпактности“ нужно варијантно раслојен језик. Он се остварује у више варијаната, тако да има статус стандардно полицентричног и варијантски раслојеног језика. Он се, с обзиром на структурну истост а варијантску раслојеност, остварује и као српски језик и као српски језици. Чак и више неголи њемачки и енглески језик.

Зато се у борби против ревизије, против фалсификовања филолошких чињеница треба борити строгом примјеном научних критеријума. Научни критеријуми су потпуно на српској страни – ти критеријуми, као што важе нпр. за енглески и њемачки језик, морају да важе и за српски језик. Морају да важе за свакога ко је научник или ко држи до научних критеријума. А лингвисти по звању без знања лако се откривају баш по изневјеравању научних критеријума у својим анализама. Србистици као правој лингвистици, за разлику од кроатистике, боснистике и монтенегристике као политичких или политикантских „лингвистика“ – циљ мора бити откривање и научно објашњење научне истине и само истине. То је једини пут који на дуже стазе може и мора зауставити фалсификате и лажи! Зауставити надређеност политике науци, односно политичких лажи научној истини.

Ако се потписници Декларације о заједничком језику хвале и Ноамом Чомским као потписником, а Ноам Чомски је мени рекао да потписује много ствари дневно, доста њих и по аутоматизму, па се већине и не сећа, колико онда вреди тај потпис? И шта уопште, далекосежно, може бити крајњи циљ ове декларације?

Декларација о заједничком језику, настала у Сарајеву 2017, писана је највјероватније да се напокон „ријеши“ српско језичко, па сљедствено и национално питање, мимо Србије. Основни циљ Декларације садржан је у двјема њеним тврдњама: 1) да су „све четири постојеће стандардне варијанте (српска, босанска, хрватска и црногорска) равноправне и не може се једна од њих сматрати језиком, а друге варијантама тог језика“, и 2) „чињеница да се ради о заједничком полицентричном језику оставља могућност сваком кориснику да га именује како жели“, што ће рећи да је и српско и хрватско, и босанско и црногорско именовање језика равноправно, и да треба да буде на цијелом простору „заједничког језика“ прихваћено. Та два става из Декларације директно негирају научне филолошке чињенице, а у корист српске штете.

Првом тврдњом српски језик се изједначава са својим варијантама. Јер су историјске и научне чињенице недвосмислене: хрватска, бошњачка и црногорска варијанта, које су политички проглашене језицима, јесу само варијанте СРПСКОГА ЈЕЗИКА. Зато је историјски и научно оправдан назив језика Срба српски језик, док је књижевни језик Хрвата хрватскосрпски, Бошњака – бошњачкосрпски, а Црногораца – црногорскосрпски. Српски језик једини има статус лингвистички утемељеног језика, док су његове варијанте политички језици, што ће рећи језици само по политички наметнутом несрпском имену. Зато аутори Декларације и заступају научно неутемељено становиште да свако може тај заједнички језик „да именује како жели“. А више је него знано шта за Србе значи, чак и кад је у питању симболичка функција језика, именовање српског језика „босанским“: значи нестанак и Срба и српског језика у Републици Српској, и њихово утапање у тзв. Босанце и босански језик. Сличан је случај и са црногорским именом српског језика, чије признавање би значило укидање и Срба и српског језика у Црној Гори. Због тога наведена Декларација као основни циљ има „рјешавање“ српског националног и језичког питања у БиХ и Црној Гори, тако што ће се Срби превести у Босанце и Црногорце, а српски језик укинути у „босанском“ или „црногорском“, остављајући могућност да српски језик као варијанта обитава само у Србији. И да се све српско и у филологији сведе само на србијанско.

Не вјерујем да је Ноам Чомски, чак и ако ју је потписао, ту Декларацију прочитао: зар ико ко се бави науком може прихватити, чак и као здраворазумску а камоли као научну, тврдњу да постоје језичке варијанте, али не зна се ког језика?! Не зна се који је то језик – али се зна које су варијанте! Аферим! А тај „непознати“ језик није у Декларацији именован само зато што је то – СРПСКИ ЈЕЗИК!

Зашто у Србији и Републици Српској има толико противника новог закона о употреби ћирилице?

– Написао сам већ да се српско антићириличко дјеловање најбоље одсликава у афоризму Мирослава Марковића: „Борба Хрвата против ћирилице у Хрватској није ништа према борби Србам за латиницу у Србији“. Разлога је напретек. Међу њима ипак један је најбитнији: један дио Срба, а међу њима су и сви они који су против тога да само ћирилица у српском језику има статус салужбеног писма – увијек је радије прихватао хрватско него српско филолошко становиште. Они би да преузму аустроугарске критеријуме о ћирилици као сметњи да Срби направе цивилизацијски искорак. Аустроугарска је, наиме, сматрала да је највећа препрека укључењу српског народа у цивилизацију његово писмо – ћирилица. То данас готово као аксиом прихватају Срби антићириличари, истина више у Србији него у Српској – они би да од ћирилицом затуцаних Срба направе латиничне „Еуро Србе“.

Они одричу ћирилици статус основе националне културе, статус српског идентитетског националног критеријума, статус јединог службеног српског писма. Српска интелектуална прије антинационална неголи анационална елита – данас се прибојава њеног опстанка. Јер повратак ћирилици као јединог српског службеног писма нужно значи и силазак са сцене српске анационалне и антинационалне псеудоелите и истовремено повратак на сцену српске националне елите, која неће Србе убјеђивати да прошлост није важна и да се треба окренути будућности, него ће им предочити једину суштинску истину које се држе сви народи који држе до свог националног достојанства, и које управо због тога сви и цијене: да ће тешко било ко опстати као народ у будућности уколико се одрекне своје прошлости, и посебно онога што у тој прошлости чини један од темељних критеријума националног идентитета, какав је ћирилица.

Зато је врло битно да се усвоји нови Закон о језику и писму у Србији, и да се на његовим искуствима направи закон о ћирилици у Републици Српској. Затирање ћирилице, које је увелико почело, бојим се да је почетак краја не само српскога језика него и српскога народа, посебно у БиХ и Црној Гори, а да и не говоримо о Хрватској, гдје је процес затирања Срба доведен готово до краја.

Да ли је Грешел био у праву када је рекао да у историји лингвистике није забележена појава, како тврде данас у такозваном региону, универзалног права народа на властито име језика?

– Њемачки социолингвиста Бернард Грешел први је устврдио да не постоји никакво „универзално право“ народа на властито име језика, њега не познаје ниједан европски или свјетски документ о језичким правима, него су то „право“ као ад хок право измислили Хрвати у познатој Декларацији о називу и положају хрватског књижевног језика (1967). Извршио сам анализу јединих девет међународних докумената у којима се спомињу језичка права – како оних што су их донијеле европске институције, тако и оних донесених у Уједињеним нацијама – и та је анализа показала је да се говор о језичким правима везује или за језичка права појединаца или за језичка права националних мањина. Језичка права народа или држава у тим се документима нигдје и не спомињу, тако да и не постоји нигдје записано «право народа на властито име језика». То псеудоправо заиста су измислили хрватски филолози 1967. године у Декларацији о називу и положају хрватског књижевног језика. Филолози из реда других балканских народа – или зато што нису провјеравали његову правну утемељеност или зато што им је оно одговарало за оправдавање властитих на науци и праву неутемељених поступака – то «право» су прихватали и ширили. Грешел је, дакле, у праву – ни на каквим правним аргументима није засновано преименовање српскога језика, његово „множење“ додјељивањем му различитих политичких имена.

Из свега овога следи питање да ли заиста нека нација постоји као таква, ако нема свој језик, већ свим силама присваја туђи?

– Нације су се формирале у романтизму. Те старе нације за основни идентитетски критеријум, уз кампактност територије, узимале су језик као основу културе. Тој огромној већини на језику формираних нација припадају и Срби, чија је интелектуална елита од самих почетака, од Доситеја Обрадовића на примјер, нацију сматрала „заједницом језика“. Дефинитивно обиљежје српске нације као заједнице српског језика – и то у духу њемачког романтизма – утемељио је истраживачки лингвистичко-етнографски рад Вука Караџића. Критеријуми за формирање нација у постромантизму су се измијенили, али као да то није допрло до оних који су настали расрбљавањем. Тако су се Бошњаци и Црногорци, који су националну самобитност прогласили у XX вијеку једноставно поистовијетили идентитет језика са идентитетом нације. Пошто нису имали посебног језика различитог од српског, они су једноставно само преименовали српски језик. Њихово лаичко гледање на нацију очигледно се темељило на поређењу: ако су Срби по српском језику нација, како да они буду мање вриједни, па да језик не узму за основу своје нације. Међутим, колико је такво схватање данас дилетантско, најбоље показују бројни примјери постојања нација у свијету које немају национално именован свој службени језик. Зар Американци, Канађани, Мексиканци, Швајцарци, Аустријанци, Бразилци и да даље не набрајамо нису нације зато што нису национално именовали „свој“ службени језик?! Из наведеног се јасно види, да негација идентитета језика не значи нити може значити негацију идентитета неке нације. Код језика насталих из српског и код нација проистеклих из српске као да је именовање језика несрпским именима имало за једини циљ бјежање од српских језичких и етничких коријена! И то је један од најбољих показатеља на каквим научним критеријумима почивају српске, а именом несрпске, филологије какве су кроатистика, боснистика и монтенегристика.

Милан Ружић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.