АНДРИЋЕВ ИНСТИТУТ, АНДРИЋГРАД: Драгослав Михаиловић и Гузељ Јахина овогодишњи лауреати Награде „Иво Андрић“

ИСКРА на Фејсбуку

Велики српски књижевник Драгослав Михаиловић и руска књижевница Гузељ Јахина овогодишњи  су лауреати Награде „Иво Андрић“ коју додјељује Андрићев институт из Андрићрада, одлука је жирија у коме су били Мухарем Баздуљ, Јован Делић и Желидраг Никчевић. Одлука жирија саопштена је на конференицији за новинаре која је данас одржана у Београду и којој је присуствовао и директор Андрићевог института, творац Андрићграда, прослављени српски режисер Емир Кустурица. 

Приповедачу, романсијеру и драмском писцу Драгославу Михаиловићу додјељена је Награда за животно дело, за цjелокупан његов прозни и драмски опус, а Велика награда „Иво Андрић“ Гузељи Јахиној додјељена је за роман „Деца Волге“ који је у Србији објављен у издању Самиздата Б92, у преводу Наде Петковић. Руски наслов ове књиге је Дети мои (Дјецо моја), како се руска царица Катарина Велика обраћала прецима поволошких Немаца, који су се на њен позив доселили у Русију.

-Риједак је писац који се својим првим двјема књигама – Фреде, лаку ноћ и Кад су цветале тикве – уврстио међу водеће српске писце и постао класик српске књижевности, да су га прихватили и подржали највећи српски писци и критичари и да је постао родоначелник цијеле једне прозне оријентације коју је критичар Љубиша Јеремић назвао „проза новог стила“. Књиге које су слиједиле: Ухвати звезду падалицу, Петријин венац, Чизмаши, Гори Морава, Злотвори, Јалова јесен и друге само су учврстиле његово мјесто у врху српске прозе. Требало је да се појави телевизијска серија, па да се присјетимо колико се књижевног злата слегло у недовршеном роману Чизмаши – стоји у образложењу жирија за награду додјељену Драгославу Михаиловићу. 

-Драгослав Михаиловић је одмах постао препознатљив књижевноисторијски знак и оријентир. У приповиједању се усмјерио на туђи говор, на живу ријеч која ствара илузију непосредног усменог казивања, на глас свога јунака, по правилу несрећника, губитника и аутсајдера, који је кроз своје провидне побједе и стварне поразе вођен туђом руком тамо куда није хтио ни желио, па ни слутио није гдје ће доспјети. Гласови његових јунака наложно су обиљежени дијалектом, сленгом, уличним жаргоном, социолектом. Његове најбоље приповијетке и романи испричани су у првом лицу, туђим гласом, техником сказа, тако да јунаци откривају своје ране и повреде, ужасне злочине и несреће, па се пред читаоцем открива згуснута, емотивна лирска драма, снажног унутрашњег набоја. Зато су Михаиловићеве приповијетке и романи добијали други живот на сцени, као монодрама и драма, па и на филму и на телевизији. Михаиловићева проза по правилу носи унутрашњи драмски потенцијал заснован на жестоким сукобима и ломовима. Михаиловић је мајстор у дочаравању патње, људске и животињске. Он је литерарно и људски осјетљив за злочине, жртве и злотоворе. Злочини у његовим дјелима су и са казном, и без ње. Зло је, као и добро, иманентно човјеку. Сцене мучења и убијања у роману Злотвори достојне су једног Андрића. Овом наградом Драгослав Михаиловић, по други пут и за сва времена, улази под Андрићеву вјечну заштиту – стоји у образложењу жирија.

Гузељ Јахина (1977) је руска списатељица и редитељка татарског поријекла. По образовању и по својој умјетничкој дјелатности је “двозанаџија”: дипломирала је на Факултету за стране језике Казањског државно-педгаошког института, а докторирала је на Факултету за сценарио Московске академије за филм. Написала је низ кратких прича и поетских радова, али је постала свјетски позната по два своја досад написана романа: Зулејка отвара очи (2015) и Деца Волге, оба објављена на српском језику у преводу Наде Петковић код Самиздата Б92.

Андрићев институт (Фото: Искра)

-Њен први роман Зулејка отвара очи доживио је незапамћен успјех и постао књижевни догађај у Русији. Проглашен је за најбоље дјело на Међународном сајму књига у Москви 2015. и добио је највишу руску књижевну награду “Велика књига” и награду “Јасна Пољана”. Преведен је на преко тридесет језика. Роман који награђујемо – Деца Волге (на руском Дети мои) – такође је добио високе оцјене и признања руских писаца и руске критике. Мало је који писац у Русији са своја прва два романа доживио такав успјех. То несумњиво казује да је ријеч о изузетно даровитој и веома оригиналној списатељици.

Роман има строгу, прикривену драмску композицију: прича о Јакобу Ивановичу Баху, учитељу немачког језика и даровитом писцу бајки, састављена је као петочинка, из пет дјелова са епилогом, и обухвата двадесетак година изузетно бурне и драматичне руске и совјетске историје – од 1918. па до краја тридесетих година – описујући живот немачке аутономне заједнице на Волги. Широке, преосјетљиве душе и велике душевне снаге, укоријењен у културу своје заједнице, писац бајки и учитељ ће се наћи у вртлозима историје када мало шта, па ни лични живот, ни живот најближих и најдражих, не зависи од човјека. Историја постаје судбина. Смјењују се грађански рат, оснивање колхоза и колективизација, борба против религије и комесарско увођење комунистичке идеологије, разне врсте насиља које доноси несреће. Јакоб Иванович Бах спаја двије обале Волге, о којој су написане изузетно успјеле странице, налазећи на другој обали љубав и усвајајући и подижући туђу дјецу као најрођенију. На крају ће га превести мрки чамџија, попут Харона, и усмјерити га према подземљу логора. Писац бајки је и њихов тумач. Њему су духовно искуство и култура путоказ за разумијевање живота. Бајкама, које је написао, Бах тумачи догађаје који су се збили и оне који се пред њим одигравају. Свијет се тумачи, сазнаје и моделује културом – стоји у образложењу жирија за награду руској књижевници.

-“Све је наше на другој обали”, написао је Иво Андрић. Јакоб Иванович Бах на другој обали проналази љубав, жену, усвојену кћерку и усвојеног сина, па се са те обале опет враћа на “ону другу” да кришом помузе козу или бајкама заради млијеко за своје усвојено сироче “на другој обали”. Друга обала увијек привлачи и обећава наду. Андрићева реченица: “Све је наше на другој обали” као свјетлост културе обасјава и роман Гузељ Јахине Деца Волге, а нарочито главног јунака, бајкописца Јакоба Ивановича Баха. Велики су домети и моћи велике реченице; она спаја обале, писце, људе и свјетове – стоји у образложењу жирија награде „Иво Андрић“.

Искра

1 коментар

  1. nada каже:

    Mala ispravka: roman „Zulejha otvara oči“ izašao je u prevodu Radmile Mečanin.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.