ОД ИВАНА ГРОЗНОГ ДО ДАНАС: Шта је натерало Русе „да укључе мозак“

Антируске санкције нису никаква новост, јер још су под Иваном Грозним трговци Лондона и немачких Ханзи водили санкциону политику против Москве. Од онда до данас није било ниједне владе у Русији која се није суочила са покушајима Запада да је притисне неким видом бојкота.

Последњих 100 година, од 1917. СССР, а потом и модерна Русија, налазе се константно под неким обликом санкција. Чак су и савезници током Другог светског рата увели забрану испорука неколико видова наоружања Црвеној армији. “

Одмах након доласка бољшевика на власт у октобру 1917. године, државе окупљене у савез Антанта (Велика Британија, Француска, САД и друге) увеле су против Совјетске Русије економску блокаду и у потпуности прекинуле све економске односе. Револуција као таква тада није била проблем за Запад, већ то што су совјетске власти са Немачком потписале сепаратни мир. Додуше, није им се допало ни то што је извршена национализација предузећа и што су нове власти издале уредбу којом одбијају исплату дуга Руске империје.

Ускоро су почеле оптужбе да се Русија меша у унутрашње политичке процесе у другим земљама. У октобру 1930. године, Француска је оптужила Москву да је финансирала деловање локалне комунистичке партије. Тада је уведен систем лиценци за совјетске производе што је значајно смањило њихову конкурентност на тржишту. Тим мерама су се касније придружиле Краљевина Југославија, Мађарска, Белгија и Румунија.

Хладни рат је започео одлуком САД да у односу на СССР и друге социјалистичке земље почну да примењују забрану испорука високотехнолошке опреме и производа. Конкретни документ, односно закон био је усвојен 1949. године. Блокаду су прекинуле 1983. године јапанска Тошиба и норвешка Кронгсберг групен продајући СССР-у аутоматизоване глодалице. Совјетска војна индустрија је уз помоћ те опреме успела да произведе значајно тише подморнице које је непријатељ теже проналазио на радарима.

Северна Кореја је још 1951. године послужила као разлог да се социјалистичким државама ограничи извоз у САД. Исте године је Вашингтон једнострано раскинуо уговор који је био потписан са совјетском Москвом 1937. године, а који је обезбеђивао економски статус најповлашћеније нације.

Јужни ток? Северни ток 2? Проблеми око допремања енергената у Европу из Русије уопште нису нови. У периоду од 1955. до 1965. године СССР је значајно повећао извоз енергената, практично 10 пута. У Прагу су 1959. године шефови социјалистичких држава (СССР, Мађарске, Чехословачке, Пољске и Источне Немачке) потписали уговор о изградњи нафтовода „Пријатељство“ који је требало да повеже СССР и поменуте социјалистичке државе. Изградња је почела 1960. године и трајала је 4 године. Године 1969. је уговорено проширење система, а 1974. године је изграђен његов други крак.

Почетком седамдесетих почињу испоруке нафте из СССР капиталистичким државама, најпре Западној Немачкој. САД све те околности оцењују као „војну опасност“. Како би се супротставила даљој изградњи нафтовода, америчка администрација је преко својих савезника организовала притисак на своје НАТО савезнике преко Комитета економских саветника алијансе. Ипак, у фебруару 1970. године немачки министар економије Карл Шилер и совјетски министар спољне трговине Никола Патоличев потписали су уговор о испорукама три милијарде кубика природног гаса. Наравно, ради се о совјетском природном гасу који је отпреман у Немачку.

Долазимо и до чувене 1974. године и познатог Џексон Вениковог амандмана на постојећи Закон о трговини, који је ступио на снагу следеће године. Повод је одлука Президијума Врховног савета СССР-а да они совјетски грађани који емигрирају у иностранство, а имају високошколску диплому, држави претходно врате новац који је она уложила у њихово образовање (то је било време када су Јевреји одлазили у Израел). Одлука је протумачена као удар на људска права и била је повод да САД унесу амандман, на иницијативу сенатора Хенрија Џексона и Чарлса Веника. Тај амандман забрањивао је давање статуса најповлашћеније нације, као и издавање кредитних гаранција и кредита уопште, оним државама које својим грађанима ускраћују право на емиграцију. Накнадно су важење тог закона власти САД прошириле и на Кину, Вијетнам и Албанију.

Улазак Совјета у Авганистан резултирао је бојкотом Летњих олимпијских игара у Москви 1980. године. У бојкоту је учествовала 61 земља, међу којима су биле Западна Немачка, Јапан, Канада, Норвешка, Аргентина. Спортисти из великог броја држава су ипак учествовали, али под заставом Међународног олимпијског комитета.

Са променама у СССР-у и уопште у међународним односима, 1989. године је на амандман Џексон Веник уведен мораторијум, а 2002. године је Вашингтон званично објавио да руску економију сматра тржишном, да би 21. новембра 2012. године Џексон Веников амандман коначно био званично укинут, а Русија примљена у Светску трговинску организацију после готово две деценије чекања.

Исте године Америка ће увести ново ограничење Русији, такозвани „Списак Магнитског“ на којем се налазе имена руских чиновника наводно кривих за смрт адвоката Сергеја Магнитског. Он је преминуо у руском затвору где се налазио због оптужбе да је био учесник у корупцијском скандалу у вези са радом фонда „Хермитаџ капитал“ у Русији. Касније је списак у више наврата „обогаћиван“ именима руских бизнисмена.

Онда је нађен нови повод — Крим! Како стоје ствари, увек ће бити неких нових разлога за даље санкције.

А ефекат? Па то је најбоље објаснио Путин у недавном разговору са грађанима Русије: „Санкције су нас натерале да ’укључимо мозак‘“.

Тагови: Москва, Русија, СССР