У Србији је био много пута јер се бави обновом некропола руских војника који су пали на овом тлу током Првог светског рата, али ова посета има посебну тежину јер пада уочи 180 година успостављања српско-руских дипломатских односа. У разговору за Спутњик, Лисицин каже да у тим односима у овом тренутку као најважније види чињеницу да преко Србије Русија може да пошаље своју поруку Европи.

— Наша позиција је данас доста мирољубива а своје нове иницијативе трудимо се да, између осталог, и преко Београда и београдске штампе пренесемо становницима Запада и оним земљама које о Русији јако мало знају, утолико пре о новој, савременој Русији. Навршава се 180 година од успостављања наших међународних контаката, а за то време догодило се много тога: Први светски рат, кад смо били савезници, када је овде, у Београду, Експедициони корпус штитио на македонском фронту Београд. Ми то памтимо.

Шта су, по вашем мишљењу,у стратешком партнерству успостављеном 2013. правци које још можемо да развијамо?

— Морамо да уложимо много напора, јер на плану економске сарадње са Србијом свакако заостајемо за Европом.

Зашто је тако?

— Очигледно због неке инертности у нашим контактима, неких препрека које смо потценили. Али нека у томе и заостајемо за Западом. Међутим, зашто заостајемо у информативном простору? Зашто у Србији нема руске телевизије, руских новина, часописа? Зашто их нема када нико није против тога и кад се све то може? Потцењујемо и активност наших сународника који нису довољно ангажовани у раду са становницима других земаља како би говорили истину о нашој земљи. Можда је у питању то што је Русија млада — 26 година нове идеологије и нових међународних односа. Али сматрам да је Србија за нас озбиљна истурена тачка у Европи и јачање веза и контаката за нас је веома значајно. Пре неколико година био сам са Владимиром Путином на војној паради у Београду и видео сам како се народ Србије односи према Русији и нашем председнику. На Русију се рачуна у погледу одбрамбене способности Србије, на плану механизама заштите од западног утицаја и НАТО-а. И контакти вашег новог председника Вучића и нашег председника, њихов последњи сусрет у Москви, у великој мери били су повезани са испоруком војне технике и са јачањем одбрамбене способности Србије. Дакле, имамо веома живу међусобну сарадњу…

А има и могућности да се она и даље развија…

— Наравно, могућности постоје. Србија данас води паметну политику: не покушава да на брзину уђе у ЕУ, она јасно схвата да се данас економски потенцијал може добити са Запада, а да се истовремено не губи контакт са Русијом зато што је Русија кроз историју увек била прави пријатељ Србије и никада није себи допуштала да не помаже Србији кад је имала проблеме. Једино јесте 1999. године када је Русија и сама била слаба, када се распадао Совјетски Савез и кад нисмо могли да се достојно супротставимо утицају америчке агресије на распад Југославије. Извукли смо закључке и данас Русија изгледа потпуно друкчије. Данас наш војни потенцијал и наша одбрамбена способност већ дозвољавају да пружимо отпор било ком агресору и било којим покушајима диктата Запада.

Последњих дана из Москве упозоравају да се у Србији не ради оно што је Запад урадио са Украјином. Откуд та забринутост?

— У Украјини смо такође потценили оно што се тамо догађало. У Украјини сам радио од 2008. Кад сам отишао тамо, амбасадор је био Виктор Черномирдин и видели смо шта се тамо збива. Хиљаде младих је одлазило у Сједињене Државе, тамо су пролазили обуку а циљ те обуке, тог програма који су потписале САД и Украјина био је да се млади науче како да не воле Русију, да је Русија агресор и да је Украјини увек доносила рат, раздоре, проблеме. У целини гледано, све смо то видели, али смо потценили, а знамо какав је резултат. Не смемо дозволити да се то понови у Србији, јер и овде је то могуће, зато што, већ сам рекао, на информативном плану заостајемо за Западом.

Мислите да је овде у Србији могуће неког научити да не воли Русију?

— Има тога. Претпрошле године овде су неки странци држали предавање, а циљ је био да се српској омладини покаже зашто Русија није њихов пријатељ него је непријатељ. Такву политику спроводи Запад, а ми треба да водимо своју контраигру на том попришту. У том смислу свакако морамо јачати наше позиције и на информативном плану, и на плану наше економске присутности у Србији, и у оквиру наших културних и образовних контаката, на тему руског језика…

Зашто нема нових руских инвестиција у Србији? Или их можда има али нису довољно видљиве?

— Ја сам члан Међувладине комисије коју са руске стране предводи вицепремијер Рогозин, а са стране Србије Дачић. Ових дана је одржан састанак комисије у Сочију, разматрана су многа питања, укључујући и питање изградње нове пруге ка југу. Вероватно има разлога да се каже да ти контакти у извесној мери нису довољно активни. Разлог може имати везе и са притиском на Русију који врше западне санкције, западне банке које ограничавају кредитирање Русије и наших пројеката везаних за Србију. У сваком случају, суочио сам се са таквом ситуацијом. Ви имате у Новом Саду организацију ЗГОП, која се бави програмима везаним за изградњу пруге ка југу. Ето баш је ту било прекида у финансирању због немогућности руских банака да финансирају те правце. Ипак треба рећи да економски контакти Русије и Србије нису у идеалном стању. Можемо значајно боље.

Недавно објављена Стратегија проширења ЕУ предвиђа, између осталог, да Србија као кандидат за чланство треба да усагласи своју спољну политику са ЕУ и пре него што званично постане чланица. То значи да у некој фази она треба да уведе санкције Русији. Можете ли да замислите такву ситуацију?

— Ваш нови премијер ту тему врло активно развија — да ми желимо на Запад, у Европу. Међутим, председник опрезније разматра ту тему, зато што за Србе није могуће да губе контакт са Русијом. Јер једно је тачка гледишта владе, а друго тачка гледишта народа. А народ поштује Русију и према њој се односи са љубављу и поверењем. Зато је ово питање веома сложено. Тачно је да је за улазак у ЕУ неопходно испунити одређене услове, а један од захтева биће увођење санкција Русији. Ипак мислим да су санкције током ових година показале да њихова ефикасност није велика за економију Русије а, шире гледано, све те санкције раде против обичних људи јер компликују привреду у свим правцима, стварају препреке за рад малог и средњег бизниса, губе се радна места.

Једна од омиљених тема западних медија и западних дипломата је Српско-руски хуманитарни центар у Нишу, за који су више пута говорили да је шпијунски центар. Како објашњавате то што стално виде руске шпијуне у том центру где ради четворо руских држављана, док с друге стране хапсе америчке држављане који су покушали да неовлашћено снимају војне објекте у Србији? Како вам изгледа тај парадокс?

— То су политичке инсинуације јер све проистиче из политике међусобног оптуживања. Нема истине у причама о томе да се тај руски центар бави управо шпијунским радом. Потпуно нам је јасно да Американци не одустају од своје политике дискредитовања, политике проучавања и политике добијања оних информација које су им потребне. То је политичка борба различитих концепција света, различитих политичких праваца, а можемо се бескрајно оптуживати и можемо да жеље приказујемо као стварност а стварност као жеље. Широк је спектар варијација да бисмо обраћали пажњу на оптужбе попут оне да смо ми агресивна земља, да патимо од шпијуноманије, да наши хакери учествују у изборима председника Америке…

А можда се оптужбе користе и као параван за оно што сам радиш?

— Тако се и ради у политици, кад је реч о шпијунирању и питањима која се односе на безбедност земље. Све је то у историји много пута потврђено у пракси.

Рекли сте да је ојачала међународна позиција Русије, да се она вратила на сцену и опет постала глобални лидер. Какво је место Србије у таквој спољној политици Русије?

— Мислим да Србија има прилично активно место. А Русија треба да буде активнија у контактима са Србијом јер не смемо изгубити такав регион у центру Европе, где имамо могућности без обзира на притиске који стижу са Запада. Морамо да схватамо да овде имамо потенцијал који нам омогућава да се позиционирамо боље и на плану економије, и на информативном плану. Ако ми не искористимо те могућности, нећу се изненадити ако се деси као у Украјини. Зато морамо да извучемо закључке из политике, праксе, из апсолутно равнодушне политике коју смо спроводили у Украјини, када смо видели шта се дешава…

Или, на пример, у односу на Црну Гору. Она је исклизнула…

— Добро кажете, исклизнула је, као и Молдавија. Зато тај аспект наше спољне политике није довољно вреднован. Ми не користимо меку силу. Рачунамо само на лидере. Чујемо изјаве Путина, Лаврова, Валентине Матвијенко, Захарове, а чујемо ли гласове наше дијаспоре, наших људи који живе у иностранству?

Значи ли то да треба више користити меку силу Русије на Балкану?

— Наравно. Видите како то раде Кинези и друге земље. Осим центра „Конфуција“ Кинези имају и организације које се баве дијаспором.

Дакле, активније користити руску дијаспору?

— Да, управо руску дијаспору, да она преноси наше вредности путем непосредног контакта, човек на човека.